Стваралаштво младих и културно–уметнички аматеризам

Из врло широког круга питања нове културне функције школа, за коју се и ја недвосмислено залажем, схватајући школу као једну од будућих основних установа у култури, говорићу о њој са становишта њеног односа према стваралаштву младих и културно–уметничком аматеризму, дакле о оној њеној функцији која се налази непосредно уз најбитнију функцију коју она обавља својим образовним програмима. Ово истичем због сазнања о могућности деловања ових образовних институција и унутар школе и у широј средини у којој се она налази. Ја недвосмислено припадам оном делу људи који културно–уметнички аматеризам сматра стваралачким видом културног ангажовања. Логично је да такво ангажовање у великој мери доприноси комплетнијем сазревању младе људске личности и стварању могућности за стицање нових знања, умења и васпитних утицаја, пресудних за даљи развој те личности и културе у целини. Због заједничког живота младих за време учења у школи, великог броја школовања кадра са и око младих, с обзиром на просторне могућности образовних институција, школе сматрам изузетним местима у којима се о овоме мора водити рачуна. Очекујем и залажем се за такав образовни систем који ће ово омогућити и који ће на тај начин обезбедити далеко шире образовање и васпитање, а у исто време омогућити организовану бригу о развијању младих талената. Ја намерно овом приликом не говорим о улози многих других институција у развоју ове културне делатности, а посебно оних непосредно у области културе, јер мислим да је то јасно. Не бих ни дуже образлагао значај културно–уметничког стварања младих, а посебно улогу школе. Наш домаћин, директор гимназије у Крагујевцу, поздравио нас је на почетку данашњег рада и између осталог обратио се просветним радницима да са неупоредиво више ентузијазма приону непосреднијем културном раду, са јасном жељом да се школе не затварају у образовање у ужем смислу те речи. Врло сам радостан што сам на Конгресу чуо такве речи и придружујем им се без резерве. Међутим (постоји то; међутим), не верујем да би само такав приступ могао битније променити садашње стање. Ја предлажем (уз учињени предлог у коме се говори са пуним уважавањем значаја ентузијазма у таквој делатности као што је култура) да Конгрес заузме врло јасан став и да конкретно предложи функцију образовања у култури, а посебно развијање и неговање талената међу младим људима, неговање културно–уметничког стваралаштва младих. Утврђујући низ јасних појединости, као што су (осим позива за ентузијазам с чиме се ја слажем) финансирање делатности у образовању обезбеђења материјалног стимуланса за просветне раднике и институције које ће ово обављати, јер очигледно је да је то друштвени интерес и то врло важан друштвени интерес. Иначе, у пракси је познато да су заједнице образовања као интересне заједнице врло често притиснуте објективним потребама и бригом за решавање веома тешких материјалних проблема рада образовних институција и да ће и даље стидљиво и недовољно материјално стимулисати просветне раднике да се живље укључују у рад на овако ширем плану, па се бојим да ће овакво стање дуже остати и да ће се известан број просветних радника, који се са пуним ентузијазмом ангажују — у култури, осећати и даље усамљеним, па често и критикованим од других просветних радника зато што у школску средину уносе још једну необавезну делатност. Дакле, неопходно је организовано обезбедити програмирање овакве делатности у оквиру кога би такав рад добио валоризацију у личном дохотку — као материјализација вредности уложеног рада, подједнако значајног и за школу и средину у којој се обавља, као и сви други у тој школи. Ја сам за такав закључак који ће прецизирати овај проблем и нагласити недопустивост даље недовољне повезаности образовања и културе, јер је то питање од битног значаја за убрзавање процеса и раста културе. У томе погледу ја бих овај предлог усмерио посебно ка Просветно–културном већу Скупштине СР Србије и Републичком секретаријату за образовање, науку и културу СР Србије, логично уз широко организовану друштвену акцију. Наглашавам; акцију, а не сугестију или појединачне савете како смо имали обичај да чинимо увек с једне дистанце и без неопходне повезаности свих снага.

Друго питање о коме бих говорио су омладински домови. Београд је као главни град наше заједнице, као наш највећи културни центар са веома развијеним културним животом, са много аутентичних културних стваралаца и садржаја, добио веома много новом зградом Дома омладине. Није тешко закључити колики културни значај и какви би се ефекти рада постигли када би постојали слични домови културе, у мање развијеним општинама и градовима наше Републике. Не мислим да у вези домова омладине не постоји одређена организованост у нашој Републици и да у томе смислу не постоје никакве активности, али тврдим да би, по моме убеђењу за културни развитак Републике било од великог значаја када би се на Конгресу културне акције покренула широко организована акција изградње домова омладине. Конкретно, предлажем да се после Конгреса према одређеном приоритету (на основу стварних потреба, непостојања просторних могућности за окупљање и рад младих, заинтересованост самих општинских друштвено–политичких заједница итд.) сачини мапа ових културних институција у Републици и приђе реализацији овог задатка. Предлажем да се препоручи да ову акцију поведе Републичка конференција Савеза омладине Србије, уз сарадњу пре свега Културно–просветне заједнице и Републичке заједнице културе Србије и општина, а затим уз обезбеђивање учешћа и свих других друштвено–политичких, друштвених, привредних и културних организација. Уз рашчишћавање и конституисање основних концепција и путева културног развитка — утврђивање глобалне културне политике у нашој Републици за дуже време које је пред нама — што се и очекује од нашег Конгреса, залажем се да Конгрес прецизира и неке одређеније културне задатке и акције, бар за период који је непосредно иза њега.