Однос културе и васпитања

Када се на дневни ред било ког скупа постави и за наше друштво овако значајна тема („Млада генерација, култура и васпитање“), онда сматрам да треба да се говори о суштинским питањима. По мени један од таквих суштинских проблема јесте однос културе и васпитања. Ми смо данас на Конгресу чули доста о том питању. Најчешћа мишљења су да културу треба прихватити у васпитању, да је треба усвојити, прелити је у васпитање и сл. После многих дискусија стиче се утисак нечег огромно великог што треба прелити у нешто јако мало — какво је васпитање у односу на културу. Чини ми се такође да се тако говорило као да је васпитање све могуће у односу на културу, као да то није једна својеврсна делатност која има законитости по којима се развија, који регулишу како њен обим тако и интензитет. Због свега тога хтео бих да укажем на један могући концепт односа културе и васпитања младе генерације који би објективније указао на место културе у васпитању, и обрнуто — место васпитања у културном развитку младе генерације и култури уопште. У суштини је у питању расправљање односа процеса изграђивања младе личности, с једне, и културних (образовних) добара и путева којима се они стварају, а део васпитног утицаја, с друге стране. Проблем је даље у томе како се васпитни процес односи према културним добрима, а да том приликом не представљају пасиван (нестваралачки, некултуран) одраз.

Расправа о поменутим питањима не испушта из вида оно што је до данас дала наука. Ту, пре свега, мислимо на чињеницу да је култура, у најширем значењу „целокупност материјалних добара које је човечанство створило у процесу друштвено–историјске праксе“. Стога и достигнути ниво у васпитању представља део културе. Та чињеница упућује на размишљање о таквом односу између културе и васпитања који неће васпитање поставити само у положај „усвајања“ културних добара,“ преливања „културе у васпитање“ и сл.

Пре него што истакнемо шта је васпитање у односу на културу и обрнуто, подсетимо се на најчешће ставове у теорији о овом питању. Врло често се каже да је култура „општи васпитни задатак“ или да „васпитање има задатак да васпитаника припреми за прихватање постојећих културних добара“. Овим ставовима о односу културе и васпитања треба додати и следећи, према коме „својим циљевима и задацима васпитање представља репродукцију културе“. Иако сличних ставова има далеко више, сматрамо да су наведени довољни као аргументација о једном врло раширеном гледању на однос културе и васпитања. Прихватити да васпитање има задатак да припреми васпитаника за прихватање постојећих културних вредности, да је васпитање репродукција културе, да се култура „прелива у васпитање“ значило би, и поред делимичне исправности ових ставова, прихватити један недовољно прецизан и нематеријалистички однос. Понешто од тих тврдњи личи и на утопију, нпр. став о преливању културе у васпитање или о репродукцији културе у васпитању, јер очито је то немогуће извести са људима који се налазе на извесном менталном узрасту и образовном добу.

Због свега тога намеће се потреба разрађенијег тумачења објективнијег односа културе и васпитања младе генерације. Тај циљ нас води на анализу васпитног процеса од кога толико много, да не кажемо превасходно, зависи поменути однос. Све друго (циљ васпитања, садржај васпитања, систем васпитања) може остати декларација, жеља, циљ, који се најчешће не може реализовати. О томе сведочи и васпитна пракса на коју належе бреме научних, техничких достигнућа, у којој се плећа младе генерације повијају без резултата.

У суштини васпитног процеса стоји да то није само процес усвајања туђег искуства већ и процес „сливања производа туђег искуства са изграђивањем сопственог искуства“. Овом ставу треба додати да је сазнање „дијалектички процес противуречности готових знања и нових незнања, нових истина на које то ново сазнање тражи одговор, али га и подстиче“. Ако прихватимо овај став као тачан, онда не можемо прихватити концепт да је образовање само процес одражавања готових истина већ и њихова прерада и стваралачко грађење нових сазнања. Стога ни различита културна добра (уметничка, књижевна, филмска, производна и сл.) не могу рачунати да буду фетиши, догме и сл. за образовање, а културни утицај фаталистички, метафизички већ стваралачки, активистички у коме ће и културне вредности бити подвргнуте оцени, селекцији, прихватању, одбијању и доради. Тиме се васпитање у односу на културу поставља у дијалектички узајамно зависан однос.

