Положај и перспективе издавачке делатности у СР Србији

У последње време сведоци смо чињенице да и збивања најновије историје и недавне прошлости којој наше друштво дугује свој настанак, постају све мање предмет прецизних сећања, а све више ствар писане речи, документа и књиге. То нас још једном враћа мислима о оној класичној узречици која тврди да оно чега нема у књигама, у запису, уопште и не постоји. Да би духовни напор једне генерације добио димензију трајности — а једино она може да му заокружи смисао — ми га документујемо и фиксирамо помоћу писане и штампане речи. Свакако, у књиге стављамо онај део садашњости, који ће да постане будућност; књига је средство којим генерације комуницирају, она је племенито градиво заједничког сећања без којег људско друштво не би било оно шта јесте.

Можда ова чињеница нигде нема такву специфичну тежину као на овом тлу, на овој историјској ветрометини где су дисконтинуитети били трагично правило. Наслеђе тих дисконтинуитета осећамо и данас — а то нас управо и обавезује да се према књизи поставимо са пуном свешћу о њеном значају за нас и у овом историјском тренутку, када на разним плановима наше свакидашњице настојимо да надокнадимо оно што су претходне генерације биле приморане да пропусте. Јер, у том негативном наслеђу испреплели су се и коренови наше јучерашње масовне неписмености или данашње једнако масовне полуписмености. То наслеђе притискује једну културу у којој зрачење сваког текста има домет ограничен радијусом малог језика; истовремено културу у којој данас, као и јуче, књига преведена са другог језика значи врло много. Најзад, реч је о култури једног народа чија понављана судбина као да се метафорички сажима у онај шестоаприлски тренутак, када једна од првих бомби нападача сажиже у пепео Народну библиотеку.

Све то треба да имамо на уму када мислимо и говоримо о књизи, о писаној речи, о положају и улози књиге у нашем друштву. Ако смо дакле заинтересовани за утицај који ће наше време извршити на будућност, наша генерација на будуће генерације, онда смо и свесни чињенице да књига није само и напросто роба, него је и врло одређена културна и политичка инвестиција.

Но књига је и роба. Зауставимо се зато на детаљима ове двојности, која одређује економске и програмске перспективе издавачке делатности у нашој републици.

Ево шта нам говори језик сувих чињеница:

I

Дијагноза економског положаја књиге код нас могла би се најкраће дефинисати на следећи начин.

У области културе две су делатности које су организоване и послују као привредне делатности.

То је филм и издавачка делатност.

Приређивати, то у овом случају значи уложена и пословањем формирана средства сачувати и повећати, оплодити, акумулирати, или речником политичке економије речено: остваривати просту и проширену репродукцију.

Издавачкој делатности посматраној у глобалу то успева, она издавањем и пласманом књига и брошура остварује просту и проширену репродукцију.

Филму то не успева и одатле веће или мање финансирање филмске производње дотацијама.

Иако издавачка делатност у глобалу успева да оствари просту и проширену репродукцију, она то не успева у појединим врстама издања и код појединих књига, и одатле настају проблеми којима се посебно бави културна политика.

По нашој индустријској номенклатури, графичку индустрију (грана 128) сачињавају три групације привредних предузећа:

новинска предузећа — издавање листова и часописа; издавачка предузећа — издавање књига и брошура; штампарије

Док су новинска предузећа и штампарије имали своја почетна средства (поглавито основна) и док су у ове две групације непрекидно чињена велика инвестициона улагања, издавачка предузећа нису имала почетних средстава, нису добила ни почетни фонд обртних средстава, и у протеклом периоду скоро да у издавачка предузећа није било никаквих инвестиционих улагања.

Кредити за припрему и производњу књига остали су у маси на затекнутом нивоу од 1. I 1967. г. (око 20 милијарди старих динара, од чега на СР Србију отпада 6 милијарди ст. динара, колико има у СР Словенији).

Оваква кредитна политика довела је издавачку делатност у СР Србији до следеће ситуације: у 1970. г. били смо по броју наслова на нивоу 1964, г., по укупном тиражу испод 1964. г., по броју објављених ауторских табака испод 1963. г., а по просечном тиражу испод 1961 г.

