Положај радничке омладине у култури

Ја бих желео само укратко да се осврнем на положај радничке омладине у култури. У оквиру ове велике акције која има, историјски карактер желео бих да говорим о ширем укључивању радничке школске омладине у токове културног живота наше Републике. Данас имамо забрињавајућих појава, нпр. да се радничкој омладини под фирмом културе презентира све и свашта. Демократско самоуправно друштво, као што је наше, прокламовало је слободу стваралаштва и уметничког изражавања, али не и слободу стваралаштва која полази са нихилистичких и негаторских позиција обезвређујући све оно што је постигнуто до сада и што се постиже и данас. Међутим, не можемо затварати очи пред чињеницом да управо ова, како бих је назвао, „квази култура“, у основи комерцијализована, налази своју потврду некакве своје вредности све више код радничке омладине. Свакако да је у питању ниво образовања које се пружа овом делу омладине, а образовање као један од основних елемената културе омогућује омладини да створи предиспозиције да конзумира и развија културу.

У нашем друштву још увек влада мишљење да је образовање за квалификованог радника — произвођача — „образовање завршног типа“. Ова теорија неминовно доводи до тога да се већ при завршетку основне школе омладина дели на оне који ће се определити за науку, културу и привреду. Једино за ове последње, и то за оне који се определе за непосредне произвођаче, образовање престаје завршавањем школе за квалификоване раднике.

Наравно да се не можемо сложити са протагонистима оваквих заговарања. Полазећи од тога да етичке вредности хуманистичког друштва обезбеђују равноправну утакмицу својој генерацији, па према томе и право радничкој омладини да се у својој генерацији бори за стицање и највиших звања, чине теорију „о завршном образовању“ депласираном.

По својој намени и значењу образовање се мора посматрати са два аспекта: практичног и стваралачког. Практични аспект образовања служи човеку у стварању и регулисању свакодневних потреба живота, другим речима, служи му толико колико му обезбеђује да буде репродукован, док му стваралачко образовање омогућује да испољи све богатство идеја које га покрећу на стваралачку делатност. Изоловати овај део младе генерације од спознаје богатства живота и науке значило би да младе онемогућимо да проговоре снагом својих могућности и интереса самоуправног друштва. Наш школски систем мора да буде такав да буди интелектуалну радозналост и интерес за сазнањем. Задржавати га у домену само стицања практичног знања, ма колико то била објективна потреба, значило би ставити радничку омладину у улогу оруђа за рутинерско обављање одређених делатности. Није за младу генерацију данас пресудно колико она зна већ колико жели да зна. Управо у томе и свестрано образовање представља неотуђиво право младе генерације.

Стицање образовања које обезбеђује само човекову практичну делатност води његовом поистовећавању са стварима, развијању мишљења у границама текућих егзистенцијалних потреба и ограничавању могућности испољавања и потврђивања властитих способности, умртвљавању креативних тенденција интелекта и духа.

Завршни тип школе не може бити циљ образовања. Ако би смо усвојили супротно, онда би се неминовно нашли у сфери педагошког прагматизма. Завршетак школе је, по правилу, увек само увод у сложен свет науке и стручне праксе. Делити младу генерацију на оне којој ово друштво пружа могућност за свестрано образовање и на оне којима оно обезбеђује само онолико образовање колико му је потребно да производи (радничка омладина) неминовно доводи до тога да се код првих развија уверење да тако мора бити, праћено често осећањем супериорности, док се код других развија доживљај отуђености и схватање о поремећају редоследа стварних људских вредности, па отуда и осећање инфериорности.

Овде би се и поставило питање да ли данашњи систем образовања радничке омладине омогућује да она постане учесник у културном стваралаштву или садашњи систем образовања спутава радничку омладину не само да буде стваралац већ да прихвати културу као најљудскији израз човековог бића и бића народа. Данашњи систем образовања у нашој Републици је такав да је формално признао радничкој омладини средње образовање, али тој истој омладини је онемогућио да под равноправним условима стиче и виша звања на универзитету. Практично стваралаштво и активније учешће у култури у најширем смислу речи за овај део омладине на овом степену школовања је и завршно да не кажем затарабљено. Зато Председништву предлажем да у материјал уђе као закључак овог Конгреса — да Конгрес констатује да се у прокламованим начелима о праву сваког човека на културу омогући радничкој омладини да под једнаким условима може стицати и највиша звања у систему образовања у нашој Републици. У том смислу Конгрес предлаже свим факултетима у Србији да усагласе своје статуте о пријему кандидата свршених ученика средњих школа за квалификоване раднике.