Млада генерација и култура

Однос према питању омладине и културе је и начин гледања на будућност и културе и целог друштва. Ми се на Конгресу културне акције обраћамо друштву да убрза свој културни развитак. Назначили смо у том великом пројекту положај младе генерације као једно од најважнијих питања.

Ако је тачна мисао да је „омладина резултат наше друштвене организације“, онда је културни ниво и однос омладине према култури непосредан интерес целог друштва.

Ми смо у васпитању омладине дали мало места култури, потценили смо организовани културни живот и популарисање културе међу омладином, иако смо уверени да се хуманистички профил генерације ствара уз присуство вредности културе. Свако дугорочно пројектовање културног развитка почиње озбиљним програмима и напорима у редовима младе генерације.

Само генерација узрасла и формирана на тековинама културе, генерација која се изборила за сопствене вредности и критеријуме, способна је да се одупре силама деструкције и нехуманости, да ствара праведнији свет, богатији лепотом и човечношћу од свих досадашњих.

Радећи на богаћењу културног живота младих генерација — у школи, свакодневном животу, породици, производњи, увећавајући учешће културно–естетских и духовних вредности у животу младих, ми нашем друштву развијамо културно–духовну компоненту — која ће га учинити друштвом хуманизма и слободе.

Улога школе у културном формирању младих

У формирању културне свести младих, њихових афинитета према духовним вредностима школа има одлучујућу улогу. За тако важну мисију школа има неколико повољних предуслова; свој утицај на васпитанике остварује континуирано, све је квалификованији кадар који изводи наставу, школа обухвата и до 95% узраста младих, настава се све више модернизује и најважније, школа на младу генерацију врши утицај управо у пресудним годинама формирања личности ученика.

У целокупном образовном систему потребно је младе усмерити ка култури и пружити им о њој основне представе и знања. Повезаност образовања и културе од основне школе до универзитета допринеће да се знање и информисаност стичу упоредо са културом. У СР Србији има 1.084.000 ученика основних, 304.000 ученика средњих школа и 113.000 редовних и ванредних студената. С разлогом можемо тврдити да интензивнији културни рад у овако масовном аудиторијуму мора битно утицати на културни напредак целог друштва.

Међутим, данас школа ученика засипа фактографијом, описима, теоријом и тражи од ученика да приближно толики фонд знања запамти и репродукује. Ученик тако губи могућност да изражава оне најважније особености своје личности, не добија подстрека да трага за својим интелектуалним предиспозицијама. Суочен са нужношћу запамћивања научних чињеница ученик запоставља и ону типичну младалачку знатижељност за свет духовних вештина, постаје објекат стручног усавршавања, али не и обогаћен уметничким вредностима. Ако бисмо могли поново да се школујемо, дакле после извесног животног искуства и провере применљивости оног што нам је дала школа, вероватно бисмо се одрекли једног дела знања за рачун оног што нисмо добили из света уметности.

Далеко је перспективније развити код ученика смисао за вредновање, слух за битности, естетско чуло за препознавање духовних вредности, смисао за индивидуалну креацију, еластичност мишљења, смисао за разликовање вредног од безвредног, него само способност репродуковања чињеница.

Заборављамо да човек ван сваке културне комуникације не мора имати потребу за културним вредностима. Живљење у сферама културе ствара културне потребе. И сама култура својим егзистирањем у животу младих ствара код њих потребу за културним вредностима. Ако се има у виду чињеница да кроз школу прође и будући високи стручњак и земљорадник и радник, онда се може слободно рећи да је школа највећа шанса за ширење културе.

До свести о праву на културу најбоље се долази ако у раним годинама формирања личности, дакле у школи, почнемо развијати мисао да је култура неопходност самог живота.

Ретко наглашавамо да је данас потребно образовање за културу као и образовање за стручност. Културна улога школе се не своди на рад са ученицима. Нужно је да школа постане жариште културних збивања у своме месту.

Наравно, без шире друштвене помоћи школа неће моћи да обави овако сложене послове. Школе су још увек лоше опремљене за модернију наставу, немају просторија и могућности за културни живот, наставнички кадар није стимулисан за свој позив. О данашњем стању школа, посебно на селу, врло духовито је рекао један земљорадник: „Некада је школа вукла нас, сада ми вучемо школу“.

