Култура и револуција

У широком и четири године дугом простору ослободилачке борбе наших народа, чију тридесетогодишњицу управо славимо, између осталих значајних међаша који одређују њену људску вредност, налазе се веома видни и значајно присутни и разноврсни облици културе и уметности.

Није ми намера да само јубилеја и реда ради подсетим да смо у рату подједнако верно друговали и са оружјем и са културом. Такође ми, није намера да скинем прашину са једне старе слике да бисмо над њом, као над неком идиличном пасторалом, уздисали за временима у којима као да је све било решено онако како то многи од нас прижељкују данас.

Желим, пре свега, да покушам открити праве димензије те мапе културног живљења у рату, димензије које су произишле из координата свог времена и које би, прилагођене специфичностима овог нашег доба, можда могле имати снагу и значај искуства.

1. Вероватно би, најпре, требало рећи нешто о односима. У којем су се односу налазиле револуција и култура на ратним стазама, како су деловале једна на другу, да ли су се сукобљавале или допуњавале.

Схватајући културу и образовање као conditio sine qua non за истинског револуционара, КПЈ је од првих дана свог постојања посебну пажњу обраћала на васпитање и културно уздизање најширих маса. Та брига, у којој је КПЈ као spiritus movens свих, па и културних кретања, одиграла пресудну улогу за ницање и егзистирање културних делатности у рату, видљива је од самог почетка устанка. Иако ни једном директивом из центра културно–просветни рад није стављен у надлежност политичких комесара (који су по речима друга Тита „делегати Партије у војсци“), они га сами схватају као саставни део својих дужности, као саставни део политике КПЈ. Примера ради, комесар Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда, Драгојло Дудић, још 3. августа 1941. записује у свој дневник да је тог дана „установљен просветно–пропагандни одбор ...“

КПЈ је, дакле, иницијатор проналажења места културе у строју револуције. Она ће и касније, у току целог рата, најнепосредније бити везана за све облике руковођења културним делатностима, и то првенствено ради пружања помоћи и давања импулса.

Да је то било тако, сведоче и многобројни ратни документи. Задржимо се само на једном. Пред сам почетак четврте непријатељске офанзиве, на партијској конференцији 2. пролетерске бригаде, поред осталог, веома опширно се расправља о културном раду у јединици и позивају се комунисти да помогну да тај рада оживи, добије веће размере и досегне виши квалитет.

Свако механичко поређење односа комуниста према култури у рату и данас довело би до апсурдних закључака. Оно што је битно и што је суштина тог односа, јесте осећање одговорности које су комунисти у рату имали за присуство и развој културе и сазнање да је она саставна компонента револуције о којој ваља бринути као и о оружју. На пример, у пропозицијама за такмичење између јединица, број одбијених непријатељских јуриша и број одржаних приредби равноправан је у одређивању успеха.

Нисам сигуран да имамо много општинских конференција СКЈ које су посветиле неко од својих саветовања питањима културе (а ако и јесу, то је најчешће било поводом неког ексцеса). Још мање је, верујем, организација СК у радним организацијама и установама које су, на пример, расправљале о култури својих радника.

Култура је некако измакла из видокруга нишана којима сагледавамо и откривамо путеве у сутрашњици. Иако се у Резолуцији IX конгреса СКЈ недвосмислено каже да „култура постаје све важнији чинилац друштвено–производног процеса, хуманизације друштвених односа и свестране афирмације човекове личности“ и да се управо због тога СК „одлучно залаже за што пунији развој културног стваралаштва и ширења културних активности“ — ми смо културу, војнички речено, избрисали из списка бораца. Она као да је за нас престала да буде саставни и неодвојиви део политичке акције и револуционарног чина. Она је бачена ван тог борбеног строја — у комору, где је за неке луксуз, за друге пука забава. Због тога и не сматрамо да о њој треба да брину и остали, или тачније речено — сви, већ држимо да је она ствар оних који у културним делатностима раде.

Ако је брига за даљи ток револуције брига свих нас, онда у том списку брига морамо наћи места и за културу. И то не само на седницама ЦК и његових комисија, него у личном плану дејства сваког комунисте. Јер ако је било и времена и могућности и воље да комунисти у рату пред сам почетак непријатељске офанзиве расправљају о култури, ако у јеку те исте офанзиве сматрају да „културни рад мора дати од себе више него икада до сада“ — како је то записано у једном ратном документу, зар ми сада, у јеку наше офанзиве немамо времена (или смисла?) да културу вратимо у прву врсту наших брига и да искористимо велику шансу коју она својим деловањем нуди.

Дакле, основно искуство којем нас учи недавна прошлост било би да вратимо културу у строј бораца, да схватимо њене димензије и могућности у оквиру политичке акције и револуционарног чина, и да, како приличи њеном месту и улози, о њој поведемо и бригу.

2. У јединицама Народноослободилачке војске и на ослобођеној територији, културни живот се развијао у врло широким размерама: од течајева за описмењавање до позоришних представа на којима су се поред кратких једночинки и скечева давала, на пример и дела као што су Гогољев „Ревизор“ или Молијеров „Уображени болесник“.

