Социјализација културе као начело и задатак самоуправне културне политике

I

1. Социјализација културе представља једно од темељних начела културне политике самоуправног друштва и један од битних садржаја сваке иоле амбициозне културне акције као облика остваривања те политике. Она је, заправо, средишни циљ културне акције и један од најтврдокорнијих њених задатака за дуги низ година, а у сваком случају — за све њене сада догледне временске фазе.

То произлази како из основних хуманистичко–филозофских постулата самоуправног социјализма тако и из (чак и овлашних) анализа оствареног нивоа културне еманципације нашег друштва. Потпуно је природно што самоуправно друштво, коме су иманентни социјалистички хуманизам и непосредна социјалистичка демократија, у коме радни човек треба све више да буде носилац, а пуни размах његових стваралачких способности циљ свеукупног развоја, социјализацију културе истиче као основни принцип своје културне политике. Делови програма Савеза комуниста, резолуције, закључци и одлуке свих конгреса у последњих десет година то недвосмислено потврђују, што се и без њихове потпуније анализе лако доказује.

Бројна незадовољавајућа обележја наше реалне културне ситуације са своје стране, пак, више него убедљиво налажу интензивирање борбе за свеобухватну културну акцију која би оптимално обезбеђивала континуирано остваривање тог принципа у свим срединама.

2. И савремена културологија и најпрогресивнија светска пракса одлучно инсистирају на начелу и процесу социјализације културе. То се најпотпуније испољава у залагању за тзв. право на културу, које више држава последњих година све наглашеније уврштава у ред оних права човека, која му савремена људска заједница мора признати и обезбедити. Декларација о правима човека и бројни програми и залагања међународних организација њоме инспирисани такође то недвосмислено потврђују. Југославија, као држава која спада у ред запажених поборника за афирмацију тога права, има — разуме се — и велику обавезу да обезбеди његово остваривање у сопственој земљи.
3. Садржина начела социјализације културе вишесмерна је и многозначна. У овом излагању на његова основна значења самоће — у контексту напред одређеном — најсажетије указати;

Прво, социјализација културе значи, претпоставља и налаже залагање свих чинилаца друштвеног развоја и културне праксе за што интензивније ширење и усвајање вредности духовне и материјалне културе, као и за њихово развијање. Она, исто тако, подразумева и стварање оптималних могућности у свакој друштвеној заједници за пуно испољавање стваралачких (па ма колико скромних) способности сваког појединца и његових природних и однегованих склоности да свет око себе и у себи доживљава на специфично људски начин, тј. — да га вреднује и изражава хуманистички, етички и естетички. У овом свом значењу начело социјализације културе подразумева заправо културализацију друштва и појединца.

У том значењу оно представља и универзални и трајни задатак културне политике и културне акције у свакој средини: од најнеразвијеније, где културни процес који претпоставља савремена цивилизација тек треба покренути (а то веома често значи првенствено залагање за стварање материјалних, идејних и кадровско–организационих претпоставки без којих тај процес не може отпочети) до оних најразвијенијих, где тај процес подразумева борбу за остваривање најсавременијих стремљења и тежњи на плану културе.

Друго, социјализација културе подразумева опредељење за оптимално демократску културну политику и праксу. У том се значењу управо најбоље и најпотпуније огледа класни и политички карактер основних друштвених односа у сфери културе и хуманистичка суштина датог друштвеног поретка и политичког система: његова хтења и његове немоћи и бојазни, као и његови реални хуманистички домашаји и бројне прагматске ограничености и отуђености.

Теоријски посматрано, самоуправно социјалистичко друштво и систем непосредне социјалистичке демократије, као политички облик његове друштвене организације, прво значење начела социјализације културе, које је примарно културно, остварује у најпунијем складу са овим другим, идејно–политичким његовим поимањем. Један садржај претпоставља други: делатни човек — носилац и циљ свеукупног друштвеног развоја — истовремено је и субјект културне праксе, а не само њен објект. Он учествује у културном животу све делотворније не само као све заинтересованији корисник у име својих све више развијених културних потреба, него и као самосвесни чинилац у стварању и развијању услова и садржаја културног процеса.

