Неки проблеми младе генерације у културној акцији

Наш се живот углавном креће између прописа, ограничења или слободног доживљавања простора. У покушају да пред импресивношћу Конгреса, који је у току, надмашим појмове значајног и великог, нећу и не могу бити миран док не искажем нека своја запажања о проблемима младих у културној акцији у средини где радим. Не бојим се да ће све звучати локално. Напротив, Бор и Тимочки регион нису неки посебни свет у коме се дешавају само чуда. Повод, заправо подстрек за ову дискусију потиче још од тренутка када је одржан један састанак радника у култури и младих стваралаца општине Бор. Тако се показало да су поједини људи у институцијама културе схватили да је неопходно мишљење оних којима су средства и најпотребнија. Најважније је, по мишљењу многих, да је форма задовољена, да је пружена могућност младим ствараоцима да говоре. Но, међутим, то не значи да им је пружена могућност и да одлучују. Уопште, у том делу света у овој Републици, мало је младих у културним и другим институцијама где се одлучује о средствима, док насупрот томе имамо њихову потпуну ангажованост у раду КУД „Бор“ и Књижевног клуба. Људи пуни искуства (или се бар мисли да га имају уколико су остарили реализујући неке значајне и некакве полусадржајне програме у области културе) склони су још увек да унапред оцене ширину, значај и актуелност једне акције младих. Поред значајних напора који се чине у области развоја културе, млади су приморани да се дуго, дуго доказују — а то тврдим на основу бројних случајева средине о којој говорим. У овој краткој дискусији изнећу неколико најакутнијих проблема, верујући да се они могу односити на све остале средине.

Прво, локална средства информисања нису склона да у целости прате културну акцију младих. Често, књижевне вечери, изложбе, смотре школских дечјих хорова и слично, једноставно или остану незабележене или о њима се нешто подробније не може прочитати ни чути на радио–таласима (мислим на Радио Бор). Новинари и уредници локалних листова и радија говоре да се ради о другоразредним и трећеразредним темама, без обзира што су те теме из области културе, што су израз нечег прогресивног.

Друго, симболични материјални стимуланс, када се ради о стваралаштву младих, указује да је или у питању стварна немаштина или случај неке погрешне програмске оријентације по којој се не може рећи да млади ништа нису добили. У овом случају, гледано и шире, потребно је да се превазилажење садашњег незадовољавајућег материјалног стања основе културе схвати као један од основних задатака Конгреса (то посебно истичем), задатака које Конгрес мора формулисати у својим документима. Иначе, мислим да и тренутно стање у општини Бор даје младим ствараоцима бар оно што је основно. Материјална несигурност стваралаштва и велики раскорак у стимулацији оног што је елитно и оног што тек стиче афирмацију су проблеми који траже хитно решење. Међутим, на другој страни имамо нерашчишћене међуљудске односе у култури, затим кадровску уоквиреност и подвојеност структура када се ради о културним акцијама радничке, студентске и средњошколске омладине. Програми превазилажења тога не постоје. Нису у питању природни токови, већ свесно и несвесно запостављање квалитета у масовној култури. Било какав непромишљен подухват могао би сасећи и оно што је прогресивно, што би, у сваком случају био корак уназад.

Проблеме које сам истакао можемо решити изналажењем таквог организовања културне делатности — да млади ствараоци буду знатно бројније заступљени тамо где се доносе значајне одлуке. Тиме би се свакако однос институција — млади стваралац поставио на један реалнији и савременији ниво.

Пошто је ово тренутак када се јасно мора указати на све досадашње пропусте, истичем да вербална подршка не значи ништа ако се акција не води и подржава до краја. Зато очекујем да документи овог Конгреса формулишу све основне правце даљег развоја културе и пронађу одговарајућа решења, на бази свих дискусија које се данас воде у овој и другим комисијама.