Упоређена са подацима за целу Југославију, ова табела показује да су кретања у Србији (са Косовом и Војводином) била још неповољнија: по броју наслова Србија је на нивоу 1964. г., а по укупном тиражу испод 1962. г. (одштампано је у 1962. г., 22,5 милиона примерака, а у 1970. г., само 21 милион примерака, па се и просечан тираж по једном издању од 7182 примерка у 1971. г., смањио на 5276 примерака у 1970. г.). То је најмањи просечни тираж у овој деценији и у Србији и у Југославији.

Скраћивање рокова кредитирања довело је и до тематског сужавања издавачких програма и до оријентације на најкурентнија издања која се могу у кратком року продати. Тематске диспропорције се повећавају на штету највреднијих научних, уметничких и стручних издања која се дуже припремају, а спорије продају.

Није тешко претпоставити да је овде посебно слабо прошла домаћа књига (уколико није функционална књига).

Из својих средстава, из сопствене акумулације издавачке куће водиле су и своју издавачку политику која се није руководила искључиво пословним ефектима. За више система и континуитета у тој издавачкој политици и за јачи утицај друштва на ту политику, потребна су била додатна средства. Та су средства била мала, и све мања, и свела су се на дотирање часописа и на учешће у финансирању тзв. капиталних издања. Тек ове године спрема се нешто и за издавање нових дела, поглавито младих писаца.

У овој ситуацији, вишестрано неповољној за књигу, јављају се предлози за ново опорезивање књиге. Сматра се да је најлакше та средства прибавити новим опорезивањем радних организација које издају књиге и опорезивањем купаца књиге.

Засад су у том погледу присутна два основа: опорезивање тзв. незаштићених дела (домаћих и страних), дакле добре књиге, и опорезивање лоше књиге тзв. шунд литературе, и то завођењем пореза на промет књиге, при чему би се све књиге опорезовале, па би се онда по посебном захтеву ослобађала поједина издања за која се утврди да су од вредности.

Овако сакупљена средства употребила би се у првом реду за откуп нових дела, за додатно повећање хонорара ауторима који нису школски писци, и за помагање издавања добрих књига уопште, или за повећање књижних фондова у библиотекама.

Мислимо да је овде основна грешка у томе што се средства за друштвену интервенцију желе створити посебним опорезивањем радних организација које издају књигу, у првом реду оних које издају литерарну књигу, и опорезивањем садашњих купаца књиге. Принцип самофинансирања спроведен унутар радних издавачких организација проширио би се на тај начин на књигу и у области друштвене интервенције изван издавачких предузећа.

Насупрот овоме мишљењу које излаз из постојећих тешкоћа тражи у опорезивању књиге и издавачких предузећа, ми сматрамо да је излаз у додатним средствима која би се улагала у издавачку делатност из општедруштвене акумулације и то увек повратно и под редовним банкарским условима, прилагођеним у оквиру кредитног система специфичностима издавачке делатности уопште и појединих издања и едиција посебно.

Доследно овом схватању, средства намењена унапређивању издавачке делатности из друштвених фондова, или директно из буџета, не би се више уопште давала неповратно, него са одређеном наменом или са одређеним циљем, али увек без изузетка као кредит. На тај би се начин ова средства најрационалније употребила, а у исто време остала би сачувана и умножена за даље финансирање издавачких подухвата од посебног друштвеног интереса.

Мислимо да се улагање средстава у припрему и производњу књига и брошура не може супротставити улагању у пласман књиге. Потребна су додатна средства и за производњу и пласман књиге.

Познато је да се код нас далеко више развила лична потрошња књиге него друштвена потрошња: библиотеке у укупном пласману књиге суделују у врло скромном проценту.

Постигнути ниво личне потрошње треба сачувати и даље унапређивати, и тај ће вид потрошње остати и даље доминирајући, али је зато потребно учинити коренити заокрет у области друштвене потрошње књига. Поред мреже јавних библиотека чији нам је развој и јачање у првом плану, потребна је далеко јача оријентација на школске библиотеке (које би у селима могле имати и функцију јавних) и на фабричке (подузетне) библиотеке где су могућности врло велике и досад недовољно искоришћене.