Тако виђено у условима самоуправног друштва, начело социјализације претпоставља, дакле, пуно подруштвљавање културе и културне политике[1]), њен природни развој управо по мери генеричких потреба човека — радника у Марксовом смислу те речи. То, разуме се, подразумева и пуну деетатизацију културне политике и, уопште, еманципацију културе од сваковрсних бирократско–манипулативних концепата и праксе, који културу виде само као функцију и инструмент текуће политике, а не као циљ и суштински хуманистички садржај самоуправног социјалистичког друштва.

4. Полазећи од ових суштинских одређења појма социјализације културе, лакше је одредити и основне социјалне групе које његовом остваривању у самоуправном друштву највише треба да доприносе. То су у првом реду радничка класа и интелигенција, премда то, у мери у којој их процес социјализације реално захвата, постају и сељаштво и остали слојеви становништва.

Радничка класа, у општој еманципацији рада, објективно и у свом трајном интересу, подстиче и културну еманципацију људске заједнице као слободне асоцијације произвођача, у коју се социјалистичко друштво све више преображава. Она, исто тако, схвата да начин да култура престане да буде привилегија малобројне друштвене елите није разбијање културне супремације те елите, него одлучно превазилажење друштвено–класних основа на којима та супремација, и елитизам уопште, настају и одржавају се. А то се, поред осталог[2]), постиже управо подруштвљавањем вредности у процесу културне еманципације животних услова и сензибилитета радног човека, процесу који стваралаштво и културу не срозава на затечени, а врло ниски културни ниво „плебејских маса“, него те масе — управо у мери у којој реално постају пресудно делотворни историјски субјект и у намери да то постају — подиже на ниво аутентичне културе, коју оне не само примају него је и креирају.

Интелигенција, која као слој бројчано перманентно нараста, а по својој се структури све више разуђује, управо у оној мери афирмише своју креативну улогу као духовни и производни чинилац таквог развоја у којој мери та улога престаје да буде привилегија малобројних и свемоћних политичких управљача и других привилегованих друштвених група. Социјализација културе путем самоуправљања у друштвеној заједници њен је објективни интерес и она му, чак и кад неће, објективно доприноси. Разуме се, далеко више и потпуније ако се и субјективно тако определи, без тесногрудог поистовећивања свога привилегованог положаја у затеченим друштвеним односима са суштинском својом функцијом у материјалном и духовном развоју друштва.

Оба ова социјална слоја, без којих социјализације културе и нема, повремено се и у нас вештачки један другом супротстављају као антитети. Уверен сам да је ту реч о политичком обрачуну и покушајима манипулисања различитих и завађених група друштвене елите, које се гложе око претензије на монопол у успостављању политичке власти над читавим друштвом, укључујући ту и културну његову сферу или предоминантни утицај на поједине области друштвене праксе. Такве тенденције ометају како потврђивање комплексне улоге радничке класе и интелигенције у историјском процесу њихове интеграције тако и оптимално могућу реализацију процеса социјализације културе као циља културне политике и најамбициознијег задатка културне акције у сваком тренутку друштвеног развоја.

II

1. У нашим актуелним разговорима о културном развоју и културној политици врло су честе разлике, па и драстичне опречности, у процени реалних домашаја досадашње културне политике у погледу социјализације културе. Објективну, темељито засновану анализу тога свакако да у овом излагању није могуће учинити.[3]). Али се, са пуно разлога, може тврдити да су резултати остварени у досадашњем развоју историјски значајни како по својој комплексности и дометима тако и по својој важности за даљи, још свестранији, интензивнији и делотворнији замах реалног културног процеса као процеса еманципације СР Србије од обележја драстичне културне заосталости и њеног преображаја у модерну (и културно, а не само економски) развијену друштвену заједницу. Ту првенствено мислим на остварене промене економске и социјалне структуре Србије, у ствари — на комплексне позитивне последице њене интензивне индустријализације и урбанизације. Међу бројним променама и показатељима који ово убедљиво потврђују, а које — на жалост — није могуће учинити интегралним делом овога разматрања[4]), указао бих само на следеће: огромне промене у образовном нивоу и структури становништва; пораст броја културних и научних институција; нагли развој нових медија масовне комуникације и пораст броја листова, часописа, књига и њихових тиража; бројне промене начина живота градског и дела сеоског становништва од прворазредног значаја за његову општу и културну еманципацију итд.

