Ширење културног утицаја

Док сам слушао ову нашу расправу, имао сам утисак да недовољно подразумевамо предмет расправе, да се због тога с времена на време не само не приближавамо одређеном циљу већ да се од њега и удаљујемо. По мом мишљењу, смисао нашег окупљања на овом Конгресу јесте, пре свега, у томе да заједнички потражимо и дефинишемо бар неке, основне координате културне политике. Ако ми, међутим, рационалним поступком дођемо до негације сваке „рационализације“, можда смо били високо креативни и натпросечно инспиративни, али на другом, индивидуалном плану, а не на оном плану ради кога смо се и окупили, на плану дефиниције могућег коефицијента заједничког договора о основним претпоставкама културне политике у наредном периоду.

Историја културе, као ни сам појам културе у укупности свога значења, није статична категорија већ сукцесивно историјска појава. Ми се налазимо у том сукцесивно–историјском ланцу као једна карика која апликује прошлост и антиципује будућност. А мисаона и прогресивна вредност културе у крајњим консеквенцама изражена је у прометејском напору надвладавања одређених друштвено–историјских стања у смислу динамичке, дијалектичке антиципације будућности. Уколико би нас општа разматрања одвела у крајњи релативизам, утолико бисмо са становишта културне политике постајали све мање способни да организовано делујемо и да на што адекватнији начин будемо присутни у свом времену...

Полазећи од намене, мени се чини и неопходне симплификације у једном оваквом тренутку, ја бих рекао да су за нашу културну ситуацију, односно за наш договор на овом Конгресу, битне две групе питања: прво, ширење културног утицаја и јачање материјалне базе и, друго, утврђивање основних хуманистичких преференција културне политике. Инсистирање на заједнички утврђеним претпоставкама и оријентацијама развоја културе нити априори искључује нити подразумева датост спољне једнодушности идеолошког лимита или карневалског ходочашћа. Јер, уколико се буде занемаривала потреба развојне оријентације како у смислу синтезе тако и на плану конкретних акционих опредељења, утолико ћемо се чешће сусретати са разним варијантама проскрибованих лимита понуђених идеала из „друге руке“, што ће репресивно и дестимулативно деловати на културну климу у целини. Основно језгро хуманистичких претпоставки културног развоја, односно развоја културе садржано је у самоуправном друштвеном односу. Самоуправни социјализам своје основне хуманистичке поставке не фиксира као априорну датост, већ као динамичко дијалектички принцип активног и слободног испољавања човековог друштвеног бића, подразумевајући перманентно превазилажење не само друштвених стања већ и конзервативних манифестација свести које се јављају било као конзервативни ламент било као пледоаје за неку апсолутну, изван друштвену и изван историјску слободу...

Али, дијалектичким динамизмом не изражава се укупност опредељеног самоуправног социјализма у култури. Друга претпоставка културне политике исказује, по мом мишљењу, класни карактер програмског опредељења. Стаљинистичке вулгаризације класног феномена у смислу поистовећивања класног са прагматичним интересима бирократије удаљиле су ово питање од његове стварне садржине. У самоуправном социјализму појам класног у култури не манифестује се као систем догми или кодекс заповести које успостављају супрематију идеологије над уметничким стваралаштвом. Појам класног у култури нашег друштва изражава се управо у оном контексту наше културне ситуације која је условила и овај Конгрес културне акције, а то је неопходност борбе за разотуђење културе. Наслеђени и од социјалистичког друштва често стихијски подржани, па чак и даље развијени структурализам, померио је појам културе од његове универзалне садржине ка појму културе као области, подручја или делатности. У тој издвојеној и од друштва одсеченој културној „стварности“, репродукују се и посебни проблеми културе као проблеми егзистенције одређеног броја или слоја људи, њиховог синдикалног и професионалног статуса, оваквог или онаквог друштвеног, односно административног вредновања. И тако, секундарни проблеми добијају привид примарних, па чак и јединих проблема наше културе. Мислим да је то једна историјска чињеница, па је као и свака, нарочито историјска чињеница, веома тврдоглава и упорна, и наравно немогуће је превидети њено постојање. Истовремено, та је чињеница део наше културне ситуације и део наше културе. То је констатација, а одатле путеви могу да воде различитим закључцима. Мени се чини да наше опредељење у односу на такву културну ситуацију не може бити ни статично ни прагматично, нити смемо само ламентирати над таквим стањем, нити можемо једноставно рушити нешто што је у крајњем случају последица и резултат развоја цивилизације. Варијанта која нам остаје није никакво средње решење већ, по мом мишљењу, право креативно опредељење. Тај наш генерални став требало би да на најширем програмском фону антиципује борбу за дезалијенацију културне ситуације, за друштвену интеграцију културе, за перманентно превазилажење подручног и сферног значаја културе, што би у перспективном смислу требало да се потврђује као све већи степен универзалности и спонтаности културног стваралаштва.