Закључак:

Ако у области културе већ имамо једну делатност, која је организована и послује као привредна делатност, што значи да остварује просту и проширену репродукцију, онда понашајмо се према њој као према осталој привреди, и дозволимо тој делатности да се тако понаша.

Ако смо заинтересовани за ту делатност као за значајан инструменат наше културне политике, онда јој, у погледу услова привређивања и пословних средстава, обезбедимо оне исте услове које имају и остале привредне групације. Поступимо, дакле, на исти начин као када се одређена привредна грана жели да форсира и да се убрза њен развој, а посебно помозимо да се отклони главна тешкоћа издавачке делатности а то је недостатак средстава.

При свему томе морамо до краја рашчистити наше елементарне ставове, који треба да буду исходиште конкретно вођене културне политике на овом плану. Књига јесте роба; али с једне стране, то је роба која се производи под неравноправним и неповољним условима, а с друге стране — то је роба нарочите врсте. Роба која у себи садржи нешто више од потрошне вредности. Постоји у њој један вишак вредности који је културно непроцењив а економски неодредљив. Друштво које хоће да води одређену културну политику дужно је да вреднује, да оцени тај вишак. Само тако може да се стане на пут једној издавачкој кризи чији су актуелни симптоми присутни, а чије би последице могле да резултирају у катастрофалној културној штети, за коју онда треба положити рачун будућности. А било би страшно ако не бисмо били свесни тежине таквих рачуна.

Вратимо се, међутим, још неким сувим чињеницама.

II

Низ економских и политичких момената условили су, као што смо видели, један сасвим специфичан положај књиге у нашем друштву данас. Од око четрдесет издавача, колико их има у Републици, само три–четири издавача („Просвета“, „Нолит“, Српска књижевна задруга, Матица српска) активно се из године у годину баве праћењем савремене литературе и издавањем домаћих писаца. На ове исте издаваче отпада и највећи део публикација такозваних капиталних дела наше културе, критичких издања старијих књижевних фондова нашег културног наслеђа и читава област специфичних ликовних и музичких публикација. На другој страни тог ланца издавача налази се један низ малих, економски једва ситуираних предузећа, као што су „Багдала“ у Крушевцу, издавачка предузећа у Нишу, Крагујевцу, Шапцу, Лесковцу, Приштини и другде, која стварним пожртвовањем и упорношћу, упркос свим финансијским недаћама, потврђују своју мисију низа књижевних и културних средишта. Њихов специфичан положај, међутим, прети да се они претворе у консументе онога што је у Београду и Новом Саду одбачено и другоразредне вредности, онога што не може да нађе пласман на тржишту с јачом конкуренцијом. Да би ти центри могли са своје стране допринети развоју културе у Републици, њима би требало помоћи (у првом реду економски), да негују једну самосвојну политику и у области традиције и у области савремених књижевних збивања, политику која би подразумевала селекцију оних вредности, не само у њиховом кругу, него и у продукцији великих центара као што су Београд или Нови Сад и која одговара специфичним потребама средине издавача.

Има неких тенденција и у области опште издавачке делатности у Републици, за које сматрамо да би морале бити настављене и још више развијене. Издавачка делатност Србије мора остати отворена као што је била. Српски писци, али и писци осталих језика и осталих народа не само Југославије него Балкана и целог света, морају наћи место у издавачким плановима поред осталог и зато што је наша култура, култура једног језика ограниченог радијуса, једног такозваног „малог језика“. Књижевности Балкана, не само по логици да се треба најпре упознати најближи сусед, него и по томе што су неке од њих у основама европске па и светске културе, морале би наћи много више места у плановима наших издавачких кућа.