Имајући, дакле, на уму већ остварене резултате, као и оне до којих би у сасвим догледно време требало да доведу отпочети преображаји, са свом извесношћу се може тврдити да се пред нашим друштвом, уз услов пуног јединства у погледу приоритета и синхронизованог деловања свих носилаца културне политике и културне акције, реално отварају могућности покретања и убрзавања таквог културног процеса који мора имати као резултат далеко потпуније остваривање социјализације културе, односно прихватање и ширење културних вредности међу најширим слојевима народа и прожимање услова у којима људи раде, живе или обогаћују своју доколицу тим вредностима.

2. Разуме се, бројне су и крупне и све оне неповољне околности и негативне карактеристике садашњег тренутка културе, које треба превазилазити да би напред дефинисано начело социјализације у пуној мери било остваривано. До сада постигнути резултати не губе истицањем тих негативних обележја, него добијају у значењу: они су она неоспорна практична промена, која охрабрује снаге и подстиче настојања усредсређена на то да се културни процес, односно — процес социјализације културе покрене, разбукти, интензивира, разуди и што успешније остварује. Која су то негативна обележја? Најкраће и сасвим сумарно указао бих само на нека од њих:

а) развојно–културна, јер како развој СР Србије у целини тако су и њен културни развој карактерисале огромне неравномерности. Оствариване при том у условима ниског општекултурног нивоа једне изразито сељачке земље, те неравномерности су се испољавале у огромним разликама између степена културне еманципације појединих друштвених слојева и делова територије Републике, као и у разликама у степену развијености појединих културних подручја. Та обележја још ни издалека нису превладана, упркос огромног напретка, и дуго још и неће бити, чак и уз најсмелија очекивања од будуће културне акције о којој се и на овом Конгресу договарамо. У ствари, њихово савлађивање и представља суштину задатка које начело социјализације подразумева, и основни разлог због кога су ти задаци подједнако (и огромно) и тешки и дугорочни. Разнородност садржине политике и процеса социјализације културе отуд изгледа у много чему парадоксална: негде се треба залагати за стварање најелементарнијих предуслова културног процеса, за његово покретање у најмасовнијим слојевима народа, чак и када је реч о нашим најразвијенијим градовима и индустријским насељима, и за буђење из летаргије средњовековне заосталости читавих регија; а негде смо већ ушли у ону вратоломну трку са техничко–технолошким развојем све моћнијих средстава модерне културне комуникације, у којој — за разлику од других народа, са равномернијим претходним развојем — стизање до оног видљивог и опредељеног циља аутоматски обавезује на нови старт, без предаха, а у трци још тежој и безобзирнијој по оштрини темпа и других услова које диктирају они најразвијенији.

Често смо, заиста, у ситуацији да не видимо пространа „бела поља“ на културној мапи сопствене средине са висова наших врхунских домета, са којима се иначе поносимо. Стога целина предстојеће културне акције свесно мора да укључи најмодерније медије и најугледније врхунске институције културе, науке и других области друштвеног рада у пуној мери у остваривање оних промена које значе културу у њеном најширем поимању, као што су елементарно описмењавање, здравствено просвећивање, култура становања и рада у урбаним условима итд.

б) културно–политичка, која упркос концепцији промена из које су изведени досадашњи реални преображаји друштвених односа и механизама привредног и политичког система од изразито друштвено–централистичких ка доходовним, полицентричним, демократским и самоуправним, није у сфери културног развоја ишла темпом који би изразитије погодовао ефикасности културне политике и свеобухватној културној акцији усмереној ка социјализацији културе. Стога су годинама на тај процес деловала, па и сада делују, преостала обележја политички напуштене централистичке организације друштва и јака, а за културу драстично неповољна дејства стихије тржишних односа, без претпостављених и неопходних корекција (недограђене) самоуправне културне политике.

