О критици у уметности

Ми смо очигледно на овом Конгресу једни другима задали много задатака и очигледно да је овде много и субјективно одабраних и објективно понуђених или наметнутих тема које показују колико је у својој ситуацији култура у Србији, како би се рекло једном старом речју, „бременита“ проблемима исто толико старим колико актуелним, тренутним, или проблемима који ће нас пратити можда са још већом горчином када Конгрес будемо напустили, свеједно што смо на Конгрес, мање или више, дошли са једном тихом надом и са једном од преосталих жеравица ентузијазма којем смо уосталом више обдарени него, може бити, и самим стваралаштвом.

Слушао сам јуче излагање Латинке Перовић, касније Радета Константиновића и данас овде у нашој комисији Мухарема Первића, дакле, личности и говорнике на нашем Конгресу који су, чини ми се, поред те обдарености ентузијазмом, имали и једну врсту јеретичне обдарености, односно обдарености сумњом. У неколико наврата, наравно, својим речником, и својом аргументацијом, али нажалост ненамерно узгред, они су говорили о критици. Критика је, тако, већ једна невина и наивна реч и у нашем друштву, и у нашој култури, и у нашој уметности, а чини ми се да је критика, ако тако могу да кажем, једино право акционо интелектуално стање и у том смислу и треба да буде једна од оних многих акција са којима са Конгреса морамо отићи даље или можда дубље. Латинка Перовић је управо рекла: „Напуштање монопола води кроз критику! Критика је била и остала предуслов сваког интелектуалног стварања и духовне слободе...“ („Политика“) „Политички чиниоци не треба да преузимају оно што једино успешно могу да обаве снаге у култури али“ (наравно у једном политичком говору увек то једно „али“ дође), „али ни оне не могу остављати политичким чиниоцима оно што је њихова одговорност“. Очигледно Латинка Перовић мисли на критику у самој уметности, на процес критике у самој уметности па, према томе, и на процес критике у друштву, средини, култури у којој живимо. Међутим, са критиком и друштвеном критиком, па према томе (то је опет у сфери политичкој!) и са том уметничком критиком очигледно нешто није у реду. Може бити да постоје такви периоди, што но кажу седам дебелих и седам мршавих крава — а ми смо сад у овом мршавом крављем контексту, што се критике тиче. Но, пре него што бих неколико веома кратких и може бити романтичарских, прецизних мисли и мишљења о критици рекао, хтео бих само да ставим овде на папир једно питање на које нисам добио одговор, а које је овде постављено у комисији и јуче на пленуму. Питање чија озбиљност нас не може ни уплашити ни учинити неосетљивим. Јесте да се налазимо у једном драматичном друштвеном тренутку када су неки политички моменти веома прегрејани, недовољно решени споља или решавани на нивоу политичких капела, форума, комитета, на затвореним и конспиративним састанцима и пленумима. Кажем: живимо у једном таквом контексту кад се не дају стварни и актуелни политички одговори и када, наравно схватајући културу не као друштвени резерват или као маргину неког друштвено–политичког живота, него као, како Жарко то рече, само срце друштвено–политичког живота, ми морамо да будемо забринути и да понављамо питања или бар да сами симулирамо одговор ...

Најлакше је ослободити се одговорности пред националном културом тиме што ће се ићи у неко апстрактно политизирање и што ће се свака сензибилност у том погледу одмах свеједно са које стране и са којег нивоа декласирати тиме што ће се денационализовати. Конгрес културе Републике Србије пројектује сложену економску и културну карту, која је јуче убедљиво дата у излагању Латинке Перовић, а уосталом дата је и у искуству сваког од нас. Конгрес културне акције Србије одговоран је за области где политички чиниоци не треба да преузимају — ни прљаве, ни чисте, ни луксузне — послове који су у ствари остављени културним радницима. Кажем: мора да постави и та питања свеједно што је у овом тренутку потпуно неопортуно постављати их, а што се тиче критике те, како рекох, области интелектуалног дијалога и са временом, и са људима, и са класом, и са нацијом, и са културом (како хоћете!), било би добро када бисмо ипак нешто више учинили за њу него само критичари, професионални уметнички критичари. На крају крајева, надреалистички песници су у једном кликтању најавили да ће доћи време када ће поезију писати сви, а ми често желимо опет да кажемо доћи ће време и када ће критику писати сви. На жалост, она се све мање пише, а све више говори. Према томе, боље би било имати критику свега постојећег него непостојећу критику. Критику која неће бити светац када смо се већ убедили да нема бога, критику која ће бити наша идејна присутност, интелектуална, чак и када је записано на маргини одсутног дела, критику која је заједнички језик чак и када је критичар једини глас, једина лозинка. Критику која неће прозивати ни у чије име него дозивати у име свих, дакако и будућих! Ми говоримо са наследничким готово парничарским захтевима о традицији, а већ смо ми данашњи баш на овом Конгресу део традиције којом ће се ветар историје играти исто тако као што се ми данас, имитирајући ветар, играмо историјом даљом.

Дакле, традиција нам је ипак голем терет и грозница, али не само наша грозница. То је грозница која је врло инфективна и која се преноси са културе на политику, и обрнуто. Према томе, од ње политика није никако имуна, Критику, дакле, која неће имати длаку на језику ни када је у питању американизација културе, дакле, тржиште по сваку цену па и ниску, али ни када је у питању булгаризација (не вулгаризација него булгаризација!). Дакле, ни када је у питању булгаризација културног живота, дакако у бесцење. И најзад, нека се изнад разговора о акцији а ја ћу сваку акцију, од прве цигле Дома културе у мом Александровцу Жупском до БИТЕФ–а, са целим његовим системом нереда једне позоришне представе, прихватити као дневни или ноћни задатак, ако хоћете даноноћни задатак, јер то је и ствар мог друштвеног темперамента, дакле нека се изнад акције дозволи она врста слободе стваралаштва, слобода темперамента ствараочевог да буде како је то лепо рекао Пол Елијар: „Тужан у затвору и тужан слободан“.