Пракса омладине Стари град у развијању самоуправних односа у школи

Школа је, или би бар требала да буде, институција која систематски изграђује културно биће и културне навике младог човека. Прилагодити тог младог човека друштву чији је члан, пружити му знања о том друштву и о свету у коме живи, једна је од основних функција школе.

Друга функција је, исто тако важна, помоћи младом човеку жељном експеримената, расположеном да негира све што је постојало пре њега, да прихвати огромне тековине културе, дела генерација пре њега, показати му праве вредности и научити га да се критички односи према њима, да би могао да упоређује. Јер, он ће упоређивати, око себе, у свакодневном животу, неминовно наћи изобиље материјала за то.

Дакле, школи је дата огромна и веома одговорна улога. Питање је само како би та школа, која би одговорила свим обавезама и очекивањима, требало да изгледа. Јер, очигледно је да такву школу још немамо. Да исто мисле и ученици, доказује једна анкета спроведена новембра месеца 1970. године у низу београдских средњих школа. Погледајмо само најзанимљивије примере: рецимо, на питање да ли постојећи наставни програм омогућава стицање знања из науке, културе и уметности, свега једна трећина анкетираних ученика је одговорила позитивно. Даље, на питање да ли учествују у припремању и извођењу нове наставне јединице, 80% ученика је одговорило одречно. Ученици су се сложили и да је оцењивање кампањско, да се наставници ограничавају искључиво на излагање материје, занемарујући своју педагошку улогу, као и у низу других питања.

У сваком случају, ова анкета је показала до које мере су ученици свесни стања у школи и колико су спремни да прихвате одговорност у њеном мењању и стварању нових облика.

Знање које они примају у школи њихови наставници су стекли још у време кад су се школовали, што у просеку значи пре десет година. Јер наши наставници у већини припадају старијој генерацији а, на жалост, веома мали број њих иде у корак са достигнућима савремене науке, технике и културе, допуњујући на неки начин своје знање. То све говори да наш млади човек излази из школе са знањима која су давно превазиђена. Ученици су тога свесни: они су свакодневно суочени са праксом, са захукталим животом око себе, свесни да у њега треба да се укључе, а не осећајући се довољно спремним за то.

Разлози за мењање овакве школе су више него очигледни. Исто тако су очигледни и разлози за учешће ученика у раду и животу школе. Несумњиво је да би њихово учешће у свим облицима школске активности допринело повећању инвентивности, ослобађању од предрасуда и догми. Неко је већ врло паметно рекао да „ако без старих не би било света, без младих сигурно не би било напретка.“

То укључивање ученика у школски рад, њихово право да одлучују и мењају одлуке, то је оно што се крије под фамозном формулом „самоуправљања у школи“. У скоро свим организацијама нашег друштва самоуправљање је већ дуго пракса и стварност. У школи је углавном још увек визија. Зато су и први кораци на том плану били изузетно тешки. Омладина општине Стари град је, према досадашњим резултатима, отишла најдаље у спровођењу идеја у праксу, али је зато морала прва да осети горчину тих раних плодова, да осети колико снажан отпор такве промене изазивају. Професори су се, бар већина, тешко мирили са рушењем зида између катедре и клупа. Нису се могли отети утиску да ће „сад ти клинци почети да им соле памет“. Тешкоће те врсте су приморале те „клинце“ да створе подробан и дугорочан план акције. Проучили су статуте школа, Закон о средњем образовању. Тако су могли да се спремно бране од честих оптужби да промене које захтевају „нису по закону“.

Да би што већи број ученика могао да учествује у доношењу одлука и да би био упознат са тачним стањем ствари, спроведена је континуирана акција. У свим средњим школама у Старом граду, у школским заједницама, до тада јединим телом ученичког самоуправљања, створене су комисије за развој самоуправљања. У њих су бирани ученици који имају највећи утицај на своје другове, а који ће бити у стању да и наставницима изнесу идеје које заступају и да се аргументовано боре против њихових напада. Јер, и велики број ученика се тешко ослобађао старих односа и страха од наставника са дневником у руци. А свима је познато колико је такав страх далеко од ауторитета.

Следећи корак било је организовање семинара о самоуправљању. Програм семинара је створен на основу проучавања статута школа, Закона о средњем образовању и самоуправне праксе у другим врстама организација. Семинар су водили и у његовом раду учествовали наши најеминентнији стручњаци на пољу самоуправљања. Они су ученицима, делегираним на семинар, изложили своје идеје о могућним облицима самоуправљања у средњој школи и пружили им низ општих знања из ове области. Основне обрађиване теме биле су: Друштвени значај самоуправљања, Привредна реформа, Интеграција, Систем комуникација у савременом самоуправном друштву итд.

