Омладинска издавачка делатност

Под омладинском издавачком делатношћу или, боље, издавачком делатношћу младих, подразумевамо омладинска и студентска гласила и делатност домова омладине, универзитетских одбора, појединих часописа младих, трибина и клубова младих и сл. усмерену на објављивање дела младих стваралаца. На жалост, више би се могло говорити о издавачкој делатности других — за младе.

„Феномен“ омладинске штампе или штампе младих постао је жижом интересовања наше јавности пре неколико година, након што је омладинска штампа почела да негује један специфичан вид друштвене критике. За разлику од често анахроне, свакодневне новинске стереотипије, у којој је најчешће и понајпре био испољаван умерењачки критички тон, недодефинисаност пунктова на које се критика односи — омладинска штампа пришла је ангажованој критици постојећег данас нашег друштва. Тим, у суштини, племенитим напором да се дистанцира од већег дела дневне и недељне штампе по начину гледања и цењења света у коме живимо, по приступању свим његовим нормалијама и аномалијама, омладинска штампа је постала значајан и незаобилазан чинилац у систему јавне и ангажоване критике.

Омладински и студентски листови и часописи афирмисали су вишеструко ангажованост младих у свим сферама друштвених делатности и значај и снагу омладинског мнења. У релативно кратком времену значајан број омладинских и студентских гласила изашао је из дугогодишње анонимности и цеховских, уских оријентира интересовања и тематике. Реч младих изрицана у њиховим гласилима постајала је битан податак о генерацијама које пристижу, о њиховим опредељењима, о спремности да надграђују свет у којем живе.

Уистину, у бурном и хитром расту омладинске штампе, као особеног вида борбе младих за своје место у друштву, долазило је, ту и тамо, до прибегавања етикетској, непринципијелној критици. Често се поистовећујући са онима од којих се по сваку цену желе разликовати, неки омладински листови заплетали су се у мреже сопствених недоследности. У настојањима да по сваку цену не изгубе револуционарни континуитет, губили су се почесто у небулозним одама светској револуцији, удаљавајући се све више од конкретних проблема своје генерације, у својој земљи, у чије име, превасходно, треба да говоре и да се боре. Критички однос према свету, тај најбитнији квалификатив омладинске штампе, повремено се знао преиначити у неодмерену похвалу истомишљеника и беспоштедну критику неистомишљеника. У таквим тренуцима однос према свету престајао је да буде суштаствено критички.

Но, упркос свим недоследностима и манама, мора се признати да је омладинска штампа веома допринела развоју демократских односа у друштву уопште. Она је итекако потпомогла борбу напредних снага друштва против уљуљкивања постигнутим резултатима, статусквоистичким покушајима да се задржимо ту где јесмо, јер је, тобоже, све на правом месту и све ће, само по себи, ићи набоље. Између осталог, у омладинској штампи је најјасније изражавана и несагласност са свим табуима који још постоје у друштву.

Даљем престижу омладинске штампе испречиле су се на путу разноразне тешкоће, као што су недовољност материјалних средстава, која је проузроковала нередовно излажење омладинских гласила, а самим тим и њихову неактуелност; потом, отворено треба рећи да у омладинским гласилима има доста прилога лошег квалитета, да излазе у лошој и превазиђеној техничкој опреми, свакако не сва, а нарочито гласила која излазе у унутрашњости. Такође, у жељи да по сваку цену постану високотиражна, многа омладинска гласила повела су се за својим срцепарајућим шунд рођацима, који следе тобожња одистинска интересовања младих, и тако постала полигони за неиживљене саветодавце из свих домена интересовања младих.

Лишена недостатака које смо поменули, и других, омладинска штампа би, несумњиво, још више учврстила своје позиције у овом времену расцвата кича, шунда и високотиражних народских гласила. Време у коме живимо веома је погодно за уздлачно приступање читаоцу новина. Најтиражнија гласила у нас управо су она која на најнижем новинарско–литерарном нивоу приступају читаоцу као могућем конзументу свакојаких писанија о лепохокијевском којечему, која на ненаучан и најчешће профан начин пропагирају сексуалну револуцију јефтином порнографијом и душебрижнички се, тобоже, обраћају саветима и поукама младим писмописцима који се не сналазе у свему што их у овом свету окружује.

