Дете и култура

Са које тачке гледишта прићи овој теми која у највишем могућем степену садржи општост у значењу? Можемо бити филозофи, етичари, психолози, педагози, социолози; могућан је приступ теоријски или историјски.

Наш однос према овако начелно формулисаној теми одредили смо пре свега у проблемском смислу, тражећи одговоре на суштинско питање када је реч о култури и о феномену детињства. То је заправо једно и јединствено питање како за културу тако и за детињство — питање стваралачког односа према свету.

Појам културе у централној сфери свог значења подразумева стваралачки човеков однос према свету и себи самом. Култура се у историји људског друштва јавља у периоду када је човек стекао могућност да трансцендира своју егзистенцијалну проблематику у пределе духа, када је, дакле, борба за биолошко одржање живота укључила у себе и неке неегзистенцијалне елементе, као што су игра, религија, право, морал. Кажемо — неегзистенцијалне мислећи на биолошку егзистенцију. У овом смислу речи култура је, дакле, индивидуална и друштвена манифестација вишег реда, то није више само чулни него првенствено духовни однос према свету.

I

Нека нам не буде замерено што ћемо читав свој текст интонирати у духу једне значајне мисли која се теоријски утемељила у нашем веку — у духу мисли Јохана Хуизинге и његове све значајније књиге Homo Ludens. Није у питању случајно опредељење или понесеност инспирацијом; реч је о томе да наши властити погледи, разуме се на изразито скромнијем нивоу од оног који постиже чувени лајденски мислилац, о реализацији песништва, дакле значајног сегмента културе, игре и детињства коинцидирају са идејама Јохана Хуизинге.

Хуизинга пише:

Готово све значајне исконске дјелатности заједничког људског живљења проткане су игром. Узмимо, нпр., говор, то прво и најсавршеније оруђе што га је човјек себи створио, да би могао саопћавати, поучавати, заповједати, говор којим он разликује, одређује, утврђује, укратко: именује, што значи — уздиже предмете у подручје духа.

Могуће је идеју Јохана Хуизинге о пореклу културе у игри оспоравати у целини или у значајним појединостима, што се и чинило у току њеног јавног кружења светом теоријске мисли. Ми, међутим, припадамо кругу уверених присталица ове теорије. Чак и ако би се појавили разлози којима мисао о играчкој бити културе не би могла одолети, тешко је оспорити супстанцијалну везу која изворно стоји између игре и феномена детињства. У човековој историјској и теоријској свести дубоко је укорењено уверење да су детињство и игра јединствен свет који природно постоји и чија се јединственост не може оспорити.

На жалост, подстицајна и плодна мисао Јохана Хуизинге само периферно дотиче подручје дечје игре; његова пажња усмерена је играма одраслих, играма пуног, рекли бисмо зрелог друштвеног значења, оним манифестацијама које регулишу систем чврсто фиксираних правила.

Са естетичке тачке гледишта, дечјој игри такође не придаје дубљи значај ни Роже Кајоа, социолог и класификатор игара (одраслих); међутим, и по његовом убеђењу игре су „плодан и пресудан елемент културе“.

Играчку природу стваралаштва дубоко је осетио и поставио велики песник Фридрих Шилер. Али дечје игре и њихову стваралачку природу Шилеров идеалистички дух чак и не наслућује.

Не желећи да у овом тексту развијамо историју мисли о игри, нити да поставимо теорију дечје игре, морамо истаћи још нека начела која одређују наш однос према теми дете и култура.

Мислиоци на које се позивао одређују игру као самосталну категорију човековог понашања. Игра је стваралачка делатност која свој смисао носи у себи самој. „Свака је игра у крајњој линији и прије свега слободан чин. Игра на заповијед више није игра“, каже Јохан Хуизинга.

Не разлажући даље ову мисао, морамо одмах истаћи њен, по нашем уверењу, огроман стваралачки значај. Игра, дакле, није средство, игра је циљ! Игра, додуше, може бити схваћена, и практично то веома често бива, као средство, нарочито као васпитно средство за младеж, али ако тако схватимо игру, повредили смо њену бит — она више није слобода и није стваралаштво.

Не желимо овде да антагонизирамо однос између естетичара и педагога. Али када је реч о дечјој игри, морамо рећи да су управо педагошка мисао и педагошка пракса, током историје, а и у нашим данима, много тога учинили на заробљавању слободе која је срце игре, на претварању игре у пуко средство за васпитавање способности.

