Културне потребе и културне вредности

Културна потреба је, слободно се то може рећи, у најширим размерама остала отуђена. У својој антрополошкој основи присутна код свих људи, она је остала неразвијена, а чак и онда када се делимично развила није могла да се изрази, нити постајала свесна тежња. То, другим речима, значи да није долазило до пуније кореспонденције између свега онога у чему су се опредметили људска енергија и људски дух и одговарајућих диспозиција, претворених у различите способности код живих, конкретних људи. Посматрајући тај однос између духовних производа, који увек имају своју симболичку форму, и одређених способности људи, можемо рећи да један духовни производ, један културни производ, нема своју егзистенцију за човека уколико се не потврђује и његова одговарајућа субјективна способност, а та субјективна способност се управо изграђује у кореспонденцији са датим духовним производима. Нема музикалног смисла без музике, као што нема ни књижевног сензибилитета без књижевних творевина, нити ликовног осећања без ликовног предмета. Стварање људских чула, целог људског сензоријалног апарата, било је посао целокупне досадашње историје. Она је тај посао, међутим, обавила крајње дискриминаторски. На једној страни је створила осетљива, истанчана чула способна за сву ширину кореспонденције са културним производима, а на другој — највећи број чула остварила је у грубости и неиздиференцираности. Чула обузета грубом практичном потребом, како каже Маркс, увек су имала ограничен смисао, а таквих је чула, на жалост, било увек више него оних која су могла да се предају префињеној потреби. „Забринут и сиромашан човек нема смисла за најлепшу представу, трговац минералима види само трговачку вриједност, али не види љепоту ни особену природу минерала, он нема минералошког смисла“[1]). Дакле, било је неопходно човеково опредмећивање у духовној, односно културној области, као и у другим областима, да би се створило право људско чуло; али то није било довољно за конституисање целовите и универзално раширене културне потребе, јер је процес опредмећивања био увек праћен процесом отуђивања. У том смислу се онда може рећи да ни безбрижан и богат човек не мора увек имати смисла за лепоту неке представе, неке слике или било код другог уметничког дела. Такав човек према лепоти ових духовних производа може остати потпуно равнодушан, јер они за њега не постоје као предмети духовног опредмећивања. Они за њега постоје као одређени предмети само ако су корисни или ако придоносе његовом угледу, његовом истицању и престижу.

Тако се, у ствари, културна потреба у свим досадашњим друштвима јављала и јавља под врло разнородним друштвеним условима, а пре свега у прилично уским друштвеним оквирима. Није стога нимало ни случајно ни чудно што се о културним потребама тек у последње време, истина још недовољно одређено, почиње говорити. Постало је ипак довољно јасно да културна потреба не постоји као нешто емпиријски дато, као нешто само по себи и што треба само открити и активирати. Културна потреба, увидело се, значи пре свега успостављање активног односа између неке људске диспозиције и неког предмета духовне, односно културне производње, који има свој специфичан начин постојања и феномен је своје врсте. Тек када се овај однос успостави, културна потреба прераста у одређен интерес, она тражи своје задовољење и постаје аутономна снага. У смислу динамичке снаге, културна потреба се онда изједначава са снажним мотивом израженим у тежњи према одређеној културној вредности. Аналогно потребама друге врсте, откривена је такође још једна значајна карактеристика културне потребе: само познавање одређених ствари, у овом случају производа културе, изазива жељу за њима, буди и активира интерес, мобилише на активност која доводи до задовољења конкретне културне потребе. То значи да људи могу и да имају латентну културну потребу, у смислу могућег успостављања одређеног односа између неке диспозиције и конкретног предмета духовне производње, али да тога нису довољно свесни, па се онда ни та културна потреба не изражава као свесна тежња, као захтев. Овај прелаз културне потребе из стања општости у конкретан вид испољавања никада се не дешава изненада и скоковито. Културна потреба, под одређеним погодним условима, настаје поступно као све активнији однос неке диспозиције према одређеном културном производу. Она прераста из неодређеног стања, из једне могућности, у тај активан однос који је формира и даје јој одређену физиономију, одређен интензитет и трајање. Културна потреба на тај начин постаје трајно конституисан културни интерес који само привремено може да се изгуби. Поставши јаким интересом, културна потреба све више развија и способност која јој је у основу. Између способности и интереса, каже један истакнути социјални психолог, увек постоји позитивна корелација. Људи са јаким естетским интересом, на пример, много брже реагују на речи које су у вези са тим интересом него на неке друге речи. „Како неки интерес расте он тако постаје трајан тензионални услов који води саобразном понашању, а такође дела као неки агенс у одабирању и упућивању било чега што је у вези са тим интересом“[2]). Према томе, као једна од важних карактеристика културне потребе, конкретизоване у културни интерес, може да се сматра овај релативно трајан тензионални услов и одговарајуће понашање које доводи до задовољења.