Где су могућности повећања културне улоге школе? У првом реду то је већи обим садржаја културе и уметности у настави (из историје уметности и цивилизације, естетике итд.), јачање ваннаставних делатности свих врста, аматерских облика рада на културном плану, веће учешће школе у културном животу средине (увођење месеца културе у школама) итд.

Данас постоје разноврсне могућности за културни активизам младих, међу које треба посебно убројати клубове, секције, омладинску штампу, уметничка квиз–такмичења, конкурсе, награде, смотре, фестивале итд. У овим облицима културног живота школе ученици треба да имају активну улогу. Само тако ће ученик све што је научио о култури и што је сам стекао и заволео из света културе понети кроз живот као своје трајно власништво.

Просветни радници имају велики културни утицај на ученике. Наставник је узор, хтео он то или не, његов културни ниво, његова култура рада, понашање и схватања су свакодневно пред очима ученика. Зато нова улога школе тражи напоре и од просветних радника у правцу сопственог културног богаћења и усавршавања.

Данас нам је потребан „васпитач који би имао добру и паметну главу више него пуну и набијену главу“ и који би од свог ученика створио „више човека интелигентног него човека ученог“.

Значај културног дејства школе у формирању културне свести младих генерација, њене опште и елементарне културе, је тако велики да се може рећи да се будућност наше културе решава у школским клупама. Најперспективнија инвестиција у процват наше културе је инвестиција у културни живот и културно образовање младе генерације.

 

Услови за културни живот омладине

Културни ниво омладине одређен је нивоом њених материјалних могућности. С обзиром да се ради о младим људима за чију је културну и друштвену еманципацију задужено цело друштво потребно изналазити многоструке начине да омогућимо што богатији културни живот младих, да створимо што више могућности за духовно богаћење личности младог човека.

Нема ни једне средине која је у довољној мери обезбедила услове за уметнички и културни живот младих. То важи чак и за најразвијеније. Деценијама је старо питање места (сале, позоришта, домови) и средства за организовани културни живот омладине. Иако је ту нешто урађено (изграђено је и адаптирано неколико домова), далеко смо од задовољавајућег стања.

Културне институције код нас се не боре да им публика буде омладина. Позоришта, издавачке куће, галерије и музеји не воде рачуна да ли ће кроз 10 година међу данашњом омладином имати публику.

Познато нам је да омладина недовољно чита. Изузме ли се део школске омладине који књиге чита као обавезну лектиру резултати су врло поразни. Однос према књизи морамо узети као индикатор целокупног односа према култури. Књига је за већину омладине врло скупа, библиотечка мрежа је још неразвијена (школске и фабричке библиотеке су у врло лошем стању). Није случајно да је једино издавачко предузеће за дечју и омладинску литературу код нас пропало, а од рата наовамо нисмо успели формирати омладинску издавачку кућу која би штампала јефтине и по садржају разноврсне књиге неопходне омладинском свестраном интересовању.

Посебно питање је културни живот омладине села. Омладину посебно погађа изолованост села од живих културних комуникација. Наше предстојеће културне акције морају рачунати на велика закашњења и пропусте у досадашњем раду на селу. Садржај тих акција често ће бити и стварање основних услова за модернији живот. Савезу омладине се сада као једном од одговорних фактора за живот и рад омладине пружа могућност да покрене на селу разноврсне акције за побољшавање услова културног живота, за популаризацију књиге, позоришта, музике. Посебну могућност видим у организовању мањих радних акција на културним објектима, као и на активирању постојећих и формирању нових покрета и организација за културну делатност.

 

Раднички подмладак и култура

Млад радник у производњи изложен је данас великој опасности културног сиромашења. Иако знамо да је културан и образован самоуправљач способнији да унапређује производњу и друштвене односе, ипак се мало чини да се младом радничком подмлатку омогући контакт са културним вредностима.

Напори радних колектива не смеју бити усмерени ка организовању посебног културног живота радника, јер би то било и прескупо и неоправдано. Улагање радних организација у културни живот радника се мора гледати као специфично улагање у проширену репродукцију и продуктивност рада.

Познато је да је огромна већина младих радника из радничких породица, које немају довољно услова за културни живот, што увелико одређује и стање културе међу младим радницима. Тиме се увећавају разлози и потреба улагања средстава за културни живот радника. Радне организације све више долазе до сазнања да су одговорне и за културни развитак својих радника, а не само за рад којим се обезбеђује егзистенција.