Омладинска гласила су у већини избегла овакве ступице, али таквих тенденција у многим гласилима још има. На нашу срећу, и несрећу истовремено, листови за младе, које не праве млади, предњаче у оваквим концепцијама прилаза младом читаоцу, а ту, надомак нас, истовремено, са сасвим других а исто тако опасних позиција, наступа и црква која својим издањима, најчешће бесплатним, настоји да преваспита „заблуделе синове“.

При разматрању функције омладинске штампе у нашем друштву незаобилазна је дилема да ли омладинска штампа треба да пише о омладини — за омладину, или да буде пункт где млади износе своја мишљења и опредељења средини чији су саставни део.

Омладинска штампа, у сваком случају, не сме да се затвара у генерацијске оквире, мада је неопходно потребно да се понајчешће бави тзв. омладинском проблематиком. Борећи се за право место младог, школованог, способног човека у друштву, омладинска штампа, у ствари, несумњиво води борбу за свеопшти друштвени прогрес. У тој борби, свакако, младост сама по себи није и не сме да буде привилегија. Не мислимо ли тако, неће нам се веровати.

Гласила младих треба да заступају интересе младих људи у контексту интереса самоуправног друштва уопште, уз константну дозу критичности и према себи. То значи да је задатак омладинске штампе, као јавне савести младих, да заступа све вредноте младости, али и да беспоштедно разобличава све несоцијалистичко, изопачено, мондено, нехумано, које се може појавити у хитром расту и сазревању нових генерација.

С тим у вези, Савез омладине и Савез студената, као масовне друштвено–политичке организације младих, имају задатак да свестрано подржавају, материјално и политички, прогресивна струјања у листовима и часописима младих, да, поштујући самоуправне органе штампе младих, а у заједници с њима, настоје да изнађу најбоље начине комплексног ангажовања омладинске штампе у друштву као и кадрова који се уз њу и у њој формирају.

Омладинска штампа мора бити критичка вага на којој ће се мерити све одлуке и захвати ових двеју политичких организација младих, будно око које прати све њихове успехе и све недоследности и недосегнутости, жигоше појаве бирократизованих структура у самим организацијама као и осталих сурогата савременог политичког живота.

Омладинска и студентска руководства ни у ком случају не смеју да схватају и својатају штампу као своју могућу бусију, нити смеју полагати право на дириговање мишљења и обавезни посед стубаца за своје ставове. Листови и часописи младих треба да буду трибина на којој ће се рашчишћавати унутарња идејна и организациона мимоилажења у самим организацијама. Права на сугестију нису истовремено и права на одлучивање.

Од јунских догађаја наовамо стекао се дојам да је цела омладинска штампа јединствен фронт у борби против петрифицираних структура друштва. Ради се, очигледно, о заблуди. Док су се поједина гласила појединим акцијама или концепцијском опредељеношћу понекад удаљавала од истинске борбе за даљи самоуправни развитак друштва, друга су балансирала на жици („Ја не знам ништа, неко је у праву“), а трећа дотрајавала у бескрвној летаргији и неборилаштву. Било би свакако добро да постоји, по општедруштвено значајним питањима, акционо јединство младих усмерено ка даљем развитку демократије, али тај процес не би смео да уз себе повлачи, као што је то бивало, прећуткивања и избегавања међусобне полемике из неистинске солидарности. Свакако, таквим појавама имало је и има разлога. Тек кад се превазишао, понекад оправдан — понекад неоправдан, страх од конфронтирања форума који могу да врше притисак на омладинска гласила, престао је да се гаји овакав, у суштини анахрон, вид братства. Данас је видљиво да смо све то превазишли.

Омладинска штампа треба да води слободан међусобни дијалог о свим питањима од заједничког интереса, да се листови према сопственим концепцијама конфронтирају. Без борбе мишљења, ни у омладинској штампи, не може бити истинског јединства.