Процес социјализације културе отуд је био дестимулиран; прво, одсуством трајније практичне оријентације нарастајућег броја осамостаљених чинилаца културне праксе на социјализацију као друштвено утврђен циљ и фундаментални задатак; друго, низом глобално нерегулисаних питања система и механизама културне политике, који би у свакој радној организацији или друштвено–политичкој заједници ишли у сусрет или обавезивали на остваривање тога начела; треће приметним злоупотребама нових моћних медија и њихове самосталности за уносно раубовање најнижег укуса културно нееманципованог тржишта, које је читаве делове најтиражније издавачке делатности и штампе, неке утицајне програме радија и ТВ и продукцију грамофонских плоча учинило моћним носиоцем ширења и пропаганде невредности и најјефтинијих садржаја.

Упркос свести о напретку који није за потцењивање, садашња организација културног живота, са становишта социјализације вредности, интензивирања културних активности најширих слојева народа и смишљеног подизања нивоа његових културних потреба, заслужује доста оштру критичку оцену. Материјална основа те организације је још увек испод неопходног нивоа управо са становишта остваривања тога циља, структура, врста и усаглашеност дејствовања основних носилаца социјализације испод је нивоа савремених погледа и потреба, нерационална у односу на стварне могућности, са обележјима приметне неповезаности и по хоризонталном и по вертикалном нивоу. Разлог томе треба видети и у чињеници да политички чиниоци нису годинама успевали, а у многим срединама нису ни покушавали, да сопствене начелне и усмеравајуће ставове оживотворе до делотворног дневног односа културних и других компетентних институција и организација према социјализацији културе као задатку.

III

Који су то институционални чиниоци система културне политике, који би требало да понесу културну акцију као делотворну социјализацију културе? Који су основни идејно–политички, материјални и кадровски предуслови за такво њихово испољавање у наредном петогодишњем периоду? Наглашавајући став на коме, сматрам, уопште треба заснивати и предстојећу комплексну културну акцију — тј. да је све што културни живот обогаћује неком вредношћу или иницијативом истовремено и допринос социјализацији културе, ипак бих указао на оне основне моменте културне политике и оне битне елементе система културне организације и акције, без чијег обезбеђивања, потпуног садејства и интензивног залагања социјализација културе није уопште реално остварив задатак, нити се може говорити да је и практично прихваћено начело.

(1) Први је моменат идејне и културно–политичке природе. Неопходно је развити свест свих чинилаца културне праксе о томе да социјализација културе није апстрактно начело, нити задатак неког имагинарног друштва, које као фатум егзистира изван нас, него да је то суштина културних функција и дневних задатака сваке друштвено–политичке заједнице и њених не само за културу задужених органа већ и сваке културно–политичке инстанце, сваке културне и друге радне организације и свих стваралаца духовних и материјалних вредности у нашем друштву.

Исто тако, неопходно је прецизно утврдити садржину и опсег функција најзначајнијих носилаца процеса социјализације културе и расположиве мере културне политике глобалног друштва, одговарајућих друштвено–политичких заједница и других чинилаца културног развоја, створити услове и односе који обезбеђују њихово истомерно деловање у складу са оним приоритетним задацима на овом плану, око којих остварујемо широки демократски договор. Логично сматрам да после таквих договора, какав свакако треба да буде и овај Конгрес, према онима који их изневеравају апстинирајући од акције на коју су се обавезали или производећи антикултуру и невредности, самоуправна културна политика и демократско јавно мњење има право да предузима и захтева и одлучне друштвене и економске санкције.

(2) Други је моменат организационог и материјалног карактера. Систем организације културне акције мора бити изграђен полазећи од социјализације културе као свог фундаменталног циља, свог великог задатка, и свог основног и сталног метода. Самоуправна природа базичних друштвених односа томе објективно погодује, али механизми који то треба да искористе још нису ни у елементарно задовољавајућој мери изграђени.

