Детету никакве границе не леже на срцу

Мене је на овај Конгрес послао Завод за издавање уџбеника Србије, радна организација која је у области образовања и културе учинила много, и много доброг, али је као млада организација свакако имала и недостатака које мора да отклони да би своју улогу у овоме друштву обавила на најбољи начин. Међутим, ја нећу говорити о Заводу и његовој активности, иако бих по томе имао шта да кажем, већ о једном другом, овде додирнутом, питању.

Више сам имао елана за ову реч нешто раније, док се није уселило оволико време између излагања Милана Пражића и овога о чему ћу ја да говорим.

Подстакла ме је, као човека који за дете пише, специфична тема друга Пражића, који одавно истражује и племенитошћу доприноси лепшој садашњости и игри детета, да, вероватно неспретно и недовољно припремљено, наставим неколико речи о тој теми. Пражић је определио однос културе и игре и значај игре као циља, а не средства у дечјем животу.

Међутим, осећам потребу да кажем да дете, осим у свету мира, има природну потребу да се игра и да расте у таквом свету у коме култура има универзално значење, без вештачких граница, како је о томе, до пред крај свога излагања, јуче говорио професор др Војислав Ђурић, и у оном свету неунифицираности духа, свету, дакле, различности, за шта се јуче залагао књижевник Радомир Константиновић. Свет многоструко различит, као што су различите све дечје игре, хармонично се уклапа у конкретан утисак, у једини прави живот, којим дете, више него одрасли, живи.

Али, различности морају остати у области мишљења, приступа и истраживања, у њиховој коегзистенцији, и у доброј намери да све оне имају исти циљ: прогрес света и његовог универзалног духа. Различности не смеју бити толико егоистично сујетне и опасне да вуку у деструкцију, у понор, да се силом намећу, а да спречавају други став и прогрес. Детету морамо учинити могућом и уверљивом хармонију тих различитих ставова, мисли и слика о овом једином свету и простору датом човеку за стваралачку игру и у домену материјалне производње и у домену духа и забаве.

Дете не може изживети своје детињство нити остати докле треба дете ако у ближим и даљим круговима око себе не осећа интегритет и коегзистенцију, топлину и стабилност, како породице тако и ближе околине, свога краја, града, области, уже и шире домовине. Круг њему ближи делује јаче, али никакве му границе не леже на срцу, нити машти жели стрепњу и препреке. Зато деца желе да буду збрајана по сновима, по игри, по радозналим очима, да тако, и само на основу тога, буду окупљена и удруживана, а не по другим елементима разбрајана и дељена.

Као што са стресовима, сузбијено у своју негацију и тугу, дете живи у породици пуној претњи ка распаду и могућем не стваралачком него рушилачком сукобљавању идеја и интереса, тако, у нешто блажем облику, оно живи и са мишљу о средини и домовини. Оно мора имати утисак да не живи у свету привремености и условљености мира и слободе, граница и система, да не постоје силе које његову околину и домовину држе у стању ишчекивања и под претњом да она, таква, условно постоји, односно да не постоји онаква какву смо желели, већ као сурогат, као тегоба с којом не знамо шта ћемо.

Ми, одрасли, суочени са проблемима земље коју смо хтели и стварали (у множини говорим више у фигури, а не да бих определио свој однос и место) одједном, задојени духом парцелације, почињемо да некој малој Ани нудимо њену месну заједницу бољу или гору него што је она Зоранова, њену општину сукобљену са Ивановом општином, и њену Србију, које мора бити веома свесна, у много чему бољу или гору него што је Жељкова Хрватска или Борчетова Македонија, а све укупно Југославију за коју, с обзиром на нас, на штампу, на телевизију и остало, више и није сигурна шта јој она дође, да ли јој је домовина и у каквом се стању заиста налази.

Раније смо тој Ани говорили да Југославија може, евентуално, да има неког спољњег непријатеља, али да смо ми спремни као и у фашизму, да се и њему одупремо, чувајући ту Југославију. То је за Анину психу било једноставније: знала је са које стране осећа топлину и безбедност, а са које евентуалну опасност.

Шта сада да јој кажемо? Шта јој заиста говоримо? Ко су њени и наши непријатељи? Одакле долазе опасности?

Видим једну од суштина овог Конгреса и разлог што овде седимо и радимо, у томе да будемо спремнији да Ани класификујемо непријатеље и да их се ми решимо, да тај терет не падне на њена плећа, да већ успостављене границе од месне заједнице до републике и федерације из њене свести јаче бришемо, а нека их тамо, на мапи и територији где је то неопходно, тако да јој сазнање о томе колико је Југославија њена домовина буде бистрије и мање мутно.

У томе правцу напор чини поезија, а напоре чини и култура уопште, па мислим да им у томе треба свестраније помоћи.

Помозимо, у ствари, Ани, Жељку и Борчету.