Самоуправљање у средњим школама

У нашим средњим школама, ученичко самоуправљање је готово симболично. Закон о средњем образовању утврђује да у управљању школама учествују наставници, а ученици само преко својих представника. То значи да је учешће омладине у школским органима управљања симболично и недовољно. На пример, у мојој школи која броји 2500 ученика и око 170 запослених, ученици су у Савету школе заступљени са свега четири представника у проширеном делу Савета у коме су још заступљене привредне организације, Месна заједница, Скупштина општине и родитељи. Запослени имају 17 представника, а 2.500 ученика само четири своја представника. То је поражавајућа чињеница. Често се питам какав је наш третман уопште. И ми смо, ваљда, чланови овог друштва са истим правима као и они. Школе се позивају на закон када је у питању ученичко самоуправљање али, у многим случајевима, оне одступају од њега када су у питању сопствени интереси.

Не знам докле је стигла Комисија која је требало да изради преднацрт новог Закона о средњим школама и да га у другој фази уставних промена преда на разматрање и усвајање Републичкој скупштини. Такав закон, колико ми је познато, већ је усвојен у Социјалистичкој Републици Хрватској. Према њему, школе би морале да се само придржавају јединственог термина почетка и завршетка школске године, а све остало би била њихова унутрашња ствар. У таквој ситуацији, Савез омладине би могао да стварно оствари своје прокламоване циљеве. Пошто је овде друг Никола Вученов, помоћник Републичког секретара за образовање, науку и културу, ја бих га замолио да нас о томе мало подробније информише.

Подржавајући друга Јусуфа Војниковића, директора Школе за квалификоване раднике, о јединственим критеријумима за упис средњошколаца на факултете, ја бих отишао још мало даље: пошто тај тип школе ради по новом наставном плану и програму, према коме је и званично средња школа, то би требало свршеним ученицима ових школа омогућити упис у Војне академије.

У потпуности подржавам ставове друга др Димитрија Вученова који је најавио акцију помоћи сиромашним ученицима, да се тако укратко изразим. Сматрам да нешто слично треба остварити и на вишим школама и факултетима, односно свим ученицима — талентима омогућити студирање.

Општине су некада имале и своје фондове за стипендирање ученика односно студената, али су их многе укинуле. И после 26 година изградње социјализма код нас, још увек постоје дубоке социјалне разлике. Тај јаз између богатих и сиромашних треба што је могућно више смањити, а пре свега код омладине. Општине, као основне ћелије нашег самоуправног друштва, треба да поведу мало више рачуна о томе. У многим случајевима, ученик не бира себи животни позив, него то чине родитељи, односно одређује га учеников материјални положај. Многима може изгледати невероватно, али и у школама за квалификоване раднике има талената за науке које и нису заступљене у наставним програмима школа овог профила (на пример, за права, социологију, философију, политику итд.). Њихова судбина је, како рече неко од дискутаната, затарабљена, а речено је да ћемо сви бити једнаки, у најширем смислу речи.

И даље, у нашем савременом друштву, појављују се многе негативне појаве, на пример, корупција и мито, а наше друштво се противу њих не бори активно. Навешћу један пример из личног искуства: пошто у библиотеци нисам могао да пронађем неке књиге које су ме интересовале из политике и марксистичке философије, отишао сам у једну институцију, јер ме је тамо упутио професор. Када сам објаснио о чему је ствар, упитали су ме чији сам ја син. Значи, да сам био син неке познате личности или директора, одмах би ми била испуњена жеља. Наравно, да даље, нисам хтео ни да говорим, већ сам демонстративно отишао. Могу да тврдим да је положај једног дела омладине у савременом друштву очајан, и то оног социјално угроженог, а то бих могао и аргументовано бранити.

Не знам да ли ћу добити подршку ове Комисије, за један свој предлог, једну иницијативу: предложио бих да се организују фестивали знања ученика средњих школа, и то посебно, по свим научним гранама. То би био један од начина да таленти покажу своју вредност, а победа или освојено високо место доносила би им кредит или стипендије за даље школовање. Ми, млади, тражимо више таквих такмичења, јер то су наше шансе, можда чак и животне. Могу се организовати слична такмичења и по типовима школа. Такмичења могу бити републичког или савезног ранга. Желео бих да се ови моји ставови узму у обзир при доношењу закључака. Надајмо се да ће наше речи бити једном претворене у дела.