Срећом, детињство је по себи такође феномен слободе. Без обзира на околности у којима детињство опстоји, осим ако то није егзистенцијална угроженост, као што је, нпр., рат или нека катастрофа, оно поседује унутрашњу слободу коју систем друштвених норми, упутства и забрана не може никад довести у питање. Наравно, то не значи да строга нормативност друштва усмерена према деци не угрожава ту унутрашњу слободу, али свакако значи да је не доводи у питање.

Детињство је, дакле, као и игра, феномен слободе.

II

Придржавајући се полазних тачака свога гледишта, можемо изрећи још једну важну дефиницију детињства. Детињство је човеково дечје постојање. Мишљења смо да овом дефиницијом одрасли човек није ништа изгубио, али је детињство добило. Да будемо јаснији — само детињство је мање добило, јер је оно феномен слободе; највише је у добитку наша представа о детињству.

Ако пристанемо на формулу да је детињство човеково дечје постојање, морамо уважити и неке друге захтеве у односу на такав хуманистички третман дечјег света. Први такав захтев јесте поштовање начина на који постоји дечји свет.

Кад је реч о хуманизму и култури, начин постојања дечјег света могао би се, и морао би се, овако одредити.

„Игра је начин егзистирања детета као својеврсног људског бића. Кад дете каже: хајде да се играмо, то значи: хајде да живимо на свој, дечји начин. Да живимо као деца, не као одрасли. Живот на начин деце и живот на начин одраслих — то су два начина људског постојања. Први није мање вредан од другог, нити други од првог, они су равноправни по вредности“.

Игра је, другим речима, егзистенцијална форма детињства, бар у истој оној мери у којој је рад егзистенцијална форма човековог хуманистичког постојања. Међутим, као што се смисао човековог постојања не исцрпљује радом, тако се ни смисао детињства не исцрпљује игром биолошких и психичких моћи детета. Дечја игра није само посебан начин егзистенције детињства, она је више од тога — израз стваралачких снага детињства. Можда би се морало рећи стваралачких импулса, а не стваралачких снага, али та дистинкција не утиче битно на смисао нашег закључивања.

Игра је, дакле, истовремено и егзистенцијална и стваралачка категорија детињства. У досадашњем ходу историје човечанство, а када се каже човечанство, мисли се искључиво на свет одраслих, није имало ништа против идеја о игри као егзистенцијалној форми детињства. Међутим, читавом организацијом школства, васпитног рада и укупног дечјег живота човечанство је осведочило непомирљивост према идеји о дечјој игри као изразу стваралачких позива детињства. Можда у тој чињеници леже разлози за касну појаву те слободоумне идеје која је тек на путу да буде охрабрена и утемељи као теорија слободног и стваралачког феномена детињства.

Игра је израз стваралачких потреба и моћи детињства онако као што је уметност и култура уопште израз стваралачких потреба и моћи одраслог човека, Дечја игра јесте историјски схваћен тоталитет људске ситуације детињства на сличан начин као што је игра човекових стваралачких способности — уметност и култура — тоталитет човекове људске ситуације, такође историјски схваћен.

Песници су врло поуздано утврдили да је најкраћа песничка дефиниција детињства — догађање. Песници су најраније и најпоузданије открили истине о детињству које теоријска мисао још ни данас није успела да рационализује у одговарајуће појмовне системе.

III

У досадашњем излагању изразили смо, дакле, уверење да је игра унутрашњи и покретачки елеменат културе, у чему су нам пресудно помогли поменути значајни мислиоци данашњице. Повезали смо слободу као принцип игре са слободом као принципом детињства. Обе слободе заправо су јединствена слобода, односно израз ослобођених човекових стваралачких снага. Чињеница по којој дечја игра није на исти начин као човекова стваралачка игра — уметност, у стању да објективира и материјализује своје импулсе, говори само о томе да су резултати једне и друге активности различити, али не и да се та два импулса, као стваралачки пориви, генетички разликују. И дечја игра, и уметност одраслог човека, исказује се као изворно хуманистичка тежња за превладавањем бесмислене егзистенцијалне тескобе. Дете које би само живело а не се и играло и радило, и човек који би само живео а не радио и уметнички се изражавао — ако би то уопште и било могућно — више не би били људи у хуманистичком смислу речи.