Улагање у духовно–културни просперитет младог радника је далекосежна инвестиција у човека, а тиме и у технологију.

Када говоримо о култури у радним организацијама, онда значење појма културе узимамо у најширем смислу. Под тиме подразумевамо културу рада, „културне облике опхођења“ култивизацију радног и животног простора итд. Све су то могући правци за културне иницијативе на дужи и краћи рок.

 

Омладински културни покрети и удружења

Последњих година дошло је до организовања низа специјализованих покрета и удружења која се баве културним стваралаштвом и организовањем културног живота омладине. Њихова појава и успешан рад већине од њих потврда су огромне тежње младих да живе организованим културним животом. Музичка омладина (па и друге: књижевна, затим аматерска културно–уметничка друштва, па у ширем смислу и Горани, Феријалци и Извиђачи) обављају посао од непроцењиве вредности за културни одгој младог човека. На Савезу омладине је да се још упорније бори за јачање оваквих облика омладинског културног живота.

У овим покретима се обавља значајна мисија окупљања омладине на програмима културе, на личним афинитетима појединаца. Ту се развија систематски рад и љубав према културним вредностима кроз типични „позитивни фанатизам“ за једну област културе, за једну уметност.

Не треба заборавити да млад нараштај има врло драгоцене предиспозиције за брзо примање културних садржаја. То су: потпуна отвореност за све утицаје, неоптерећеност традицијом, знатижељност, ентузијазам, жеља за идентификовањем правих вредности. Све су ово благовремени услови да свет културе буде и преокупација омладине.

 

Омладински културни аматеризам

После рата је културни аматеризам био масовна опсесија. Затим је претрпео велико осипање, да би данас ипак имао своја јака жаришта и приличан број омладине у својим редовима.

Аматеризам је суочен са неколико проблема: лоша материјална потпора, недостатак просторија и реквизита, извесна програмска једноличност. Тражење савременијег садржаја је неопходност како би се привукао што већи број омладине у програме културног аматеризма.

Омладински и студентски културни аматеризам ће добијати све више у значају; у њима ће омладина налазити излаз из анонимности, везу са духовним богатством света и прилику за сопствену људску и креативну потврду.

 

Млади таленти и њихова судбина

Бројни су млади људи изузетног талента — музичари, писци, сликари, глумци. Још су бројнији они који су носили у себи изузетни дар, али га никад нису могли реализовати. Такви губици су непроцењива штета за друштво.

Развитак и положај младих обдарених људи није само њихова приватна ствар. Као организовано друштво имамо разлога да измислимо мноштво стимуланса, разних облика заштите и помоћи да таленте помогнемо у развоју. Ту видим могућност за помоћ свих: радних и културних организација и институција, мецена и фондација, стипендитора, конкурса, такмичења, фестивала и смотри итд.

Прва помоћ овим људима је само она која долази кад се стваралачка клица почиње развијати. Неправични смо кад препуштамо младе таленте да се сами сналазе, наводно да прођу неку природну селекцију („ко је способан — пробиће се“), заборављајући при том да за стварање првих успеха у тим годинама свака помоћ значи и увећање стваралачке моћи.

 

Култура говора

Имамо довољно разлога да ово питање посебно истакнемо. Млади људи данас имају сиромашан говорни језик; веома подложан шатровачком стилу, говору улице. Како се говори, тако се и мисли: нејасно, муцаво, са малим фондом речи, са безброј жаргонских речи и страних говорних манира. На стил говора има утицај штампа, радио и телевизија, и ова средства би могла помоћи стварање културе говора код младих. У неговању чистоте говорног језика, лепоте говора, помоћ треба да пружи настава у целини. Потпуно су ишчезла такмичења у говорништву у којима се може видети сва култура и ученост младог човека, а све је више такмичења у којима такмичар одговара са „да“ или „не“, а некад и климањем главом.

 

Шунд, кич, неукус

Нико младе не може склонити ни од добрих ни од лоших утицаја, али им може помоћи да се успешније супротставе некултурним силама, лажном сјају, неукусу и да се у борби за свој духовни профил определе за праве вредности.

Код нас се у јавном животу среће много кича и шунда најразличитијих врста — од књиге, музичких композиција, ликовних и филмских остварења па до изгледа јавних просторија и градова. Борба против шунда код нас је повремено добијала у интензитету, али су резултати били минимални. У походу на присталице шунд врло лако придобија онај део омладине који иначе нема могућности да прими културне вредности и која је ван сваке културне комуникације. Један од ефикасних видова борбе против шунда је борба за вредности, за услове да омладина усвоји и упозна аутентичност културне вредности.

