Практично је ликвидирана издавачка делатност за децу и омладину у Србији

Савет за старање о деци Србије сугерирао ми је да кажем неколико речи о издавачкој ситуацији за децу и омладину у нашој Републици. Жао ми је што ће и моје излагање подсећати, по тону, на уобичајене ламентације које одасвуд допиру. Издавачка делатност за децу и омладину у Србији практично је ликвидирана, и не постоји никаква могућност да се то стање у догледном времену превазиђе. Почело је то пре пет или шест година, тј. у оно време кад се спроводила реформа. Реч реформа као да је данас избрисана из нашег речника, нико се на њу више не позива, нико је не подржава нити оспорава, али када се данас обазрем у својој најближој околини, примећујем да је, бар што се мога рада тиче, једини њен резултат крах издавачке делатности за децу и омладину. Издавачко предузеће „Младо поколење“ једва да и постоји, иако је то било једино предузеће те врсте у Србији; „Полетарац“, једини лист за децу предшколског узраста, укинут је; „Пионир“ је спојен са другим листом, што је само облик укидања.

Овде се врло много говори против шунда. Није ми јасно са каквих се позиција та осуда изриче. Поплава те врсте забаве, како за децу тако и за омладину, поклапа се са периодом небриге за културу, са периодом laissez-faire односа према култури. Прокламовано начело: да у култури треба да остане само оно што је кадро да издржи борбу за опстанак на тржишту — дало је, ето, један непријатни, нежељени резултат. Нападати шунд, а не осврнути се на услове у којима је он доживео процват, то нема нарочитог смисла. А за ту политику — за те концепције које су отвориле врата шунда — нико данас више не одговара.

Данас се тражи нова, друга платформа. Хоће ли овај Конгрес успети да је формулише? Производи најнижег укуса лакше се примају, успешније продиру у масе. Опасно је, дакле, веровати у аутоматско регулисање процеса у овој области.

У овом тренутку, дечји писац у Србији нема коме да понуди свој нови рукопис. Аматерски, добровољни рад Културног центра из Новог Сада донекле ублажава ситуацију, али решења, оног трајнијег, нема. Па нека нам то, ако ништа друго, буде повод да размислимо о својим заблудама у прошлости; оне су биле бројне, и оне су нас довеле до овог тренутка.