Физичко васпитање и спорт

Када се говори о култури, а то се може запазити и на овом скупу, има се на уму такозвана духовна култура. Могло би се рећи да се мисли првенствено на производе уметничке вредности, на књижевност, ликовно стваралаштво, музику.

Сматрајући да је подручје такозване физичке културе посебно значајно за разговор у овој Комисији, а осим тога и веома привлачно за омладину, покушаћу да вашу пажњу скренем на подручје културних делатности садржаних у појмовима „физичко васпитање и спорт.“

Желим да укажем да делатности зване физичким васпитањем и спортом такође долазе у ред културних делатности, самим тим што су оне људски изум којим се преиначава и побољшава постојеће стање људске јединке, природно или стечено. Посебно је питање откуда то да се физичко васпитање и спорт издвајају у посебне делатности које као да немају додирних тачака са културом у ужем значењу овог појма. То је производ неспоразума произишлог из несхватања шта појам култура обухвата. Независно од тога зна ли се или не зна шта се све подразумева под појмом култура, посебно стога што се овај појам често и злоупотребљава, желим да укажем на вредности физичког васпитања и спорта које млади свет може и треба да упозна, називале се оне културним или друкчије. — Колико је мени познато, ни Маркс ни Енгелс у својим списима нису употребљавали реч култура.

Ако је међу улогама културе и сазнавање вредности и начина оплемењивања људи и природе у којој се живи, улога физичке културе би по аналогији била: сазнавање вредности и начина оплемењивања моторике људског бића, антропомоторике, то јест начина оплемењивања (култивисања) оног дела људског организма који производи кретање, односно оплемењивање средстава и начина понашања којима се остварују многа основна добра, укључујући и биосоцијално благостање. Казујући ово имам на уму људско здравље и ону дефиницију здравља, коју је на предлог нашег земљака Андрије Штампара, усвојила Светска здравствена организација. Та дефиниција гласи: Здравље није само одсуство болести, већ физичко, ментално (душевно) и социјално (друштвено) благостање.

Као што сте могли запазити, желим да у вама пробудим интересовање, за подручје културе у чијем је средишту пре свега биолошка страна људског бића, без које нема постојања, па према томе ни било какве друге културе!

Иако су неповратно прошла времена када се људско младунче развијало у природнијим условима него што је то случај у наше доба, не само у градовима него и у селима, на начин сличан развоју људског рода у току милиона година филогенезе, запрепашћујућа је чињеница да се и данас мора агитовати, молити, убеђивати, васпитавати — често узалуд, — да би се схватило колики значај имају у наше доба активности из области физичког васпитања и спорта.

Изгледа, када је реч о спорту, да се у њему често види само његова спољна страна, атрактивна, забавна, упућена гледаоцима, понекад са испадима током такмичења која више деградирају спорт, тачније оне који се такмиче, а и гледаоце, неголи његова суштинска страна, оно што спорт пружа младима у погледу култивисања, васпитавања и пружања радости кроз спортска такмичења.

Када је реч о физичком васпитању сматра се да оно само „оптерећује“ наставу, односно ученике у школама! — Сви се слажу да је настава физичког васпитања потребна, корисна, итд, али не само наставници појединих класичних предмета већ и многи родитељи, па и неки ученици, односе се према овој настави као према нечем што је на силу убачено у програм. Наставницима тобоже смета што ученици, уместо да уче „важне“ предмете, троше време на некорисну јурњаву. Родитељи мисле на сличан начин и по њима слаба оцена из „фискултуре“ (ружног ли назива!) „квари просек“, а „деца се само муче на тим часовима“. За многе ученике ова настава је досадна, заморна и исцрпљујућа, незанимљива, мучилачка. У ствари посреди је физичка леност ученика и интелектуална леност наставника и родитеља да сазнају у чему је улога физичког васпитања и васпитања путем спорта.

Казујући да је запрепашћујућа чињеница што се о физичком васпитању и спорту, као чиниоцима и начину култивисања младих људских бића, зна неупоредиво мање него што би стварно требало и могло да буде, имао сам на уму да се много више пажње посвећује упознавању ствари којима се служимо, које стварамо прерадом природних материјала — сировина, него ономе што знамо о себи самима: на који начин постојимо и чиме и како бисмо могли да се репродукујемо, да бисмо са више уживања могли да употребљавамо производе нашег ума, остварене рукама.

Допустите да приметим како ми се чини да већина присутних у овој сали, а и изван ње, више зна, на пример: како је начињена и како функционише ова справа преда мном, овај микрофон, или чему служи овај пулт иза кога стојим, неголи, на који се начин одржавамо у усправном стању и каква је и откуда потиче енергија, сила која нам омогућава да говоримо? — Једноставно је рећи да је то све природно, да је то тако само по себи. Да је природно, јесте, али да је разумљиво некако само по себи не би се могло рећи.