Прво, све иоле крупније радне организације у привреди и другим сферама друштвеног рада, а не само у култури, морају бити системски укључене и материјално трајније оспособљене и стимулисане да саме понесу део одговорности за културни живот у њима запослених радних људи, као и њихових породица и оних средина у којима су лоциране. Исто тако, све друштвено–политичке заједнице морају, као и на неким другим подручјима друштвене праксе, створити ефикасну комуналну, регионалну, покрајинску и републичку организацију културне акције, која досеже до саме основе живота народа — до месне заједнице. Парадокс је да друштво које је одавно социјализацију културе прокламовало као фундаментално начело културне политике није још увек обезбедило ни елементарне услове за окупљање и друштвени живот у огромном броју насеља, укључујући ту чак и не тако малобројна седишта општина.

Даље, неопходно је далеко модерније, рационалније и ефикасније повезати и далеко интензивније користити све расположиве, а недовољно искоришћене просторне, материјалне и кадровске ресурсе. У бази културног процеса та је организација још увек посве примитивна, у читавим регијама практично је и нема, а и на глобалном нивоу — као што и разговори око Конгреса показују — има потребе за бројним рационализацијама, модернијом методом деловања и смишљеним повезивањем потенцијално моћних носилаца културне акције, укључујући ту и бројне промене у систему економских и правних инструмената постојеће културне политике. Руководећи се стандардима понуђеним у програму „Развој културе у СР Србији 1971–1980” и смело их прилагођавајући специфичностима сваке општине и регије, мора се повести упорна битка за такве услове и организацију, при чему није ни битно ни реално да („од сада“) сви корачају једнаким кораком, да се — у складу са својим могућностима — сви развијају темпом оптималним за своје услове. То је, убеђен сам, једини могући начин поступног остваривања и равномернијег разбоја. Нема деметрополизације културе која рачуна са успореним развојем већ створених центара: она се не може остварити из центра, него само — уз његову пуну помоћ — борбом у комунама и регијама за стварање и спретно повезивање што више жаришта и центара културе, који — у пуној сарадњи ширећи радијус свога деловања — обогаћују културни живот своје најуже и све већег броја других средина.

Осим тога, треба друштвеним мерама и ангажовањем културне јавности превазилазити јаке тенденције институционализације у културном животу. Ту ваља бити потпуно одређен: ми немамо довољно институција и треба нам још много нових, посебно када је реч о будућим регионалним и међуопштинским културним центрима. Али, много је у нас зачаурености, недопустивог таворења и посве неагилног односа према функцијама културних институција које имамо, јер се у многим срединама, па и самим институцијама, поистовећује институција и њене функције и то поистовећивање толерише. Превиђа се ноторна истина да, заправо, не постоји музеј, галерија, библиотека, позориште и сл. онда ако има какву–такву зграду, средства за личне дохотке и какву–такву опрему, ако истовремено нису присутни у животу радних људи и оне средине, која и такво њихово таворење финансијски издржава.

Борбу за обезбеђивање свега овога првенствено треба да поведу у наредних пет година заједнице културе и друштвено–политичке заједнице, као и широко покренуто јавно мњење заинтересовано за културу.

(3) Треће је питање основних институционалних носилаца социјализације културе као културне акције. Ту особито треба издвојити оне од стратешког значаја: а — школу; б) — средства масовних комуникација; в — институције и организације од посебног значаја за ширење културних вредности (народне, школске и друге библиотеке; раднички и народни универзитети, домови културе; савремени културни аматеризам; предшколске установе и установе масовне културе за децу и омладину итд.).

а) Културна функција школе и система образовања предмет је посебних разматрања на овом Конгресу. Стога би овде требало само нагласити њен велики значај за стратегију борбе за социјализацију културе. Њена је функција у том смислу двострука: прво, школу у још већој мери треба развијати као институцију у којој се целином наставно–васпитног процеса обезбеђује богат културни живот деце и омладине и на тај начин подиже ниво културних потреба народа; и друго, школа мора бити далеко више присутна у културном животу оне средине у којој дејствује, што је крупна неискоришћена могућност особито у срединама у којима је она практично једина културна, а не ретко и једина друштвена институција. А то су управо она подручја у којима је културни процес једва започео, док је културни и уопште друштвени живот народа на критично ниском нивоу, далеко нижем и од њихових без сумње иначе оскудних материјалних и кадровских могућности.