За даљи развој омладинске штампе неопходно је преиспитати детаљно њен садашњи статус у друштвеној заједници. Да би могла да оствари своју функцију, омладинска штампа треба да буде потпомагана свестрано као и сви видови јавног информисања. Зацело, материјална потпора није оно једино што друштво треба да пружи омладинској штампи, али је за остваривање њеног деловања неопходно потребна. Проблем финансирања ове врсте омладинске делатности не само да није најбоље решен, него се све више заоштрава. Постоји не безопасна могућност да листови или часописи младих, који много значе за своју средину, престану да излазе управо због недостатка средстава.

Упоредо са овим, постоји и проблематика уздизања кадрова у омладинској штампи. Не треба сметнути с ума да омладинска штампа представља најпроверенији и најисказанији расадник кадрова за све јавне информативне делатности и да без престанка пружа могућност мноштву младих људи да се провере на овом одговорном друштвеном послу.

Иако се не треба одрећи аматерског принципа делања у омладинској штампи, колико је год то могуће, морамо, због све одговорнијих задатака омладинске штампе у друштву, да се заложимо за професионални одмор и рад у омладинским гласилима свугде где је неопходан и друштвено оправдан. Одговорност новинара у омладинским гласилима не смемо разликовати од одговорности новинара у другим гласилима. Парола младост–лудост која, тобоже, даје младима за право да чешће греше уз мању одговорност, данас треба да се смести у реквизитаријум превазиђених метода. Права на грешке су подједнака, као што је и одговорност у свим гласилима подједнака. Управо зато сматрам да друштво мора да пружи омладинској штампи, у оквиру своје могућности, предуслов да остварује своју функцију, да је материјално помаже онолико колико је то њој потребно и колико она то заслужује.

Узгред: Недавно, Цезар је наредио да се свима који су се с њим лоптали даде по 100 сестерција, а једино Луцију Цецилију 50. Тада Цецилије, збуњен наоко, рече: Шта? Зар се ја лоптам једном руком?

Омладинска гласила, такође, немају довољно материјалних средстава нити могућности да размењују искуства и вредности унутар деловања многобројних гласила на језицима народа и народности. Неопходно је изнаћи могућности, а вољу свакако имамо, да се на страницама листова и часописа младих на језицима младих који живе у Републици, све чешће сучељавамо са стваралачким остварењима младих, без обзира на територијалну и националну припадност њихову.

Имам потребу да овде кажем да се на листи забрањених и забрањиваних гласила понајчешће налазе омладинска. Цензура као фактум и као фатум постојала је и још увек живи, али никада није показивала нити доказивала снагу друштва у коме бивствује. Напротив. Забранама се скоро ништа не постиже. Можда збуњеност, можда радозналост.

Онај који би хтео да се као слободна личност (а време у којем живимо свакако није време ослобођених форума већ ослобођених личности), сам определи за није или јесте, нема, на жалост, ту шансу. Не верујем у потпуну слободу и знам да у интересу друштва и друштвеног поретка понекада треба штитити виталне интересе заједнице, али сматрам да одговорност свакако треба пренети на уредништва, на савете гласила, на комунисте који делају у њима, и помоћи цензорима да се ватрогасачки, покасно и присмешно, не понашају када, можда, то и не желе. Ми бисмо сами могли да помогнемо тим људима који не могу да избегну, понекада, манифестовање психологије подофицира, како би рекао Пјер Жане, и да насупрот његовом мишљењу, усавршавамо баш подофицире а не капетане.

Издавачка делатност младих подразумева, како рекох, и издавање дела младих. Мислим да се у многим срединама ова делатност развија сваког дана све више, да млади писци имају где да објављују књиге, појављује се и она лепа издавачка герила која пркоси трустовима озбиљних издавача. Нажалост, објављује се све и свашта, објављују се кучићи и мачићи који се одмах у воду бацају, што значи да се недовољно критички односимо према самима себи.

Зато, унаточ свему што се здесило, видим наново шансу „Књижевне омладине“ да удружи интересе младих стваралаца, да унутар себе вреднује и објављује најквалитетније, да тиме школује читаоце и будуће писце, да врши ону хуману мисију која јој одговара.

Мали издавачи, мале едиције, удружени, тек би тада могли да конкуришу издавачима где млади долазе на ред тек тако, да се не наљуте и да не мрмоље; тек би тада показали одистинску вредност стваралаштва младих у Србији у коју ни најмање не сумњам.