На семинару је проучен и модел новог статута средњих школа који је, наравно, у пракси био прилагођен типу школе.

Одмах после семинара одржано је дводневно саветовање о самоуправљању за све председнике оделењских заједница. На саветовању су ученици упознати са закључцима донетим на Семинару и добили општа упутства о организовању и доношењу измена у статутима школа. Ова измена статута био је само један потез у систематској акцији. Његов циљ био је стварање погодне атмосфере за измену самих односа у школи. Ученици су тиме добили право да учествују у доношењу низа других одлука и промена. Самоуправљање престаје да се дели на самоуправљање ученика и самоуправљање радних људи. Проширује се улога ученичке заједнице, јача њена улога као самоуправног органа.

Још један вид учешћа ученика у доношењу одлука, и то широког круга ученика су зборови ученика и професора, на којима се расправља о свим проблемима у животу школе. Донесене ставове наставничко веће мора да узме у обзир при доношењу одлука.

Даље правце развоја самоуправних односа изражавају тежње да наставничка и оделењска већа прерасту у већа наставника и ученика, да представници ученика учествују у раду радне заједнице и присуствују седницама, да разредни старешина постане равноправни члан одељењског колектива. Требало је такође повећати компетенцију ученика у оцењивању, кажњавању, ваннаставним активностима. Ово последње је нарочито значајно, с обзиром на то да већина ученика једва чека да изиђе из школе и, завршивши са часовима, прекида сваку даљу везу са њом. У овом случају врло је тешко очекивати његову активнију улогу у раду школе.

Наравно, реч је била само о глобалним идејама. Пракса је, зависно од типа школе, већ дала и прве конкретне облике. Најинтересантнији пример и уједно највећи успех постигнут је у Електротехничкој школи „Никола Тесла“, и то првенствено захваљујући јаком омладинском руководству и спремности наставника да превазиђу застареле односе. Поред већ предвиђених облика учешћа у раду школе, чије је спровођење ишло прилично несметано, један инцидент је пружио ученицима могућност да се афирмишу као млади самоуправљачи, свесни своје улоге. Приликом припрема за једну екскурзију, жеље ученика дошле су у сукоб са неким идејама наставника, што је иначе чест случај кад је реч о екскурзијама. Повређени, јер им жеље нису поштоване, ученици су организовали тихи штрајк. То је изазвало неминован публицитет, што је навело ученике, а пре свега њихово руководство, да размисле о томе шта је штрајком постигнуто и да ли је могао бити пронађен бољи пут. Штрајк је окарактерисан као користан чин али чин који се може користити искључиво као последња мера, када су све друге прошле без успеха. Одлука наставника је овога пута била измењена, али је ово искуство послужило да се донесе правилник о екскурзијама, да до сличних сукоба више не би долазило. У сваком случају, овај инцидент је био ватрено крштење зрелости ученика, њихове способности да се снађу у ситуацијама у којима се од њих тражила одговорност.

Први период спровођења донесених одлука и идеја био је неминовно тежак. Било је и погрешних, пренагљених корака и непредвиђених ситуација. Али, искуство је најбоља школа. Анализирајући оно што је урађено, много је лакше ићи даље, избегавајући старе грешке.

Шта су новостворени односи у школи донели, познато је. Још је интересантније оно што тек треба постићи. Учешће ученика у стварању наставног програма, одбацивање сувишне материје, увођење нових предмета. Чињеница је да је данас настава искључиво излагачка, да улога наставника после часа престаје, да је материја која се ученицима пружа претрпана огромним бројем података, међу којима се губи прави циљ и идеја излагања. Бубање тих података сигурно неће допринети разумевању саме материје. Ученике треба учити да свему изложеном прилазе критички, да питају зашто и како, да захтевају одговоре. Врло је вероватно да би то омогућило да се избегне незаинтересованост ученика, њихова неинвентивност и самим тим, мало знање и још мања култура кад једног дана изиђу из школе и прикључе се друштву активних произвођача–самоуправљача. Могућност да питају, да анализирају, омогућила би младим људима да се критички односе према свему око себе. Да прихватају само оно што разумеју а за оно што не разумеју да траже објашњења. Тада би култура постала потреба, део унутрашњег бића, а не само средство за попуњавање слободног времена. И лек за две врло познате болести — досаду и усамљеност, трагичне атрибуте савременог света. Али, то значи да културу треба посматрати у ширем смислу — и као културу међуљудских односа, културу рада, становања, живљења уопште, а не искључиво као забављачке активности, сведене на „колективне посете“, како је Радомир Стевић једном сликовито назвао планирано, готово принудно служење људи културним институцијама.