Освајање неосвојиве слободе

Ако не би било сукоба, ако не би било судара, ако не би било супротних мишљења, ако не би постојало различитих вибрација духова — онда не би било ничега, па ни слободе стваралаштва. Постојала би само ледена тишина лажног и нестваралачког мира. Зато се човек увек враћа своме немиру као извору, кроз који самог себе сазнаје у простору у коме живи и сања.

Сазнавање себе кроз сазнавање других јесте и вид слободе. Али, такође, сазнавање себе и света кроз дело које уметник ствара јесте вид слободе и ослобађања личности.

Слобода — то значи стварати.

Управо се само делима слобода и узима.

(Мада сам, у овом муњевитом запису, намерно избегавао илустрације, ипак бих, овде и сада, упркос тој мојој одлуци, поменуо карактеристично ћутање — једно од многих карактеристичних ћутања о зрелим плодовима нашег тла — свеколике наше књижевне критике о делу Оскара Давича, које је, својим објективним вредностима и унутрашњим структурама, пример слободе као циља стварања, али које, то дело, због субјективних и других разлога и конструкција разних сила или антисила, у овим нашим просторима, стоји по страни, нетакнуто.)

Али, да наставим започету мисао.

Нико мени не може поклонити слободу нити ја слободу могу поклонити другоме. Ако бих ја само вапио за слободом стваралаштва, био бих обичан догматик, као што бих био догматик и онда када бих прописивао слободу другима.

Стваралац узима онолико слободе колико му дело вреди, заправо, колико само његово дело поседује слободе.

У једном слободном друштву слобода се не прописује нити мери на сантиметре; теби оволико, ономе онолико. У једном слободном друштву нема ни апсолутне слободе, која би саму себе негирала, као и само друштво. У једном слободном, хуманистичком, самоуправном друштву, које се никада и нигде не зауставља, нити жели да се заустави и окамењује регулама за навек датим, слобода, па и слобода стваралаштва, јесте, такође, жива, незаустављива, непрекидна модулација освајања неосвојиве слободе.

Бирократски, догматски и неостаљинистички антисвет, ако тако могу да кажем, мери слободу на грам, и то не може да схвати, јер је, сам тај свет, односно антисвет, неслободан, није, заправо, свестан своје неслободе коју свесно преноси на друге. Ту је царство догматика који не сазнаје себе, али хоће да господари другима, и помоћу других.

Померање међа слободе значи, у ствари, брисање догматске, неостаљинистичке или националистичке ускости, које, све три заједно, долазе са стране зла, са стране мрака, са стране незнања. Отуда, због ниског нивоа свести, простор слободе, који се налази у самом срцу самоуправљања, бива стално угрожаван и незнањем и старим навикама и примитивизмом и остацима догматског схватања. Степен свести, па и храбрости, боље рећи моћ стварања шири и живи слободу стваралаштва. Право стваралаштво при том, увек подразумева слободу.

Нема коначног нити заувек фиксираног стања нити слободе, нити револуције, нити стварања, нити друштва. Дело, при том, својом истином и својом слободом задаје ударац свакој заувек фиксираној идеолошкој или другој тврђави. Дело превазилази сваку коначност. Дело, заправо, говори слободу и именује њен обим. Стога сам и рекао да је слобода циљ стварања. И отуда тежњу за савршеним редом, о чијем су ужасу лепо и прецизно говорили Константиновић и Первић, сматрам наопаком тежњом за униформношћу, миром без вишегласја, миром који је смрт. Зато бих сада навео Маркса, на кога се, не без разлога, позивају и догматици и антидогматици и ко све не још, који се, говорећи о људском духу, пита; „... оно што је од свега најбогатије, дух, зар треба да постоји на свега један једини начин?“ Стога сматрам да је успех овог Конгреса, тако значајног и тако драгоценог, у сукобима, у вишегласју, али вишегласју које није само себи циљ, у неапсолуту, у отварању, у испитивању, у сумњи, а то, у ствари, значи процес, то значи ход напред.