Само у непосредној близини истинских вредности млад човек ће стећи изоштрене критеријуме вредновања, што ће му помоћи да се између културе и некултуре определи за културу. Нема борбе против неукуса, шунда и кича тамо где свему томе нема алтернативе.

Средства јавног информисања, штампа, радио и телевизија, естрадне уметности, грамофонске издавачке куће, моћни ствараоци мишљења и укуса, уколико посвете већу пажњу младом човеку, утолико ће више помоћи његово културно богаћење.

 

Културни просперитет младе генерације

Усвајање и стварање културних вредности је трајан револуционарни чин у животу човека. Културом постижемо ослобађање од свих нељудских стега и ограничења, културом постижемо поседовање свести о сопственим вредностима и осећање потребе за новим вредностима.

Да ли ћемо некад постићи пред позориштем редове, распродате карте за концерте и ликовне изложбе, велике тираже књига, листова и часописа, масовно читање, да ли ће наше друштво понети епитет културно–индустријско, зависиће од тога у којој мери ће културне вредности бити доступне младој генерацији и колико ће млада генерација успети да креира себе у области културе.

Како омладина данас и сопственим учешћем доприноси развоју културног живота, нормално би било да она кроз своје организоване облике културног активизма има одређен утицај на културне токове у друштву, као и на културну политику. На жалост, утицај омладинских културних снага на културну политику је незнатан од комуне до Републике.

Не треба омладини придиковати о култури, већ им на темељу њихове младалачке знатижељности помоћи да сами открију богати и лепи свет уметности и културе. Нису опасни индивидуални промашаји у култури, већ генерацијски. Помажући младе да доживе најлепши сусрет са културом, чинимо оно што ће они сами наставити као навику, као свој животни метод. Никад се више у историји младих генерација није певало, играло, глумило, писало и сликало као данас. Никад није било повољнијих могућности да се брже научи, сазна, упореди са другим срединама у свету.

Виши културни ниво младе генерације није сам себи циљ. Њиме се млади људи оспособљавају да буду носиоци нових хуманистичких идеја друштва, да се лакше супротстављају расчовечавању, великим и масовним опсесијама и лажима, поробљавању човека у канџе заосталости и примитивизма. И посебно можда најважније, генерација која је формирана на вредностима културе моћи ће и сама да продужи линију друштвеног прогреса.

Историјско искуство нас уверава да су генерације материјално сиромашне у стању да такав положај поправе на боље, док насупрот — генерације удаљене од духовних добара свога народа и човечанства, духом сиромашне, нису у стању да измене своју судбину, јер носе осећање обезвређености и немоћи.

Ми смо отворено друштво и примамо све што долази са свих страна. При том не мислимо наравно да нам све одговара и да све примимо као своје. Када је омладина у питању, можемо рећи да сувише брзо и некритички прима многе утицаје у сфери културе, многе манире, вредносне судове и садржаје који долазе са стране. Разуме се да онај ко је способан да прима туђе вредности треба да буде способан да створи и своје вредности, да сачува сопствени лик и карактеристике.

Данас имамо разлога да се одупремо сваком затварању култура у републичке границе. Дух слободног прожимања и кретања културних вредности не трпи никакве локалне изолације. Не можемо ни разговарати о интернационализму младих, о нашој отворености према свету ако не успемо у нашој средини створити стање у коме ће култура бити облик напретка свих народа и народности, њиховог слободног живљења за сопствени и заједнички демократски просперитет. Младима је данас тесан свет, а камо ли простор једне општине, покрајине или Републике. Затварање националних култура у сопствене оквире посебно сиромаши свет младих, сужава им могућност стварања космополитских визија и ствара сигурну подлогу за национализам.

Битка за ново, хуманије друштво мораће да се води у школским учионицама колико и у фабричким халама. Ако култура буде свакодневна садржина живота омладине, створиће се услови да она слободно живи, да на хуманистичким основама оствари, са другим напредним снагама, интегрално социјалистичко друштво. Само слободна личност, обогаћена складом својих материјалних и духовних тежњи, потврђена радом и стваралаштвом, моћи ће да унапреди хуманистички социјализам.