Услови за остваривање обе ове функције школе и система образовања јесу прецизније уграђивање тих функција у ред основних дневних задатака школе, и оспособљавање кадрова и опреме у њима за такве задатке и активности. То налаже уношење нових садржаја у програме свих образовних институција, а посебно — у програме високошколских установа које образују те кадрове, укључујући ту и оспособљавање постојећег кадра за аниматоре културне акције у својој средини. То, такође, налаже и удруживање средстава самоуправних фондова за образовање и културу, као и других друштвених средстава ради финансирања тих активности у школама према дугорочном програму који ваља начинити у свим срединама и свим нивоима.

б) Средства масовних комуникација, међу којима дугорочном програму који ваља начинити у свим година, доживљавају врло буран развитак, и стварно су и потенцијално свакако врло моћни носилац социјализације културе. Било какво програмирање развоја културе у наредном периоду незамисливо је без пуног ослонца на телевизију, радио, штампу и масовну продукцију оне робе која садржи или би требало у себи да садржи културне вредности у најширем значењу тога појма (новинско–издавачка делатност, индустрија грамофонских плоча итд.). Досадашње искуство нас доста драстично упозорава на то да ова средства олако постају и разарајуће, а моћне трансмисије антикултурних садржаја, уколико их друштво олако препусти (квазисамоуправном) самодефинисању сопствених функција, задатака и програма. Очевидна је појава претварања таквих медија у најробусније израбљиваче примитивизма и ниског културног нивоа масовних конзумената њихове шунд–продукције, која не само да не превазилази духовно сиромаштво „тржишта“ коме је намењена него га „успешно“ и срачунато потенцира и „афирмише“.

Ово су, можда, тврде и оштре речи, али сам ја убеђен да је неопходно да се овде, на Конгресу, ујединимо у захтеву да се подузму мере ефикасније од повремених, а немоћних јавних залагања против процеса рапидне ескалације лажних и привидних вредности у нас, процеса који је иначе у директној супротности са свим начелима и циљевима самоуправне и сваке хуманистички инспирисане културне политике. Економским силама и партикуларним интересима појединих друштвених група, безобзирно заинтересованим за одржавање постојећег стања, треба супротставити јединствени захтев свих чинилаца културе за одлучним, а рекао бих и хитним мерама које би: прво, законски одређеније утврдиле основне обавезе радних организација новинске и издавачке делатности, телевизије и радија према друштву и његовом културном развоју и одговорности за њега; друго, економски одлучније дестимулирале продукцију културног, моралног и идејног шунда, јер нема ефикасне борбе са тим док друштво не санкционише мотив у име кога се та роба тако рапидно и масовно множи у овој земљи; и — треће, учиниле ове медијуме отворенијим за утицаје шире друштвене заједнице, квалификоване јавности и критике.

Знам веома добро да шунд није пре свега извор, него последица и израз наше културне неразвијености, као што ми је јасно и то да се дефинитивна борба против њега води примарно борбом за виши ниво културног просека народа, за аутентичне културне потребе радног човека итд. Али, питање је да ли средства масовних комуникација имају право да се — у име своје самоуправне осамостаљености — потпуно или делимично искључују из организоване и мукотрпне борбе за подизање тога нивоа? Ако неко и сматра да имају, дужан је да објасни којим то онда другим путем, помоћу којих то ефикаснијих средстава друштво може да остварује принцип социјализације културе?

Само под претпоставком да се највећи број средстава јавних комуникација стави у пуном свом дејству у службу културне политике, као део њеног система и једна од најмоћнијих полуга социјализације културе, а и као опредељени борац за њене друге циљеве и задатке, треба се одлучно заложити за друштвену подршку даљем ширењу њиховог утицаја, за далеко ефикаснију организацију растурања штампе, књига и других публикација, за снажење њихових производних капацитета, разуђивање њихових програма итд. Неопходно је, такође, и опет само под том претпоставком, снажно захтевати деметрополизацију пунктова новинско–издавачке делатности и стварање далеко већег броја локалних и регионалних радио и ТВ станица, јер то увек, као што позитивно искуство показује, значи и стварање услова у којима се најбрже могу рађати нова жаришта културне акције и нове стваралачке снаге окупљене око тако разуђених новонасталих пунктова.