Трајан тензионални услов треба схватити тако да није довољно да потреба буде само једном задовољена. Дејство једном створеног интереса продужава се кроз цео онај животни период у коме јединка остаје у свим доменима активна. Чак и када, због изузетно неповољних услова, интерес не може да се задовољи, он ће остати притајен и јавити се чим се обнове услови за његово задовољење. То исто тако значи да ће, увек када постоје услови да се неки интерес задовољи, постојати и одговарајуће понашање које ће то задовољење учинити могућним. Уколико је интензитет интереса већи, утолико ће јединка више настојати да створи услове у којима ће његово задовољење бити могућно, односно утолико ће више бити спремна да савлада препреке које стоје на путу ка том задовољењу. Уколико је интерес минималан, то јест на оној варљивој граници између опште потребе и јасне свести о њој, онда ће изостати и понашање које користи већ постојеће могућности.

Очигледно је, дакле, да су културне потребе својствене човеку било у смислу диспозиције коју треба развити било у виду већ развијене диспозиције, али која нема прилике да се потврди и успостави активан однос са одговарајућим предметом културне производње. Исто тако је извесно да културне потребе треба посматрати у односу на друге потребе, без обзира како ћемо те друге назвати — примарним потребама или некако друкчије. Међутим, стварна хијерархија није дата једном заувек, она није непроменљива. Ова хијерархија је одређена друштвеним условима и постојећим системом вредности. Културне потребе, када су задовољене све друге, постају доминантне потребе само под одређеним друштвеним условима. Наиме, културне потребе морају постати и друштвене културне вредности, јер им ова вредносна основа обезбеђује статус пожељности и привлачности. Оно што важи за вредности уопште, важи са посебном снагом за културне вредности. Хијерархија потреба које постоје почива на изведеном систему вредности. Признање вредности значи, у ствари, признање да предмети, стања или људи за којима имамо потребу нису неутрални, лишени одређеног значаја и смисла за нас. Потребе и вредности су у том смислу неодвојиви једне од других. Кад кажемо потреба, онда обично мислимо и на неку вредност, јер ми имамо потребу за извесним предметима, стањима или особама а немамо потребу за другима. Према томе, кад у задовољавању својих потреба и у својим тежњама као субјективном изразу потреба не бисмо били оријентисани на вредности, нама би било сасвим свеједно које ћемо своје потребе и на који начин задовољавати. Довољно би било да нису угрожене наше физиолошке потребе да бисмо били задовољни, а знамо да то није случај. Појављивање нових потреба, када су примарне потребе задовољене, хијерархија која се успоставља међу њима, наша тежња да задовољимо једне потребе и занемаривање других, говоре о нечем што није својствено самим предметима, стањима или људима по себи. То нас наводи на закључак да је однос између потреба и вредности једна битно узајамно релациона категорија, и то релациона категорија која има своју друштвену основу, јер је постојање заједничких вредности управо карактеристично за испољавање појединих потреба и тежњи. Одређене устаљене и прихваћене вредности оријентишу наше потребе, одређујући наиме шта ће у датим оквирима и друштвеним условима бити наше потребе. Међутим, одређене потребе, кад имају велики интензитет, када су постале устаљене и када су стекле широку друштвену основу, постају вредности које ће даље изазивати сличне потребе и тежње да оне буду задовољене. Нека могућна потреба или цела скала потреба постају вредност, израстају у потребу у пуном смислу речи, у нешто без чега се не може, нешто што се свакако жели, нешто чему се снажно тежи када та потреба или цела врста потреба стекну одређено значење, одређени смисао за одржавање и развитак било појединца било целих друштвених група.