Трећа преференција културне политике садржана је у феномену националног. Култура нити почиње од нас нити се са нама завршава. У њој су садржани историјски, а то значи, у одређеним историјским релацијама и национални континууми, стари и нови. Појам националног можемо негирати, а можемо га и фетишизирати. Са становишта интелектуалног, хуманистичког, историјског, као и из аспекта конкретног друштвеног контекста, обе алтернативе изгледају подједнако сомнабулне, што би значило да је и феномен националног природна претпоставка културне ситуације и културне политике, али без митова и култова који припадају конзервативној и националистичкој одори. Јер, као што у сфери класног у култури имамо класна отуђења у виду такозваног културног елитизма, у позиционом и привилегованом а не у стваралачком смислу, тако исто препознајемо одређене појаве алијенације у домену националног које се дефинишу као националистичка платформа, унитаристичког или сепаратистичког смера. У условима југословенског заједништва, које подразумева пуну националну равноправност, сложеност историјских корелација и непосредних самоуправних интереса, националистичке еуфорије, у било ком облику се јављале и ма како се дефинисале, изражавају реакционарна и антисоцијалистичка опредељења. Јер, логика и метод свих националиста у Југославији, и поред извесних разлика, у суштини су веома подударни. Та подударност. поред осталог, одражава се у вредносној негацији и нашег револуционарног пута и нашег самоуправног опредељења.

Динамички и демократски принцип самоуправног социјализма неспојив је са шовинистичким менталитетом и националистичким политиканством. Уз помоћ митских и других стереотипа националности себе приказују као духоборце — пастире — којима је судбина доделила предводничку улогу у свештеничкој хијерархији митова и култова, чија се ирационална подсвест прошлости рационално и манипулативно употребљава у садашњости. Националисти су тобож забринути за судбину културе, за судбину нације, а у суштини њихове инспирације су банално дневне, позиционистичке, површне и површинске, али зато не мање опасне игре. Националистичке еуфорије онемогућавају и нормалну културну комуникацију која је заједнички интерес и потреба свих култура и свих народа и народности Југославије. Питања међунационалних односа у култури и културе у међунационалним односима од виталног су значаја за будућност наше самоуправне заједнице и за будућност наше културе, у Југославији и у Србији. Ми смо данас демократско друштво које је однеговало релативно висок степен толеранције и висок ниво равноправности народа и народности. Наш је задатак да даље развијамо ову историјско хуманистичку тековину и да се истовремено супротставимо конзервативном дејству националистичко–религијских предрасуда и проскрибованих паравана иза којих траје и делује примитивна и конзервативна свест.

Културна политика, у својим основним полазиштима, требало би да у наредном периоду изграђује своје активне преференције које би утицале на демистификацију свих видова конзервативних стереотипа, свеједно на ком се плану испољавали, у домену политике и идеологије, у сфери националног или на плану потрошачког тржишта. Тај свој друштвено–историјски задатак наша култура најпотпуније ће остваривати перманентном борбом за што потпунију и што разноврснију друштвену интеграцију.