С друге стране, издавачка делатност у Србији има једну обавезу којој није одговорила у довољној мери и чија би се реализација морала свестрано помоћи, како снагама друштва тако и унутрашњим снагама самих издавача. Ми припадамо једној од ретких нација које своје културно и књижевно наслеђе нису одштампале, нису обезбедиле од пропадања и нису га учиниле до данас приступачним најширим слојевима, онима којима то наслеђе заправо и припада. Ми смо, например, наследили од предратне Академије наука и њених института необављене послове критичког издавања текстова српских писаца. Тај посао за 25 година од рата наовамо није много унапређен и ми смо данас сведоци чињенице да се стари српски писци публикују у Бугарској као бугарски писци, или да се о њима чита и учи широм славистичких средишта у свету из страних уџбеника са којима ми најчешће не можемо да будемо задовољни. Читаве историје српског народа написане под изузетно тешким околностима, под аустријском или турском окупацијом током XVII и XVIII века, остале су до данас у рукопису, иако одавно нема више бечких цензура и турских власти које су њихово публиковање раније спречавале. Такав је случај са Српским хроникама грофа Ђорђа Бранковића, Кончаревићевим списима, који су у међувремену можда бесповратно изгубљени, и низом других дела — списа Саве, Доментијана, Теодосија, Данила, Цамблака, Кантакузина, Константина Философа и других писаца чија дела никада нису била у целини критички издата и предата нашој и страној стручној и широј јавности на употребу. Нису критички издати Цвијић, Чајкановић, Брана Петронијевић, да поменемо само неке. Од те чињенице ми имамо не само културне, него и очигледне и непрекидне политичке штете, а њени узроци леже најчешће у кратковидој политици затварања, која на сопствену штету превиђа чињеницу културне дијаспоре српског народа, која захтева један сложени али адекватан приступ културном наслеђу. Историја српске културе и књижевности не може се замислити без разматрања огромне улоге коју су у њој одиграли културни и књижевни центри српског народа расејани ван граница његове територије, као што су Хиландар, Сен Андреја, Трст, итд. Да би смо могли нормално обављати своје послове у области културе, морамо јасно дати на знање, а и сами схватити, да бављење српском културом у тим регионима не значи посезање и аспирацију на грчку, мађарску, италијанску или другу територију на којој су се налазила жаришта српске културе. То исто важи и за таква жаришта у оквиру СФРЈ. Друга политика културног затварања и повлачења довела нас је до тога да ми данас немамо ни једне модерне историје српског народа, ни једне историје књижевности тог народа. Немамо чак ни уџбеника и приручника из те области, него по једној готово колонијалној логици, преводимо енциклопедије са Француског (Лару) или са енглеског (Енциклопедија Британика) у којима готово да нема ничега о нашој култури, или уколико се то нађе или дода накнадно, то су информације из друге и треће руке, деформисане или ад хок на брзину припремљене у виду апендикса већ постојећим и другачије конципираним целинама.

Истовремено — када је већ реч о лексиконима — ми не дајемо праву подршку домаћим напорима на пољу лексикографије; не пружамо праву шансу потенцијалима који су у нашој културној средини присутни, шансу да се наша лексикографија дигне до светског нивоа. То је типичан пример једног закашњавања, које се манифестује и у домену преводилаштва — опет у најужој вези са ситуацијом издавачке делатности. Ја мислим да је врло добро ако ми, захваљујући напорима наше текстилне индустрије, ажурно пратимо моду у светским центрима. Мислим, међутим, да је наша духовна свеукупност озбиљно оштећена чињеницом да издавачка делатност, каква нам је она данас, није у стању да се једнако ажурно укључује у културна збивања у свету — што је једна од њених битних функција.

Да би издавачи могли дакле бити на висини својих битних функција, да би могли одговорити и обавези да буду културни репрезентанти своје средине пред другима, потребно је да се друштво према издавачима постави друкчије. Издавачке куће треба да и преко средстава масовне комуникације зраче један солидније фундирани углед. А углед ће бити солидније фундиран ако им друштво — у смислу свега што сам до сада рекао — економски омогући да буду аниматор и реализатор издавачких акција и подухвата чији је значај за нашу културу капиталан. Најзад, економски моћна издавачка предузећа могу да на капиталним пословима културе окупе око себе најјаче и најспремније кадрове, који ће у ауторском афирмисању наћи и свој економски интерес.

Мислим да су, када је реч о положају и перспективама издавачке делатности у нашој републици, чињенице читке, а логика чињеница јасна. Преостаје конкретна акција друштва.