Закључци Друге комисије

Друга комисија, према Програму, расправљала је о хуманистичким основама и циљевима развитка културе у социјалистичком друштву. Ова расправа је текла на основу уводних излагања: Мухарема Первића „О демократском концепту културе данас и слободи стваралаштва“, Вука Павићевића „О култури односа уопште и међунационалних односа посебно“, и Милете Радовановића „О култури и вишенационалној заједници“.

Низ прилога дали су остали учесници у раду Комисије.

Пре свега, хтео бих да истакнем да у једном кратком извештају о раду Комисије није могућно дати ни потпунији резиме веома плодне расправе о овим питањима на Комисији, којих је по тематици било веома разноврсних. У ствари, треба сматрати да све оно што је речено и записано на Комисији представља прилог Конгресу. У овом кратком извештају могућно је дати само један општи поглед и покушати да се илуструје дух и оријентација те расправе, указивањем на неке теме и приступе од општег значаја, који су били нарочито истакнути.

Уосталом, и предлог завршног документа рађен је управо на основу целокупног рада у свим комисијама, свих излагања и потпуне дискусије.

Прво, у настојању да се осветли наша културна ситуација, један део прилога бавио се научним објашњењем одређених културних и културолошких појава и појмова.

Тако је расправљан појам културне потребе, затим проблем социо–психолошких корена национализма, социјални корени тзв. антикултуре итд. Може се рећи да је тиме Конгрес не само истакао потребу, већ наговестио и тежњу да се наша одређења више заснивају на научном приступу, објективној анализи, потреби да се отклања импровизација и субјективност у културним пословима. Ово последње је често основа на којој се гради конзервативно гледање и конзервативна политика у култури. Једна је од порука ове расправе: посветити више пажње проучавању стварности и суштине културног живота, да би се на то ослонила смишљена акција, као удружено надахнуће и рационалност.

Друго, проблем културе расправљан је у бројним његовим видовима. Већина учесника имала је универзални појам културе као хуманистичког осмишљења свих људских активности и односа, почев од културе међунационалних односа па до физичког одгоја.

Нарочито је истакнута, међутим, потреба омасовљења културе, то јест, продирање културе у најшире народне масе, за шта је један од елементарних предуслова ликвидација неписмености и обезбеђење основног школског образовања за сву децу, укључујући посебну подршку талентованој деци за даљи развој. Потребно је налазити све начине за остварење нових конкретних путева продирања врхунске културе у најшире слојеве.

Однос разних облика културе и њихових носилаца третиран је као однос узајамног допуњавања и прожимања, а не надређености и подређености. Ниједна област културне делатности не може претендовати да сама представља кохезиону снагу друштвене акције. Идеал нашег друштва и нове културе није да се сведу на друштво и културу политике и идеологије, већ да то буду у оном степену који обезбеђује трансформацију и друштво слободе.

Истакнута је важна улога критике у културном развоју, као и заостајање критике за општим нивоом стваралаштва. При томе није узет појам критике у ужем смислу, као критике професионалаца, литерарних и других критичара, већ критика чији су носиоци укупне друштвене снаге. При томе је истакнуто да иако још увек немамо довољно развијено јавно мњење, ипак смо ми прва социјалистичка култура у којој јавно мњење нема само епизодну улогу.

Ипак, професионална уметничка критика није развијена у мери коју диктира пораст стваралаштва, како из субјективних разлога тако и због непостојања потпуних друштвених предуслова за то.

Треће, слободи културног стварања пришло се у основи као делу, као једном од садржаја најшире слободе стваралаштва у нашем друштву. Превазиђено је пледирање за посебном слободом културног стварања и израза, у условима укупног ослобођења друштва и културе као израза свих облика друштвеног живота. Стваралачка слобода може постојати само у условима укупног ослобађања друштва, тј. постојања свих других облика слободе.

Четврто, истакнуто место у расправи заузела су питања међунационалних односа у култури. Пре свега, слободан развој сваке нације и народности и њихових култура је један од основних услова и за интернационализацију и шире прожимање култура, као резултат аутентичног националног стваралаштва. Затим, покрајине, Србија и Југославија су друштва у којима заједнички живе и стварају разни народи и народности. Стога је узајамно обогаћивање култура народа и народности једна од позитивних карактеристика наше социјалистичке културе.

Концепција која се заснива на једнаком положају и правима сваког народа у југословенској заједници нема потребе да култури одређује државне границе (као што је речено и у уводном реферату на Конгресу), као што ни постојање социјалистичких република и државних граница не треба да доводи у питање целовитост једне нације и њене културе. На тај начин, питање припадности делова народа својој матичној култури и њихово право на заједнички национални културни живот своди се на питање пуне националне равноправности и слободе у свим друштвено–политичким заједницама.

Ово се, наравно, у пуној мери односи и на културе народности и њихову везу са матичним нацијама, као и на њихово пуно и стваралачко учешће у културном животу наше социјалистичке заједнице. Потребан је дубљи студиј националног проблема и међунационалних односа, као и посебна брига о култури тј. хуманизацији тих односа. Њен предуслов јесте темељније упознавање историје и културних достигнућа других народа.

Констатовано је, међутим, да је премала и лоше организована међунационална културна комуникација; посебно мало се преводи са језика народности на српскохрватски. Заједничка стремљења и борба наших народа и народности у прошлости и њихов заједнички живот данас и програм самоуправног развоја у будућности основа су дубоке културне везе која са пуном националном еманципацијом и развитком мора јачати. Стога, превођење, као и сви други облици узајамног упознавања са вредностима културног стваралаштва, представља веома важну обавезу културних радника. Као и до сада, свака национална култура и социјалистичка култура у целини развиће све своје снаге само под условом интензивне, неговане и подстицане сарадње, прожимања и узајамног обогаћивања.