Однос друштва према музици

Моје излагање неће садржати ни естетске анализе, ни табеле, ни објашњења разних трендова и кретања. Обраћам се као музичар–практичар уваженом скупу који, по мени, такође треба да има у првом реду практичарски карактер.

Постављам, дакле, једноставно питање: Зашто музика никако не може да заузме равноправан положај у друштву? Даћу одмах примере који — бар на први поглед — оспоравају ово питање. Последњих година Србија је добила БЕМУС, Мермер и звуке, Сомборске музичке вечери, Нишке хорске свечаности, Међународно такмичење Музичке омладине, квиз Музичке омладине, Музичку секцију Ечанске уметничке колоније, оспособљен је Нишки оркестар, Београдска филхармонија је добила своју кућу, а Београд још једну салу, преуређена је Опера, а ускоро ће се градити и нова, као и нова Музичка академија, подигнуте су нове музичке школе у Београду, Ћуприји и Крагујевцу. Сумњам да се и једна република може похвалити таквим улагањима и остварењима којима се можемо поносити. Али — „није све у хлебу“, и ја овде желим да говорим о односу према музици, о угледу и месту које она и њени представници имају у друштву.

Ево конкретних примера:

• — у бројним домовима културе, радничким универзитетима, омладинским домовима и клубовима по правилу музика није заступљена, нити постоје музички стручњаци;
• — имамо много новинара довољно стручних и заинтересованих да пишу о темама из културе и уметности — сем о темама музичког живота. Зато, нарочито у унутрашњости, музички догађаји често остају незабележени, а камо ли и коментарисани;
• — постоји велики број критичара за подручје позоришта, ликовне и филмске уметности и књижевности; за музику има их само два, три, а и то не редовна;
• — број и дужина чланака у штампи посвећених музици и осталим уметностима више него јасно потврђују где постоји (односно не постоји) заинтересованост;
• — радио станице у унутрашњости су по правилу затворене за музику (управо смо прочитали да је од 15 радио станица само једна помињала БЕМУС);
• — сваке недеље на ТВ имамо преглед нове лектире; често се најављују нове изложбе и позоришне премијере; у емисијама „Култура данас“ се расправља о свим подручјима културе и уметности. Насупрот томе, никад није најављен ниједан концерт домаћег уметника, ниједно ново дело, нити је одржан „округли сто“ посвећен проблематици музичког живота;
• — 25 година после ослобођења ми заиста још немамо организован музички живот ван Београда. Сем за концерте у Београду, не могу планирати своју сезону, ни бити сигуран да ли ће у неком месту концерт бити изненада отказан или одржан пред полупразном салом, јер... „баш данас је и премијера... важан састанак... ђаци су на екскурзији...“
• — поред тога, ми музичари смо још увек једини „произвођачи“ којима свако — сем нас — има право да вреднује „производ“. Ми по правилу морамо да пристајемо на све услове, срећни што нас неко уопште зове;
• — многе емисије и приредбе „општег типа“ представљају публици научника, поету, глумца; музику представља „забавњак“, јер музика служи за освежење...
• — још увек је, изгледа, нејасно које ће врсте школа имати музичко васпитање. За оне који сматрају да музику треба дати само одређеним смеровима поновићу питање једне нишке гимназијалке; „Зашто ми са природног смера не учимо музику? Зар смо ми мање способни да схватимо, или нам је она мање потребна?“
• — на питање зашто нема више концерата, музичких емисија итд., често чујемо одговор: то публика тражи. Ако тако схваћен „глас народа“ треба да одређује и уметничку политику, онда је бесмислено давати тешке милионе за одржавање опере, филхармоније и Академије; а ако то ипак чинимо са убеђењем да је све то потреба друштва а не снобизам, зашто онда не учинимо нешто да и „глар народа“ зазвучи друкчије?
• — прочитали смо да хонорар једног младог певача забавних мелодија износи 750.000 старих динара. Мој (и мени сличним) хонорар за целовечерњи концерт је 100.000 динара. Није реч о висини суме, него о сразмери која јасно говори и о сразмери угледа појединих врста уметности и уметника;
• — не сматра се баш културним човек који никад не узме књигу у руке, који нема бар појмове о личностима позоришта и филма. Али ако неко и не привири на концерт и не разликује Шопена од Стравинског, онда то није ствар његове личне културе, него приватног интересовања;
• — била би јавна брука за новине и новинара који напише; М. Ступица отвара сезону у улози Хамлета; али нико сем музичара и не примети (а камо ли да се узбуди због тога) суштински исту грешку у напису; „Д. Трбојевић отвара сезону Бетовеновом Осмом симфонијом“ (ово је цитат).

Одмах по ослобођењу прокламовали смо два начела којих се — бар на папиру — нисмо одрекли; 1) уметност (у нашем случају музика) припада свима, а не само уском кругу „посвећених“, и 2) сваком према раду и способностима. Не верујем да постоји и једна земља — без обзира на друштвено уређење — која претендује да буде и културна, која би се оглушила о ова начела. Непоштовањем првог доведени смо (музичари) у ситуацију да се не једном осетимо непотребним и излишним чланом друштва; непоштовањем другог начела отворили смо врата шунду. Неспровођење оба начела у свакодневни живот резултира у поменутим (и многим другим) примерима који се понављају из године у годину. Проблем исправљања оваквих деформација није толико у недостатку финансија, погодних објеката и нових закона, него пре свега у постојању (односно непостојању) наше воље, знања и одлучности да радимо смишљено и енергично и да разбијамо већ скоро окамењено схватање да је музика пре свега синоним забаве. Сигурно је да не можемо (и не треба) батином или декретом натерати некога да ужива у Моцарту, али је исто тако сигурно да ниједна одговорна личност из штампе, радио станице, школе, дома културе, не може делити њихов простор и време искључиво према свом укусу и интересовању. Недопустиво је да такве установе заснивају активност пре свега на најширем укусу, позивајући се на комерцијалне разлоге за невођење (или недовољно вођење) културне политике, као што је недопустиво и да у креирању њиховог става, политике и програма нема никакав утицај реч и сугестија уметника чији су резултати и вредности осведочени.

Ако желимо да имамо и спроводимо културну политику, онда је нужно да постоји и заједничка платформа и основни програм који је обавезан за све, и за чије спровођење мора сносити одговорност свака установа и појединац који на томе ради. Не би смели да дозвољавамо да крадљивце и проневериоце кажњавамо као криминалце, док они, због чије нестручности, неспособности или неинтересовања духовно сиромаши хиљаде наших људи, остају неузнемирени ка истим положајима. Кажемо често да нико нема права да наређује. С друге стране, ако ни овај Конгрес, који је скуп најеминентнијих личности из наше уметности, културе, политике, и друштва, није довољно ауторитативан да донесе одлуке и да их спроводи, онда заиста не знам ко би био позванији да то учини. Сви ми који свако на свом пољу годинама чинимо колико можемо, полажемо велике наде у Конгрес. Буду ли се последице његовог рада почеле одмах осећати, без сумње ћемо добити и прилив нових сабораца и ентузијаста (што нам је итекако потребно). Буде ли се и овога пута све свршило на закључцима и препорукама, бојим се да ће се већи број добрих радника, заморених од узалудних напора и ишчекивања, повући. Надам се и верујемо да до тога неће доћи.