У савременим условима образовања образовни процес је све више непосредан, а све мање посредан. Не примамо само сазнања преко готових културних вредности већ и оних који се стичу путем живе стварности, живог утицаја, утицаја тренутка у коме се стичу. Такав концепт образовног процеса обавезује културу и образовање на оријентацију еластичних односа (без култа, шема, глорификације културе у односу на живу стварност). Културна добра, као и културни утицаји, морају рачунати на садејство утицаја са друштвено–историјским тренутком као утицајем на васпитаника. Култура мора рачунати на своју верификацију у друштвеном тренутку пре уласка у васпитни процес. То битно мења класично схватање о утицају културе на васпитање као јединог верификованог и дидактички вредног добра, које може као такво да се надређује живој стварности као утицај у васпитању.

У расправама новијег датума о суштини васпитног процеса врло често се наглашава да „знање које се стиче није само систем готових структура чињеница које усваја ученик већ и систем личних погледа, припрема за живот“. У таквом концепту култура у образовању мора се обавезати на доследне истине које ће бити основа личних ставова ученика. Међутим, култура мора да се оријентише на флексибилне истине које ће се лако претворити у личне ставове. Зато културна добра у образовању морају тежити „динамичним, радним шемама знања“, а не „статичним схемама“ истинама. Као последица таквог става доћи ће у образовању до формирања тзв. „интеризованих схема“, односно таквих које ће ујединити истине пренесене из културног добра са изграђеним истинама у образовном процесу. Тако образовање и култура ступају у интеризоване односе. Такав став произилази из чињенице да образовање није „добијање знања већ структурирање знања“. Тако васпитање постаје култура и служи култури. Због свега тога се у односу на културу постављамо стваралачки, активистички. То даље произилази из чињенице да стицање знања није само конкретан већ и апстрактан процес, маштовит, интуитиван, интелигибилан. Образовање је, дакле, својеврсно стваралаштво, култура, (наравно одређеног нивоа).

Потреба интензивнијег изучавања односа васпитања и културе произилази из чињенице да је образовање индивидуална и социјална појава. Ниједан утицај не може се остварити без човекових унутрашњих предиспозиција. То нарочито мора бити значајно за једно социјалистичко, демократско друштво које тежи реализацији права и могућности, изразу личности. У томе је и његов хуманистички смисао. Наравно, такав концепт подразумева и то да је слобода унутрашњег развоја услов друштвених слобода и обратно“. Такав развој индивидуе у први план ступа „не само као лична, индивидуална потреба већ и као друштвена потреба“. Ова чињеница за однос културе и васпитања треба да значи оријентацију у том смислу што ће културна добра бити у довољној мери човечна, дубоко хумана, дубинска да би утицала на васпитни процес. Тада ће она бити у пуној мери дубоко социјална, социјалистичка, друштвено сврсисходна.

За разумевање односа васпитања и културе треба додати и чињеницу да васпитни процес није само стицање готових чињеница већ и „овладавање начинима изграђивања нових истина, и прихватање утврђених, научно проверених аргумента“ од којих треба градити нове истине. Из тих разлога култура у васпитању не може бити само информативна већ и формативна. Културна добра су образовна ако се могу деструктурирати на етапе сазнајних делатности којима су изграђена, ако су упутна у смислу како се долази до њих. Према томе, култура у васпитању не може бити остављен завежљај кога треба размотати и узети његов садржај.

Из свега изложеног о култури и васпитању, односно њиховим односима произилази да у односу културе и васпитања, васпитање постаје део културе преко развоја стваралачких способности, погледа, знања, која су база културног стваралаштва и део развијене личности. У том односу култура представља образовно добро, интеграциони део васпитања, основно опредељење и оријентација васпитаника на коме он гради свој приступ истини и пракси, развијајући се тако као културна личност и будући културни стваралац. У тако схваћеном односу васпитања и културе доминира дијалектички, стваралачки и активистички однос, лишен утилитаризма, инструментализма, надређивања културе васпитању, и свега другог што би било против става историјског материјализма о јединствености друштвене појаве, чији су део и култура и васпитање.

Овде су били само назначени проблеми односа културе и васпитања. Потребна је интензивнија и студиознија акција у правцу разраде законитости односа између културе и васпитања. По мом мишљењу та акција може да потекне са овог Конгреса. Што не значи да и данас немамо већ активности у овом правцу. Међутим, имам утисак да би педагогија, филозофија, социологија и друге науке око овог проблема могле више да се ангажују. То се нарочито јавља као потреба у социјалистичком друштву које мора да има разрађене критеријуме и законитости о успостављању односа између културе и васпитања како би напредовала и култура и васпитање.