Однос између образовања и културе

Хтео бих да са неколико речи учествујем у овом разговору на општу тему ове комисије — млада генерација и култура. Да одмах, на почетку, ближе дефинишем. Реч је о односу између образовања и културе, односно о могућностима за интегралнију сарадњу институционираних облика ових делатности које до сада делују свака за себе и до краја не остварују своју функцију. Отуда је млада генерација, потенцијална концертна, ликовна, филмска и коначно позоришна публика, доведена у неравноправни положај у односу на примања осталих сазнања које ми, у свакодневном говору, називамо образовањем. Ученици у општеобразовним средњим школама, па чак и у неким стручним, нпр. у учитељским, где би по природи ствари првенствено информације и доживљаји из области уметности и културе морале бити у основи наставних програма, углавном су лишени овога права. Да будем јасан, не увек због кривице институција образовања, већ и због индолентности институција културе: библиотека, оркестара, хорова и позоришта. Истини за вољу, у школама, о којима је реч, постоје предмети који ученика треба да уведу у свет уметности, да ученика информишу о основним појмовима културе и уметности некадашњег и данашњег света. Но, ипак, између тих предмета и стварног доживљаја одређене уметности и поимања конкретних чињеница мала је веза и занемарујућа корист из простог разлога што те основне информације о неким уметностима остају само информације, а не и доживљај, а врло често не и интерес за активно стваралаштво младих. У данашњем тренутку, када се врло лако одлучујемо за констатацију да је техничко, односно политехничко образовање основ будућег света и сигурне егзистенције, ипак имамо пример да је, рецимо из крагујевачке гимназије, десет свршених матураната школске 1970/71. године конкурисало на Позоришну академију, и то на један одсек, на глуму. Очигледно, врло занимљив податак, јер у току школовања ови ученици нису у школи, у току наставног процеса, уопште ни информисани, а камоли припремљени у тој мери да би се са сигурношћу и са разлогом определили за свој будући позив. У питању је сигурно нешто друго, што свакако даје простор за сигурније деловање и институција културе и институција образовања. И зато, задржаћу се само на једном предлогу, о само једној могућој варијанти. Реч је о релацији позориште — млада генерација и образовне институције. Сматрам да би информације из области позоришне уметности, нпр. елементи глуме, основи режије, па чак и основи сценографије, а нарочито редовне посете позоришту, што свакако не искључује ни посете ликовним манифестацијама филму итд., морале, макар за почетак и тамо где за то постоје услови, постати саставни делови годишњих програма рада школа, а затим и елементи у распореду часова. Наравно, са истим егзактним прилазом читавом процесу. Само се по себи разуме да би овако припремљене и у распореду рада школа тачно прецизиране посете позоришту, морале бити у почетку бесплатне за ученике, јер је и школовање, односно образовање бесплатно, а овде је очигледно реч о својеврсном и комплетнијем образовању. Да не буде неспоразума, бесплатно само до тог тренутка док је у питању процес образовања, а наплативо онда када конкретна личност почне да зарађује и да, распоређујући свој зарађени динар, свесно се одлучује и плаћа за део стандарда, за потребе које се зову улазница за позориште, улазница за изложбу, библиотеку или филм. Трошкове оваквог образовања ученика, односно стварање будуће позоришне и друге публике, свесно би, са пуно разлога и са доста разумевања, морали заједнички сносити и реализовати заједнице образовања, заједнице културе, односно друштво, само конкретније и далеко организованије и ефикасније. Да не дужим, учинио сам један предлог, за који сам сигуран да о њему, макар као само о једној културној акцији, треба озбиљно размислити. Предлог је учињен онима који у овом тренутку представљају и одлучују у име друштва, а не мисли се да би појединачни покушаји у одређеним срединама значили промашај. Напротив, и такви покушаји значили би једно искуство више.