Национална и интернационална култура

Бајра, Исмаиљ (1972): „Национална и интернационална култура”. У: Група аутора (1972): Конгрес културне акције у СР Србији : Крагујевац, 28, 29. и 30. октобар 1971. Београд: Републичка конференција Социјалистичког савеза радног народа Социјалистичке Републике Србије, стр. 395–399.

Исмаиљ Бајра

1972

Конгрес културне акције у СР Србији, Крагујевац 1971.

У овој Комисији, као и на пленарним седницама Конгреса, с правом, чини ми се, доминирају две теме — слобода стваралаштва и национално и интернационално у култури. Оне су дуго присутне и у широј јавности у нас.
Дискусија око ових тема треба да подразумева покушај рашчишћавања и дефинисања одређених појмова и схватања, и у том смислу указивање на неке основне елементе који су доводили или доводе до дилема, неспоразума, јединствених или погрешних закључака.
 
<h3>I</h3>
Очигледно је да у нас још живе нерашчишћени појмови у вези са националним и општејугословенским и светским аспектом културе, Док једни негирају национални аспект културе, други — могућност и потребу нормалног и самоуправног интегрисања националних културних вредности и њихово претварање у општејугословенске.
Понекад, ту и тамо, нацију, као фактор у култури, појединци сматрају нужним злом, чиниоцем који дезинтеграционо утиче на стварање општејугословенских културних вредности. Чини се покушај да се вештачки створи јаз између националног и југословенског аспекта културе итд. Мислим да су оваква резоновања недијалектичка и тиме неприхватљива.
Национално и интернационално у култури нису и не могу бити противречне, а још мање антагонистичке и непомирљиве категорије. Оне представљају дијалектичко јединство. Међусобно се преплићу и узајамно допуњују.
Пре свега, мора се, полазити од тога да развијање и обогаћивање националних култура народа и народности у нас има највећи значај. Савез комуниста се залагао и стално треба да се залаже за стварање најповољнијих услова за слободан процват свих националних култура.
У нас, у Југославији, не постоји нека југословенска култура у националном или наднационалном смислу. Присутне су националне културе народа и народности, које, зависно од нивоа прерастају и претварају се у општејугословенске самоуправно–социјалистичке културне вредности.
Општејугословенске самоуправно–социјалистичке културне вредности неће се стварати асимилацијом и негирањем националних обележја културе нити негирањем прогресивне улоге нације као врло битног фактора у развитку културног и општедруштвеног живота.
Борба за свестрани и слободни развитак сваке националне културе, за развитак сваке националности, треба да буде и убудуће полазна тачка самоуправног и прогресивног повезивања свих националности и њихових култура у нас. Овакав курс смо записали и у програму СКЈ.
Националне културе народа и народности у нас, због историјских околности, нису се уједначиле и праволинијски развијале. Културе неких националности, пре свега македонске, албанске, мађарске и др., тек после народне револуције доживљавају афирмацију. За културну и општу друштвену афирмацију Албанаца на Косову, Брионски пленум представља историјску прекретницу. Постигнута је већа демократизација односа у култури и у друштву уопште. Данас нема много табу тема и мистификација у култури, у културном и историјском наслеђу.
Нормално је што данас неке националности у нас, а посебно оне које заостају у свом културном и националном развоју, отвореније и слободније постављају захтев за развојем и равноправношћу културе, језика, писма, националних симбола, историје итд. Није реч о неким нереалним захтевима, а још мање о национализму или сепаратизму, без обзира на то што сваки покрет, па и онај за националну афирмацију и еманципацију, могу пратити и негативни елементи, националромантизам, елементи затварања итд., против чега се треба борити.
Треба се подсетити: процеси стварања светске културе нису се одвијали одвојено од развоја националних култура, већ су били резултат њиховог развоја и афирмације. Ова законитост важила је, важи и важиће и за стварање југословенске самоуправне социјалистичке културе.
Данас се у нас упоредо са процесом развитка националних култура одвија, јаче и дубље, процес њиховог међусобног повезивања, њиховог напуштања националних оквира. Ови процеси ће бити снажнији и делотворнији уколико је степен развоја националних култура, производних снага сваке националности виши.
Националност која нема развијене производне снаге и културу латентно ће се налазити у опасности, наиме, њена култура (и не само култура) биће на удару асимилације и хегемонизма нација које имају развијеније производне снаге и културе.
Но самоуправни интеграциони процеси у култури не зависе само од развоја производних снага и култура свих националности. Напротив, они зависе и од улоге субјективног фактора и спремности сваке нације и сваке националне културе да се отвара према другим нацијама и њиховим културама. Тачна је констатација да су неке националне културе још затворене. Посебно је то изражено код развијенијих националних култура у односу према мање развијеним националним културама у нас. Културе народности и њихових матица мало су заступљене у културама југословенских народа. То је случај са културом албанске нације.
Узмимо, рецимо, издавачку делатност. Од ослобођења до данас на језике југословенских народа преведено је само 11 дела из албанске књижевности: 4 на македонски и 7 на српскохрватски језик, од тога 5 у СР БиХ. Сигурно је да ово не одражава реално стање, наиме, квалитет и квантитет дела објављених на албанском језику.
Албанци нису само тестераши и чистачи улица. Напротив, они као и све наше националности, имају своју богату културу и историју. Ова култура и историја постоје и презентиране су више у свету него у нас, што звучи парадоксално. Можемо да учинимо знатно више на афирмацији албанске културе и историје. То је у интересу свих, у интересу социјализма, хуманизма, слободе и равноправности. Култура и историја треба да допринесу међусобном упознавању и зближавању наших националности.
Култура Албанаца на Косову се развијала и још се развија у сиромаштву. И поред тога, она је много учинила на афирмацији светске културе и културе југословенских народа на албанском језику. Та култура није била, и неће бити затворена у националне оквире. Полази се од тога да све што је социјалистичко, револуционарно и хумано у другим културама — истовремено је и албанско.
Илустрације ради, навешћу неколико података из области издавачке делатности на албанском језику на Косову. НИП „Рилиндја“ од ослобођења до данас издала је 1.200 наслова из области лепе књижевности. Од тога 440 из светске, 370 из књижевности југословенских националности и 390 наслова из албанске књижевности (са Косова и Албаније). Од 370 наслова из књижевности југословенских наслова објављено је 195 дела српских аутора, 71 хрватских, 29 црногорских, 32 македонских, 39 словеначких, 13 мађарских и 1 дело италијанског аутора. Тако ће бити и убудуће.
 