в) У нас су најслабије развијене институције чија је искључива функција социјализација вредности културе међу омладином и грађанима у најширој основи друштвеног живота. То и подаци презентирани овом конгресу видљиво показују. Уколико се прихвате стандарди у публикацији „Развој културе у СР Србији 1971–1980” и за њих озбиљно заложе све оне снаге које би требало да буду укључене у предстојећу културну акцију, утолико ваља очекивати далеко више успеха у борби за услове у којима те установе раде, нарастање њиховог броја, као и ширење радијуса њиховог деловања. Ту бих особито нагласио важност разноврсно организованих објеката за друштвени и културни живот мањих насеља, као и неопходност далеко експанзивнијег развоја библиотекарства. Сматрам да ова два задатка треба подићи на ниво посебних националних акција у наредних 5 година, оних за које ћемо се сви и на свим нивоима својски заложити. Без решавања првог задатка тешко је уопште замислити покретање културног процеса у оним не тако малобројних регијама и срединама које смо с разлогом назвали „белим пољима културе“, а без другог — убеђен сам — нема не само шансе да књига далеко масовније постане доступна радном човеку (што је несумњиво један од крупних параметара културне и опште еманципације сваког народа и средине), него нема ни основа за стварно побољшање услова и даљи просперитет наше издавачке делатности, нити за самоуправно стварање далеко повољнијих економских услова за испољавање и слободу стваралаштва у домену писане речи.

IV

Досадашње излагање указало је на неке принципијелне, као и на низ практичних аспеката релевантних за разматрање социјализације културе као фундаменталног начела и насушно важног задатка културног развоја у наредном периоду. Многи битни елементи и неопходне разраде изостали су, између осталог, и стога што ће их аутори других саопштења целовито обрадити.

Оно што, на крају, сматрам да треба нагласити, јесте: овако одлучно залагање за стављање управо начела социјализације културе, у значењу на које је указано на почетку, у средиште будућег културног развоја и у жижу будуће културне акције произилази из мога уверења да се тек у његовом остваривању коначно и трајно потврђују сви други циљеви самоуправне културне политике. Само оптималним остваривањем тога начела самоуправно социјалистичко друштво обезбеђује складност свога свеукупног развоја као хуманистичко друштво, чији је циљ и мера слободна стваралачка личност човека. Залагање данас за то начело у свакој средини не значи само побуну против тешких последица прошлости, које — у балканској и сељачкој земљи каква смо донедавно још изразито били — нису свакако мале, него и залагање за реално оптимални хуманистички смисао наше садашњости и за будућност у којој се као друштво и као народ нећемо, попут многих данас веома развијених и богатих земаља, разапињати између нарастајућег материјалног благостања и драстичног духовног сиромаштва грађанина. А као и сви историјски задаци, и овај се може и мора остваривати само, дневним самопрегорним радом свих који треба да га понесу, и њиховим истосмерним дејством као саставним делом свеобухватне, интензивне, истрајне и делотворне културне акције.

[1] Врло је значајно указати на овај моменат и, уопште на то значење начела социјализације о коме се под „друго“ говори, стога што ће у даљем излагању реч бити првенствено о оним обележјима и проблемима процеса социјализације у нас, који подразумева прво његово одређење.

[2] Битна претпоставка тога је првенствено радикална промена статуса радничке класе, тј. онај историјски положај који је Маркс звао „еманципацијом пролетера у људе“.

[3] Тек ће целина и суштина онога што се на Конгресу културне акције изложи и у документацији презентира пружити потпунију слику тога.

[4] Неке, карактеристичне показатеље, позитивне или негативне, значајне за ову тему, садржи прилог уз овај текст.