О школи за културу која долази

Незадовољство школом или, боље речено, функцијом и исходима рада школе и просветног радника не треба да нас усмерава против школе, већ треба да нас упути на узрочнике који чине школу таквом да њеним радом и исходима њеног рада нисмо задовољни.

Зашто наша школа не испуњава нека очекивања у погледу остварења васпитне функције, у првом реду у давању опште културе својим ученицима. Комплекс узрочника је широк и захтева централно место у посебним расправама. Могуће је споменути само неке да не би школа остала после овога скупа „сама по себи кривац“.

1. И поред тога што се у многим документима о школи говори као о превасходно васпитној институцији услед разних утицаја она је, и све више је, само установа у којој се стиче образовање, и то најчешће такво које се искључиво своди на запамћивање што већег броја података. У нас још увек преовладава такво схватање образованости које искључиво подразумева памћење података, чињеница, информација и сл. Образован човек у нас је онај који зна много података и може их репродуковати. Под утицајем таквог схватања конституише се педагошки рад; програмери рада школа, аутори уџбеника и наставници гомилањем података теже да удовоље таквом схватању образованости; економска и правна регулатива школског рада је израз таквих схватања и врши пресудан притисак на школу да буде таква каква јесте; за такву школу припремају се на факултетима наставници, који нису оспособљени да васпитавају већ добро да задају и испитују; томе су потчињени облици, методе и поступци образовно–васпитног рада, као и односи у школи. Дубоко орање широком друштвеном акцијом, научно–истраживачким и стручно–педагошким радом потискивано је и потиснуто педагошким импровизацијама, искључивошћу ауторитативног резона „здравог разума“ и тренутним емотивним опредељењима. Да би се мењала школа, треба мењати у друштву доминирајуће схватање школе, њене функције и смисао њеног постојања.

Са овим су у непосредној вези још неки узрочници.

2. Самоуправна школа је већ деценијама значајна и нераздвојна компонента сваке прогресивне педагошке конструкције, јер се само у таквој школи могу остварити све функције савремене школе. Нормално је очекивати да је самоуправно друштво најподеснија средина за самоуправну школу. Ипак, наша школа и наше школство је у много чему још увек више државно и мање самоуправно него у неким другим срединама које немају толико атрибута самоуправног друштва као наше. Можда је то тако зато што се етатистичка организација школства лакше „носи“ са прогресивним педагошким идејама или, пак, што се услед непознавања природе педагошког рада жели наметнути школи такав концепт самоуправљања који одговара институцијама материјалног привређивања, али не и школи, па га она природно не може ни да прихвати.
3. Образовно–васпитни рад остварује се у јединству три структуре: ученика, наставника и средине. Свака ова структура по природи педагошког рада у образовању и васпитању има, своју улогу и одговорности. Међутим, елиминише се функција средине, а односи између школе и средине се своде на „друштво тражи, школа даје“, односно понекад веома банално „школа продаје — средина купује“. Такве релације диктира непознавање природе педагошког процеса, посебно будућности тога процеса, а које настоји и успева да тржишне односе у сфери материјалног привређивања механички пренесе и у област образовања. Осим тога, настоји се да се створи и ствара се антагонизам између ученика и наставника, нарочито у средњим школама, а понекад се настоји да се деградира школа и наставник. Ако је школа институт друштва којем друштво поверава у големим размерама васпитање младих генерација, деградирањем школе друштво се одриче најзначајнијег чиниоца у васпитању, а то друштво које мисли о својој будућности не може да чини. Друштвено деградирана личност наставника не може да васпитава за идеје и идеале тога друштва. Без јединственог, хомогеног и одговорног деловања све три структуре — ученика, наставника и средине — нема успешног васпитног рада.

Нисмо у могућности да наводимо све узрочнике који доприносе оваквом стању, јер о школи сада говоримо само као о једном од носилаца културне акције. Ипак, треба очекивати од овог Конгреса да прецизније дефинише улогу школе као једног од носилаца културне акције, почев од оних средина у којима школа још мора имати, често осуђивану, просветарску мисију, до оних у којима су професионализовани, институционално и персонално, сви главни носиоци културне акције. Радници културе организовали су овај величанствени скуп у добром тренутку, јер сви осећамо, и ако о томе не пишемо и не говоримо, да Србија живи сада у изузетној атмосфери демократског друштва које је спремно на велике подвиге. Ту атмосферу треба искористити да се попут континуираних напора у подизању културе Србије приступи истој таквој широкој друштвеној акцији стварања напредне, самоуправне, демократске и хумане школе, која само таква може бити стожер културе Србије.