Задати наслов нашег излагања јесте дете и култура. У оквирима које смо формулисали овим текстом тај наслов се може превести у одговарајуће и објашњавајуће синтагме — дете и игра, дете и слобода, стваралачка снага слободе детињства и слободе игре, дечја игра и уметност одраслих, дечја игра као принцип културе и стваралаштва, и тако редом.

Уколико су тезе које постављамо сумњиве, уколико одговорност пада на ауторово опредељење да на овакав начин говори о теми за коју се највероватније претпостављало да ће бити прагматично обрађена, као неки приручник или упутство за акцију. У том смислу више је погрешно одабран аутор реферата, него што је аутор погрешио у приступу теми. Међутим, уколико су изложене мисли подстицајне за наша будућа размишљања о томе колико су традиционалистички погрешно оформљене наше представе о дечјем свету, о његовој немоћи и неважности, о његовом неискуству и несамосталности, утолико није важно да ли се са сваком формулисаном идејом слажемо или не.

Чак и ако нису тако чисте и тако непосредне везе између стваралачке игре детињства на једној, и уметности одраслог света на другој страни, верујемо да су игре детињства у истој оној мери, значењу и значају пресудан елеменат културе у којој су то, по идејама Јохана Хуизинге и Роже Кајоа, игре одраслог света.

Нема пуноће детињства која се може остварити уколико се не стекну над сваким дечаком и девојчицом потребни услови за игру. Да поновимо још једном, плашећи се искуства прошлости — услови за такву игру која је сама себи циљ (и смисао, и разлог). Као што је данас већ сасвим природно да поезија која се пише за децу не служи више другим идејама нити пристаје да буде заробљена поуком и наравоученијем, јер та поезија хоће да без оптерећења уђе у сферу слободне игре дечјег света, исто би тако морало бити природно односити се према дечјој игри као стваралачкој, смисленој и аутономној делатности.

Друштвену акцију морали бисмо усмерити ка следећим циљевима:

• — да у нашем друштву, у читавој организацији живота и рада деце, буде довољно игралишта, довољно времена и простора за игре детињства;
• — да са децом раде највећма они људи који показују смисао и имају знања за разумевање унутрашње слободе дечјег света и стваралачке природе дечје игре. Друштвена брига за уважавање друштвеног положаја и рада тих људи морала би бити много већа него што јесте, али и захтеви за одговорношћу тих људи морали би бити на вишем нивоу од постојећег;
• — предшколске установе и основну школу морали бисмо реформисати много пре и чак радикалније него универзитете и високе школе, или бар упоредо са највишом наставом. Данашње, модерно детињство управо је највише заробљено старинском школом и механички бездушном количином наставне грађе. Дете које похађа први и други разред основне школе проводи само у клупи четири школска часа пре подне и скоро исто толико поподне у кући. Није ли то облик насиља нерешеног школског система над невиним динамизмом слободног дечјег бића?
• — дечје библиотеке, књиге, часописи, радио, телевизија и филмови, музичке плоче — све то морало би постојати у сваком насељу где има деце. Никакво касније образовање одраслих и у том правцу организоване милосрдне мисије друштва не могу надоместити човеку оно што му је у периоду детињства ускраћено. Куће и домове у којима би ове чудесне справе и маштовите књиге за децу постојале ваљало би изградити пре многих луксузних зграда;
• —књиге би морале бити високотиражне и врло приступачних цена, а многе од њих и бесплатне. Школске поготово. У нашем друштву мишљења се деле на она за и она против бесплатних школских књига. За децу су то апстрактни проблеми, њима је књига неопходна. Одрасли се, из различитих разлога, не стиде ако не купују себи или деци књигу, зато их треба опорезовати и делити деци књиге бесплатно;
• — као што је природно да у селима постоје домови културе а у градовима културне и научне институције, морало би исто тако бити природно да у већим насељима постоје и куће културе за децу, дечја интересовања и дечје игре.
•  

* * *

Стара народна пословица каже да на младима свет остаје. Друштву које своје односе гради на најпрогресивнијим хуманистичким начелима и програму не сме бити свеједно какав свет предаје младима у наслеђе. Тај свет може бити материјално сиромашнији од других, економски и технички недовољно развијен, али не сме бити шкрт и небрижљив према детињству и идеалима младости, да би заиста био бољи од других.