Али, у читавом том простору знало се колико чему треба дати места, који је задатак важнији, где ваља више упрети, чему посветити више пажње.

Никоме није падало на памет да треба чекати да се сви борци описмене, па да се тек тада крене даље. Али, исто тако, знало се да је најпрече пружити најосновнија знања, елементарне оријентире који ће до јуче неуком и неупућеном борцу помоћи да схвати најнужније координате простора борбе у којем се нашао. Неписмени су, како се то каже у извештајима „једна од највећих мрља на лицу бригаде“ и „злочин је ако у бригадама буде један борац неписмен ...“ Ми у Београду, на пример, имамо више веома значајних културних манифестација. И треба да их имамо! И не само у Београду! Али ми, исто тако, имамо и легије неписмених које, верујем, не осећамо сви подједнако као „мрљу на лицу“ наше, да је тако назовем „културне бригаде“.

Последњих година и у Београду и у целој републици учињени су знатни напори и постигнути одређени резултати у основном образовању одраслих. Али то је брига само једног малог дела просветних и културних радника. Остали су више загледани у врх културне пирамиде, у наше велике и сјајне културне манифестације, а много мање и нерадо погледају на ту приземну праксу. Као да смо изгубили смисао за природни ред ствари, за редослед. Не мислим да сада треба да отварамо партизанске курсеве за описмењавање који би, попут онога који је, у 3. батаљону 10. херцеговачке бригаде, радио на Сутјесци, на положају, све док није почео непријатељски напад. Сматрам да су акције и планови за образовање одраслих као основа добри. Али исто тако сматрам да им наша јавност мора поклонити више дужне пажње. Јер хтели ми то или не, налазили оправдања или не, неписмени које имамо — наши су неписмени. И за добар део њих не можемо рећи да су наслеђе прошлости, већ су производ нашег времена. И ту „мрљу на лицу наше бригаде“ — како смо то у рату звали, не можемо прекрити никаквом шминком великих и сјајних културних манифестација. Она се може уклонити једино ако утврдимо природни редослед и на основу њега извршимо распоред и снага и средстава и пажње.

3. У рату је култура доживела врло високи степен демократизације. Јер то је било неопходно, да би она као саставни део револуционарног чина захватила најшире масе.

Иако су у бригадама и дивизијама постојале специјализоване културне екипе, то није доводило до концентрације културног живота, већ управо до његове дисперсије. Јер у свакој чети и сваком батаљону деловали су и културно–просветни одбори који су били основни носиоци културне политике у својим јединицама.

Чланови тих одбора су били бирани на четној односно батаљонској конференцији и њихов задатак је био да организују и анимирају културни живот у својој средини. Ти мали и неуморни културни активисти нису се мирили са објективним тешкоћама које је рат собом носио. Они су непрекидно деловали, будили, подстрекавали своју околину. Па се због тога и могло десити да, на пример, 1. чета 2. батаљона 1. пролетерске бригаде за првих 15 дана јануара 1943. одржи приредбе за народ у три села, а и још неколико „шаљивих вечери“ за своје борце. Или да борци 4. батаљона 3. крајишке бригаде за 13 фебруарских дана 1943. (иако су само један једини дан били на одмору, а остало време провели у борби и маршевима) позајме из батаљонске библиотеке 32 од укупно 39 књига са колико је библиотека располагала.

За нас је појам културног активисте (или што би било прикладније данашњем времену — професионалног организатора културних делатности) готово потпуна непознаница, бар када је реч о радним организацијама. А један такав човек, уз оне који су вољни да сарађују са њиме, представљао би језгро које би знатно помогло да се испоље запретене културне снаге и вредности, да заправо дође до продирања културе у базу.

Култура и револуција имају заједничку основу, заједничко извориште. Полазе од човека и враћају се њему да би га учиниле бољим, човечнијим и слободнијим. Због те своје хуманистичке опредељености, револуција и култура имају заједнички ток и заједно су се пробијале и пробијају кроз стену времена. Њихов смисао је у непрекидном и заједничком току, у сталној и испреплетеној акцији. Оградити културу у бране „објективних“ немогућности и претворити је у језеро у којем ће се огледати само изабрани, значи исто што и досудити јој судбину баруштине.

Култура је не само способна да заједно са револуцијом утире нове путеве, већ је и неопходно да буде ту, у првом строју, где ће, мењајући микрокосмос човека, мењати макрокосмос света.

Видим велику могућност да управо овај Конгрес помогне да се изврши прерасподела у свести наших људи о значају и месту културе: да пусте уздахе претворимо већ једном у акцију, да наша размишљања уроде чином. Да заправо схватимо поуку велике прошлости: да је и култура неопходно средство за мењање историје, да је она заправо верни саборац револуције била јуче, јесте данас и биће сутра. Да је — њена људска душа.

А „наша слаба страна није у помањкању добрих пјевача, рецитатора, предавача, глумаца... него у помањкању комунистичке страсти за посао, комунистичке одговорности, прецизности и организованости у послу“ — записао је у једном извештају Веселин Маслеша 23. августа 1942. године мисао којој време није одузело ни свежину, ни мудрост.