У сваком случају, културне потребе се јасно оцртавају на хоризонту наше цивилизације, али оне могу и не постати доминантне културне вредности уколико им друштвени услови то не омогуће. Тако је, између осталог, постало јасно да стално треба стварати услове да се културне потребе јаве и испоље. Висок животни стандард и изразите културне потребе не јављају се увек истовремено. Људи, истина, постају све више свесни и својих потреба на културном плану, али да би се оне реализовале, нужна је — како сматрају многи експерти — одређена културна акција. Та акција је нарочита нужна у цивилизацијама којима доминира технологија. Она је, у ствари, нужна у сваком друштву у коме постоје неки други системи вредности који теже да се осамостале и постану доминантни, афирмишући друге категорије потреба. У том смислу и основни циљ адекватне културне политике мора бити у томе да се „задовоље извесне културне потребе преко оптималног коришћења свих физичких и људских потенцијала којима у одређеном тренутку располаже дата заједница“[3]). У том истом документу се веома наглашава неформално уметничко образовање: оно, по мишљењу стручњака, доприноси томе да се однегује културна потреба и створи широка публика која је способна да прихвати уметничка дела. Међутим, систематска и трајна акција неопходна за остваривање овог циља мора да сеже још дубље.

Није довољно само понудити културне производе. Уколико нису дати и стварни услови за њихово коришћење, за истинско учешће у њима, што укључује и познавање њихове природе и структуре, не можемо рачунати на стварно конституисање културне потребе, односно њено претварање у активан интерес. Кад се то има у виду, постаје јасно какве се све разлике на тој основи откривају код припадника неког друштва. Најдубље друштвене привилегије се испољавају на овом културном плану, јер баријере створене у области културе не могу да се сруше једноставним прелажењем из једне класе у другу, из једног друштвеног слоја у други. Привилегија једних се састоји у дубокој присности, срођености са делима једне културе, са уметничким делима једног времена, присности која се не стиче само кроз школу већ непрекидним и редовним упознавањем са њима од раног детињства. Непривилегисаност других је у њиховој немогућности да остваре ту присност, да продру у унутрашњи смисао дела, да схвате сва њихова значења, да присно учествују у њима. Та присност се, дакле, не постиже тако лако, она није нешто спољашње, нешто што се једноставно учи, као што се уче чињенице, упознају неки подаци. Та присност подразумева однос према култури и однос са културом. У таквом односу са културом налазе се они друштвени слојеви код којих постоји кумулативна моћ културне потребе, што значи да се она стварала кроз неколико генерација, друштвеним наслеђем, поставши саставни део личности припадника датог друштвеног слоја. У том смислу онда дешифровање појединих културних порука, разумевање оног унутрашњег смисла који је специфичан за дела одређене културе, постаје једноставно, јер је кључ за то разумевање усвојен, у себи га носи сваки појединац који припада датом друштвеном слоју. Неодржива је стога теза такозване харизматичке идеологије, по којој је за аутентичан доживљај неког уметничког дела довољна само интуиција, једно непосредно поимање, уживљавање. Таквом тезом се само занемарују и прикривају стварни друштвени и културни услови који омогућавају доживљај, јер се способност која је дугим и присним контактима са делима културе доведена до савршенства проглашава искључиво природним даром. Насупрот томе, у савременој социологији културе преовлађује теза да је за адекватно поимање, за стварно разумевање дела културе нужно овладавање одговарајућим кључем помоћу кога се врши дешифровање датог система значења.

Према томе, када говоримо о условима за настанак, одржавање и развијање културних потреба, морамо имати у виду њихову слојевитост. Културна потреба се не може свести само на једну димензију, само на једну карактеристику, ма колико она била значајна. Пре свега, не можемо очекивати појављивање културне потребе уколико не постоји оно што је изазива, оно што је подржава и даје јој смисао постојања. Нема културне потребе без одговарајуће духовне производње, да употребимо тај класичан израз. Наиме, културна потреба се, на једној антрополошкој основи која је њена претпоставка, остварује тек у споју са одређеним културним садржајем и одређеном културном формом. Један од најпознатијих италијанских теоретичара уметности такође наглашава значај овог формалног момента. Укус се управо и гради деловањем те формалне константе. Разумевање уметности, каже Дарфлес, само је делимично урођено. Естетичко искуство је увек двоструко условљено: спонтаном и специјализованом перцепцијом, а ова друга се увек остварује кроз додир са конкретним уметничким формама.