Долазећи на овај скуп служили смо се нашим телом, нашим апаратом за кретање, који не само да није ништа издвојено, него је неодвојиви део наше личности, нешто што би се могло упоредити са нашом способношћу да запажамо, мислимо и доносимо одлуке које остварујемо управо овим „апаратом“. Оног тренутка када нисмо више у стању да се крећемо, престајемо да постојимо као жива људска бића. При том, не мислим само на кретање у простору, већ и на кретање нашег срца, мишића којима се дише или оних којима се говори. Шта се и колико зна о томе како функционише наш организам, којим се начином његове функције могу одржати у добром стању или, шта је улога културе, културног понашања, тачније речено, како се све то може учинити бољим? — Чини се да о томе знамо исто колико и о вредности и ваљаности онога што смо јутрос употребили за доручак! Све нам ово изгледа сасвим природно, како би друкчије? А, у ствари, хранимо се по инерцији, више према укусу него разумом, једноставно узимамо храну коју је неко припремио а често о исхрани не знамо ништа више осим тога да ли је храна топла или хладна, чорбаста или чврста, слана или неслана. Више пажње се посвећује укусу и изгледу, то се према примитивном схватању сматра културним, а мање такозваној калоричности, што би било разумније. Но, захваљујући „мајци природи“ која је саздала и нас и оно чиме се хранимо, а благодарећи и искуству од памтивека, ми постојимо, хранећи се и без науке о исхрани, као и без науке потребне физичкој култури. Иако све ово претежно задире у област биолошких наука, није ми познато да се о томе довољно говори у предметима који се уче у школама, да је заступљено у програмима наставе биологије, ни других предмета.

Али, ако ово можда није било потребно дојучерашњој настави у школама, ако о култури сопственог постојања није требало, или се није могло говорити друкчије него онако како се чинило, садашњи тренутак, а сутрашњи још и више, онај у коме ће се млади свет тек наћи, налажу да се физичкој култури посвети пажња једнака пажњи посвећеној такозваном умном образовању. Потреба да се друкчије него до сада гледа на физичко васпитање и спорт произилази из очигледне нагле промене начина живота, настале развојем техничких наука и технологије производње предмета и добара који човека више чине потрошачем него што усавршавају његово биће. Једноставно, млади свет се учи да производи добра која, врло често, немају битну улогу за егзистенцију, а, са друге стране, управо та „добра“ све више умањују способност биолошког самоодржања.

Желим да укажем на освештану истину да никакве вештачке интервенције не могу надокнадити дејство које на људски организам има оно физичко дејство произведено сопственим (физичким) силама које се испољавају при покретању сопственог тела у простору или покретањем других тела као некада, док се живело у природним оквирима, и без служења машинама у пословима неопходним за егзистенцију, као год и у доколици. За разлику од прохујалих времена, данас се физичка сила човекова, а добрим делом и његова морална снага, побољшава, расте, култивише првенствено физичким васпитањем и спортом. Спорт је, у ствари, могло би се рећи један од начина физичког васпитања, као и игра о којој је говорио друг Пражић, желећи да игру представи као начин слободног испољавања личности.

Мора се имати на уму да су готово све људске делатности сврстане под појам културе усмерене на задовољење потреба самоодржања, али да физичка култура најнепосредније указује како се, у савременој цивилизацији, ова потреба може остваривати коришћењем сопственог организма, у спортовима, и без употребе машина које замењују људску живу силу. Излажући овакво схватање улоге физичког васпитања и спорта за савремени млади свет, и за старије, разуме се, нисам још ништа одређеније рекао у чему је њихова вредност са општијег културног гледишта, односно са становишта задовољења не само биолошких већ и других људских потреба.

Разумљиво је да то није могућно учинити за ових неколико минута, поготову уколико би се хтело да се са овог места упуте и речи критике појавама у физичком васпитању и спорту, како у погледу организације тако и у погледу понашања на спортским приредбама, које су својеврсне представе.

На крају, навешћу особине које треба да красе личност спортисте. Под појмом спортиста подразумева се, наравно теоретски узев, да је то личност вредна, марљива, уредна, систематична, дружељубива, правична... Дакле, све оне особине које се изграђују и негују и другим видовима васпитања а остварују и испољавају најочигледније при спортским вежбањима, на тренинзима и такмичењима.

Надам се да нећете имати ништа против да се у закључке ове Комисије унесу препоруке које би допринеле да физичко васпитање и спорт постану једна од значајнијих активности омладине.