Супротставити се шунду, кичу и порнографији

Говорити о проблемима културе често је и веома тешко и веома незахвално, али је увек потребно и у интересу саме културе и у интересу овога друштва. Проблема има много и веома актуелних, а овај Конгрес је прилика да се о некима од њих поразговара. Питања о којима расправљамо у овој Комисији веома су важна, рекао бих врло значајна зато што се разговара о младој генерацији, о онима који долазе, и о будућности културе.

Поред неспорних успеха које смо постигли и који су веома значајни, предстоји још много тешких послова које ваља обавити, да бисмо попунили празне површине којих још има и за које је речено да представљају „сива поља“ културе Србије. Овде је у првом реду реч о неразвијеним и полуразвијеним регионима где су улагања у културу, па и у културу младих, веома мала, а у складу с тим су и резултати који се тамо постижу.

Како говорити о култури, па и о култури младих, у оним општинама где једна књига долази на три становника, да узмемо само један податак од многих других, и где је тек планом за наредних пет година предвиђено да тај однос буде нешто повољнији.

Далеко озбиљнија је ситуација у тим регионима на селу. Тамо су и сељаци и омладина на селу неоправдано и неправедно запостављени, препуштени сами себи, заборављени. Има случајева где на десет села долази тек један дом културе у коме постоје услови за културну активност, док су други затворени и претворени у магацинске просторије и складишта земљорадничких задруга и пољопривредних комбината, јер их је општина пренела њима у својину и по некој административној логици не могу се вратити онима који су их подизали. Садашњи власници чврсто се држе неког права својине не схватајући да на тај начин секу грану на којој стоје. Није тешко замислити какви су услови за културни и забавни живот омладине у таквим срединама, и поставља се питање где она налази уточиште, и какав је крајњи резултат. Наравно да ту постоји и телевизија, све је већи број телевизијских пријемника, али на њих још увек треба гледати као на знак економске моћи неког домаћинства него на јаче изражену потребу за културом. Да би слика била потпунија, треба рећи да се тек у задње време нешто више ради на отварању библиотека на селу, да би се бар колико толико у неким од њих створили услови да књига дође до читалаца. То су само неки охрабрујући резултати, али ја се не могу отети утиску да се много касни.

Судбина културе је добрим делом и судбина књиге, а оне деле судбину школе са којом су повезане. У школама се бије одлучна битка за судбину културе, али школа је баш на том путу поклекла и ученике, своје васпитанике, често и мимо своје воље испустила из руку. Неоспорно је да одређени део кривице за такву ситуацију сносе и сами просветни радници који су често више заинтересовани за судбину свог материјалног положаја него за судбину културе. Можда и није реч само о материјалном признању колико и о оном другом — друштвеном, које не треба потцењивати. Ту осеку у раду са школском омладином веома лако је користио шунд, освајајући без напора положаје који су већ били напуштени. Наступао је, и још увек наступа, бучно, агресивно, наметљиво, налазећи своје поклонике и веома брзо неутралишући праве културне вредности, на које је школа успела да укаже.

Ја не бих овом приликом желео да указујем на незахвалан положај школе, на то како се сваке године појављује велики број поноваца и из којих средина се они највише регрутују, јер је о томе већ било речи. Уосталом, и једна најповршнија анализа потврдила би да велики број тих ученика живи у скоро немогућим стамбеним условима, у породицама са великим бројем деце где родитељи с тешком муком обезбеђују и насушни хлеб. Обавеза је и школе и друштва у целини да и оваквој деци обезбеди услове за нормално школовање и да их врати са странпутице на којој су се често, и мимо своје воље, нашла.

Лоша материјална и техничка опремљеност једног броја школа је скоро пословична. Ја о томе не бих опширније говорио, само бих рекао да се може наћи још приличан број градских школа, и то у близини Београда, које немају телевизор и не користе га у настави, да о сеоским и не говорим.

Први је задатак свих нас да у данима који су пред нама створимо широк и стабилан фронт, онакав фронт о коме је и јуче било речи, фронт свих напредних и свесних снага и да се супротставимо шунду, кичу и јефтиној порнографији, у интересу омладине и културе.

Ми морамо радити сви, и просветни, и јавни, и културни радници, да наша омладина, та наша будућност и будућност света, не остане хладна, слепа и глува пред великим тековинама наше и светске културе и уметности.

Хоћу да верујем да ће овај Конгрес значити преломни догађај за нашу културу, такав догађај који ће значити долазак лепших и светлијих дана и за културу и за нашу омладину.