Облици рада музичке омладине

Синоћ је један дискутант на пленарној седници позвао у помоћ Сократа. Ја ћу бити скромнија и започећу своју реч позивајући се на познату изреку грчког филозофа Платона који је рекао: „Што је у држави боља музика, боља ће бити и држава.“ Нормално да ову сентенцију не можемо прихватити као апсолутну, али мислим да она у себи крије доста истине.

У јавном и приватном животу свих народа музика је одувек играла крупну улогу. Тим више у животу младих, и то не само као уметнички облик изражавања народних мисли и осећања већ као брисач сваког затварања у своје границе и везујући фактор за разноврсја наших култура.

Осећам потребу, боље рећи дужност, да нешто више кажем о облицима рада Музичке омладине уз претпоставку да сви нису довољно упућени у њену делатност, а могу рећи да то није само претпоставка већ сада и тврдња, јер сам до таквог мишљења дошла у необавезним, а не и неважним разговорима са делегатима Конгреса у паузи рада Конгреса.

Музичка омладина Југославије је чланица светске федерације музичке омладине која броји око 40 земаља. Њена делатност је широка, али могло би се рећи да је њен циљ да приближи уметност младим људима и да створи будућу стварну и образовану публику која ће умети да прими уметност, која ће створити код себе некакве критеријуме за вредновање уметничких дела, која ће умети да пронађе оно што је драгоцено у стварној уметности и на крају која ће смети и хтети и осећати потребу да критикује оно што је лоше, оно што зовемо шундом и кичом, о којима се данас много говорило, оно што не носи у себи никакву уметничку вредност. Поставља се питање на који начин то Музичка омладина спроводи у дело, да ли испуњава свој циљ, ако га некада не испуњава, зашто не?

Музичка омладина организује школски концерт са циљем да у једној непосредној атмосфери, у учионици, релативно малом броју ученика приближи уметничко дело, уметника; можда једну епоху или стил, оно што ученици обрађују по програму наставе из уметности. Овај час је једна корисна помоћ професору, а и ученици су у могућности да доживе живо извођење музичког дела, што је свакако освежење стереотипног часа (у нашим школама) са евентуалним илустрацијама са плоча на често врло лошим техничким средствима из прилично оскудних дискотека.

За овај интересантан и врло користан облик рада Музичке омладине школе су заинтересоване, али школа није увек у могућности да прихвати школски концерт из врло оправданих разлога. Школа није у стању да плати три до четири школска концерта у току једног дана, а било би потребно да се одржи толико концерата да се обухвати читав један разред, а не само неколико одељења

Нужно и врло логично намеће се питање ко ће да финансира овакве концерте ако то школа или основна организација Музичке омладине у граду нису у стању. Ја сматрам и тврдим да је то дужна да учини заједница образовања, јер се школски концерт потпуно поклапа са наставним планом и програмом, а о квалитету програма скоро да није потребно говорити. Мислим да је довољно напоменути Душана Трбојевића, Мирослава Чангаловића, Београдски трио, чланове ансамбла Београдске опере, београдских позоришта и многе наше еминентне уметнике, који ће ми наравно опростити што не могу све да их поменем, а то никако не значи да су мање важни. Предлажем да овај Конгрес упути предлог заједницама образовања да једну овакву активност укључе у свој финансијски план, наравно оним заједницама културе које то већ нису учиниле, јер на срећу постоје и оне које су схватиле важност оваквог облика рада у настави уметности, па стога и дају не само моралну подршку (од које опростите често имамо врло мало или ништа када су акције блокиране због недостатка средстава) већ и материјалну помоћ. Мада са жаљењем, не само са жаљењем већ и са негодовањем, морам да закључим да не постоји још увек заједница образовања која бар школске концерте финансира, а она би то била дужна, јер Музичка омладина даје програм који је директно везан за наставни план и програм у школама (музичке уметности наравно). А дозволите школа је васпитно–образовна институција (бар тако би требало да буде) која је дужна да ученику пружи нешто више од онога што се може сазнати из уџбеника, прекопирати са табле, механички хватати професорове речи у лету. То не да није довољно, то је премало и треба жалити свакога ко се задовољава стањем ствари. Можда сам мало емотивно реаговала и удаљила се од своје теме. Ја сам управо желела да одговорим на питања како, да ли увек, ако не — зашто, Музичка омладина испуњава своје захтеве?

Други облик рада Музичке омладине је концерт у концертној дворани или позоришна представа, посета сликарској галерији уз концерт пригодне музике. Музичка омладина ради то већ годинама и људи пролазе кроз концертне дворане, пролете кроз галерију слика, неко одслуша, неко одрема позоришну представу. Али све то ни из далека није тако црно, јер неки људи бар некад буду инспирисани да дођу други пут, што не значи да треба бити оптимиста, препустити ствари да теку својим током и рећи сутра ће их бити више. То није добро. Велико је зло у неким ситуацијама препустити ствар стихији. (Људска вредност је у томе што је некада у стању да мења ток реке.) У овој ситуацији одлучујућу улогу може да одигра професор у школи који може да одвоји неки минут од часа да исприча нешто о концерту који предстоји. Мислим да то неће бити изгубљено време. Када то чини спикер који прича на самој представи поред оркестра или пред позоришну или балетску представу, разбија се атмосфера и смањује истински доживљај уметничког дела. Спикер је ту да да само најкраће информације.

Поред тога, велики сам противник терања ученика на концерте, јер све што је наметнуто далеко је. Значи, потребан је систематски рад са ученицима на откривању истинских вредности уметности, непосредно, ненаметљиво, у дужем временском периоду.

Музичка омладина има и својих других активности. Да разбије фаму позорница–публика, концерти подијум–слушалац, Музичка омладина је створила клуб музичке омладине у коме покушава да младим људима представи личност уметника, да на неки начин демистификује представе о уметнику као човеку из другог света. Наравно неки уметник је спреман на такве сусрете, а неки не жели да ту фаму разбије, јер му импонује да буде „изнад осталих“, како се то каже. Мени лично то је страно. Мислим да је уметник део света у коме живи, а никако изнад њега, он може да критикује његове слабости, али не и да презире свет чији је органски део. Он онда није уметник, он је „мисионар своје уметности у себи самом за себе самог“.

Међутим, ови сусрети често се не одржавају, јер клуб нема своју сталну просторију. Некако је вечито осуђен да буде гост у нечијем стану и да зависи од његове воље. Такви сусрети често се одржавају у некаквим конференцијским салама које су хладне и лош амбијент за једно такво вече, које би требало да човеку пружи нешто више од свакидашњег обичног дана у недељи. И поред упорних захтева, петиција и молби Музичке омладине, за доделу нових просторија, Музичка омладина је до сада остала кратких рукава и без свог клуба (мислим на Музичку омладину Београда).

Тренутак је да се озбиљно размотри питање Музичке омладине у култури ове Републике, јер је она својим седамнаестогодишњим радом и активношћу потврдила своју праву вредност. Добила је и признање од друга Тита, Орден заслуге за народ са златним венцем, али дозволићете, признања нам сигурно импонују, али није то и довољно да би се боље и добро радило. Музичка омладина није свет за себе, она је наша и пружимо јој руку.