<h3>II</h3>
И око слободе уметничког и књижевног стваралаштва нема разлога за дилеме и неразумевања. Програм СКЈ је јасан и доследан у том погледу. У Програму СКЈ утврђено је да велика дела у уметности и књижевности не могу да буду плод некаквог дириговања, с једне стране, а нити могу бити нестваралачко подржавање и некритичко прихватање страних утицаја и „изама“ са друге. Ови принципи о слободи уметничког и културног стваралаштва, записани у Програму СКЈ, значе дистанцирање од свих нестваралачких тенденција, обезбеђујући, истовремено, широку основу за свестрани развитак револуционарних, социјалистичких и хуманистичких уметничких и књижевних вредности.
Програм СКЈ, дакле, јасно се и недвосмислено дистанцирао од социјалистичког реализма стаљинског типа, који гуши слободу стваралаштва, нова трагања и креативност у уметности и књижевности, То је био револуционаран чин. Резултат тога је да данас имамо велика и уметничка књижевна дела,
Што се данас опет поставља захтев за борбом против бирократизма и догматизма у уметничким и књижевним схватањима — то није штетно. Напротив, има у нас још простора за борбу против ових појава. Југословенско друштво је отишло веома далеко на путу ослобођења рада и човека, што је најбитнија претпоставка слободе уметничког и књижевног стваралаштва. Међутим, још доста треба урадити за ослобођење рада и човека. То је и једини пут наше борбе против бирократизма, етатизма и догматизма у култури уопште.
Неки наши критичари борбу против бирократизма и догматизма у култури виде ван контекста наших укупних друштвених односа. Они полазе од некакве имагинарне слободе у култури. По њима је важна једино естетска суштина дела, а не и идејна, философска, и социолошка. Другим речима, поједини наши критичари су за сваку дезидеологију наше културе или, боље рећи, за коегзистенцију плурализма разних философија у нашем културном стваралаштву! То практично значи — они су против марксизма као платформе у култури. Да се стварно понекад, ту и тамо, под фирмом борбе против бирократизма и догматизма у култури, у ствари води борба против марксизма, сведоче и следећи наслови написа објављених у неким публикацијама у Београду, Загребу, Љубљани и „Култура — културним радницима“, „Интелигенција — савест нашега друштва“, „За пуну културну аутономију“, „За уметност без политике и идеологије“ итд“.
Јасно је да је овде реч о покушају одвајања СК и радничке класе од културе, о тежњи да се радничкој класи наметне власт „просвећених“, да се наметну концепције туђе СК.
Овакве критичаре треба још једном подсетити на Програм СКЈ, који, поред осталог, истиче и ово: „Савез комуниста, чији је основни циљ борба за социјализам, води идеолошку борбу против појава које умањују веру у човека и његову стваралачку снагу и способност да измени свет и да људски живот учини разумним, садржајнијим и човечнијим за све, или против покушаја да се, под фирмом слободе науке и уметности, у ствари афирмишу националистичка и антисоцијалистичка схватања или поткопавају морално–политичке основе социјалистичког друштва.“ („Програм СКЈ“, „Комунист“, Београд 1962. стр. 192.)
Мислим да данас за праве и способне ствараоце има доста слободе за стваралаштво, слободе која не постоји у неким другим срединама у свету.
Слобода стваралаштва зависи од самих стваралаца, она је у њиховим рукама. Прави наши ствараоци користе ту слободу и дају капитална дела.
Истина, има и неслободних стваралаца. Кривицу за то сносе они сами. Ту је, пре свега, реч о оним уметницима који не поседују снагу стваралачке индивидуалности, чија је физиономија неодређена, а схватања колебљива, непоуздана. То су појединци који не познају и с потцењивањем гледају на живот око себе, на стваралаштво радничке класе и радних људи уопште. Они се обично у своме раду у већој мери ослањају на стране узоре, покушавајући да сопствену неслободу и неспособност прикрију демагошким перјем и захтевима за „потпуном културном аутономијом“.
Борећи се против оваквог екстремног схватања слободе стваралаштва, СКЈ и у наредном периоду, као и до сада, треба да се залаже за демократске и самоуправне односе у култури и друштву уопште.