Омогућити да сва деца Косова похађају школу

Ово није дискусија, ово је један блиц, пролазан, који живи колико једна пријатна новинска информација. Започео бих овако. Године 1971, 28. октобра, у малом селу у Окраштици отворена је нова основна школа „Хајруал Шаља“. Пресечена је трака, изљубили се људи и вратили се својим домовима. Деци Окраштице и још неколико села код Вучитрна отворена су врата новог дома, храма знања. Ову школу започео је стари покојни Хајруал Шаља и заостао. Он је изградио од своје деце поштене момке, школоване грађане, вредне раднике и некако, сваком од њих петорици браће Шаља родила се иста идеја — саградити школу у родном селу Окраштици, и почели су, исцедили своје новчанике, задужили се у банкама, распродали оно што им није било најпотребније, добили помоћ села и завршили најлепшу школу, која је коштала од њиховог џепа 40 милиона динара, а укупно 60 милиона старих динара.

Њима припада аплауз. Пре тога, као и раније, полемисао сам са неким друговима, са неким познаницима, врло благонаклоно. Са ентузијазмом ову и још неке тако изграђене школе на Косову назвали су задужбинама. Оне то нису, јер данас, ко мање ко више, себи и за себе гради задужбине, гради их далеко од градске буке у шумицама, на обалама великих језера, на обалама Јадранског мора, на планинама. Тамо се граде задужбине за себе, одвојене од заједничког крова, где се иначе може врло пријатно одморити. Те викендице, зградице и зградурине, приземне, једноспратне и вишеспратне, са погледом према мору или језерском плаветнилу, сакривене у дубоком хладу и с мирисом боровине, и још не знам какве, могли би назвати задужбинама данашњег човека и задужбинама за њега. Виле са базенима са слатком и морском водом и са још неколико „ситница“ то су задужбине данашњице, јер задужбину може градити онај грађанин који има, а не зна колико има. Браћу Шаља и још неколико грађана Косова натерала је немаштина да граде оно што нема народ, оно што немају они који долазе, они граде школе мале, ми кажемо на албанском језику: „Shtriji këmbët sa ke jorganin“ — „испружи ноге колико ти је јорган“, и видите, они су испружили ноге и преко јоргана, засукали рукаве, испразнили џепове и поклонили део свога зноја, а да нису ни мало били обавезни, поклонили су своје уштеђевине не одлазећи на море ни на језера, на планине ни у бањска лечилишта више од 10 година, и зато ове школе нису задужбине. Што није могла заједница да изгради изградили су појединци и зато нису задужбине. Питамо се онда шта су? Одговор је врло једноставан: школе толико потребне деци Косова, толико неопходне, да не би и даље броју од 60.000 додали још неко име, још неког непознатог младог и недужног грађанина Косова, који не може да се школује због недостатака педаља простора за њега. Ми смо у 1971. години, разговарамо о култури, данас и о сутра, и ево још једне стране медаље која је видна на грудима Косова. Ево и исповест једног родитеља: „Моја деца у срцу Приштине, која има тако фини изглед једну дугачку улицу коју виђамо на малим и великим екранима, у том универзитетском центру, где се озбиљно ради, моја деца уче под кровом застареле зградурине, која се нажалост зове школа, под кровом исте зграде где су по сошкама биле наређане пушке са бајонетима трију краљевства, чак и у подруму где све три смене завршавају задатке уз помоћ електричних светиљки“. Има у Приштини и модерних школа, али Приштина нема браћу Шаља којима данас аплаудирам. Овог месеца аплаудирали смо у току једне недеље двојици доктора наука Албанаца, а ја чувам аплаузе за још десетине и стотине нових доктора наука, вредних научника, али највећи свој аплауз сачуваћу за онај дан када ће пројурити на све стране вест да сва деца на Косову похађају школу, оно што је обавезно, барем основну. Тек онда без икаквог комплекса можемо говорити и о култури, о овој култури о којој говоримо данас.