С друге стране, културна потреба подразумева онај унутрашњи услов, у ствари мотивацију која ће се изразити као одређени интерес према неком виду духовне производње, према једном делу културног универзума. Ова мотивација се такође изграђује, она се ствара кроз јасно усмерено културно искуство. Уколико је од почетка формирања личности постојало стално и интензивно улажење у свет културе, утолико ће и мотивација бити јача и стабилнија, јер мотивисаност значи и афирмацију сопствених способности у том препознавању смисла и значаја културних садржаја и форми.

У чисто културолошком смислу, културна потреба подразумева релативно развијену способност за симболичку транскрипцију, за разумевање онога што културни садржај као симболички облик значи. Без те способности, однос са делима духовне производње остаје само спољашњи. А уколико изостане ова способност, често бива блокирана и мотивациона компонента културне потребе. Психолошки је разумљиво да људи избегавају непознате и неразумљиве ствари.

У социолошком смислу, можемо открити бар две основне компоненте за стварну афирмацију културне потребе, под претпоставком да су остварени претходно наведени услови. Прво, људи морају имати довољно стварног слободног времена да би могли један његов део да посвете комуникацији са културним садржајима. То стварно слободно време, у интерпретацији савремених социолога доколице, значи не само време ослобођено рада већ време које искључује и сваку другу врсту обавезе, друштвене или породичне. Друго, уколико су остварени сви ти услови, комуникација са одређеним културним добрима најчешће захтева и новчани издатак. У том смислу, културна потреба укључује и неопходни минимум економске могућности за своју реализацију. Кажемо неопходни минимум, јер уколико је јача мотивисаност и уколико је веће познавање културних садржаја и облика, утолико се смањује и негативно дејство овог фактора. Међутим, постоји једна граница испод које се не може очекивати опредељење за задовољавање културних потреба, уколико њима бивају угрожене друге егзистенцијалне потребе.

Набрајање свих ових компонената имало је за сврху да покаже да културна потреба не настаје у неком недефинисаном социолошком простору нити у неком неодређеном психолошком домену. Она се увек реализује у одређеном контексту. Културна потреба није ни само жеља, ни само чиста способност, ни јединствена економска могућност, нити безбрижно слободно време у коме није извршен одређен избор. Она се реализује у социјално–психолошком оквиру, у социјално–демографском и еколошком оквиру и, најзад, у културно институционалном оквиру.

Остаје још питање у каквом се односу овако схваћене културне потребе налазе са осталим људским потребама и какве су стварне шансе за њихово испољавање и афирмисање у друштву које још почива на одређеној друштвеној подели рада, пре свега на подели на умни и физички рад?

Културне потребе, пре свега, морају да буду комплементарне с осталим људским потребама, оне треба да резултирају из богатства човекових потреба уопште, из тоталитета човековог испољавања живота, наиме из афирмације свих његових способности. Праве културне потребе, у свим својим димензијама, могу потпуно да се развију само у оквиру једног хуманистичког животног оквира, оквира који успоставља и признаје равноправност свих људских потреба. Културне потребе су битан, саставни део ток оквира, али оне могу да се развијају само у равнотежи са другим потребама. Хуманистичка цивилизација не сме да занемари задовољавање широке скале људских потреба, а међу њима истакнуто место треба да припада и културним потребама. Одсуство једних или других осиромашује тај људски животни оквир.

[1] Карл Маркс — Фридрих Енгелс, Рани радови, Загреб, Напријед, 1967, стр. 397—398.

[2] Гордон Олпорт, Склоп и развој личности, Култура, Београд, 1969, стр. 307—308.

[3] УНЕСКО: Округли сто о културној политици, 1967. Посебна свеска Завода за проучавање културног развитка: Културна политика, Београд 1969, стр. 5.