Ствараоци и примаоци културних вредности

Овај прилог дискусији биће посвећен мање садржају наше културе, а више њеним оквирима и дохватима. Поћи ћу од чињенице да култура не постоји ван људи, да су они и ствараоци и примаоци културних вредности, и да је свака национална култура омеђена пре свега бројем учесника у културној заједници нације. То даје националној култури њене две основне димензије — у дубину друштвене структуре и у ширину територијалног пространства. У оба та правца, рекао бих, српска култура, стицајем историјских околности али и нашом властитом кривицом, не искоришћава све могућности које јој стоје на располагању. Њен је капацитет кудикамо мањи од иманентног потенцијала српског народа. Тиме постајемо нација још мања него што у ствари јесмо.

У кругу европских народа Срби стоје међу последњима у погледу писмености, и уопште у погледу образовања широких маса. То одузима српској култури не само непрегледно мноштво читалаца, гледалаца и слушалаца, већ и многе носиоце креативних талената који су сведени на то да, противно својој вокацији, проведу живот као неуки пољопривредници или мануелни радници, или можда као вешти предузимачи, механџије или шпекуланти. Застанимо за тренутак, размислимо шта све ово значи и имплицира, и схватићемо колико би богатија била наша култура кад би у њој учествовала и та армија несуђених. А то је стање које се и данас свакодневно репродукује. Јасно је које нам задатке намеће ова ситуација: да одмах обезбедимо комплетно осмогодишње школовање за сву децу у Србији (и Југославији), да без лажног и погрешно пласираног либерализма укинемо појаву да родитељи не пуштају децу у школу, да уведемо разгранат систем средњошколског стипендирања и интерната за даровиту децу из сиромашних породица, да на сличан начин у потпуности омогућимо универзитетске студије способним омладинцима без дискриминације по социјалном пореклу која сада практично постоји. Ово није само ствар друштвене правде и наше људскости већ и интерес наше културе, па и економике и много чега другог. Разуме се, с овим треба журити, ништа се ту не сме остављати за некаква боља времена кад изађемо из тренутних привредних тешкоћа. Већ две и по деценије ми ово одгађамо (ваљда из таквих разлога), и сада можемо само жалити што нисмо још пре четврт века учинили што је требало. Ниједна штедња није тако кратковида и тако трагично скупа као она која иде на рачун просветног нивоа народа.

Сложенији је од овога проблем присуства српске културе у свим крајевима где живе Срби, и присуства свих тих крајева у српској културној заједници. Ту данас заостајемо за оним што је већ било постигнуто у прошлости. Чак и почетком овог века, кад су стварна регионална обележја у српској књижевности у свакој области била најизразитије развијена, ниједна се област није затварала, већ је свака своје из завичајног тла израсле плодове спремно уносила у општи фонд националне културе. Данас те ствари стоје донекле друкчије, понајвише због институционализације и бирократизације у самој култури. Организационе схеме и кључеви, постојање многих културних установа и форума, лукративна и репрезентативна страна обављања разних функција у њима све то неосетно ствара, као побочни продукт, партикуларистичка расположења код појединих корисника добронамерне и позитивне друштвене оријентације према култури. Не бисмо погодили у срж истине ако бисмо тврдили да је овакав процес у ствари превазилажење националног. Национално, наравно, није основна вредност у универзуму. Штавише, вредност које је само национална, а не и шире људска, једва да уопште заслужује име вредности. Али национално се не може превазићи силажењем за степеницу ниже, већ само стремљењем ка вишем — ка ономе што није омеђено никаквим границама.

Стоји, ипак, и чињеница да је национална култура форма у којој се у нашој историјској епохи кристализује културна делатност у иоле развијенијим друштвима, и да је то форма преко које се културни напори у разним срединама интегришу у светску баштину. Ако се сад запитамо који путеви воде ка целовитости српске културе, решење ћемо лако уочити: сви ће се чворови сами расплести ако у нашој земљи буде што више самоуправљања у друштву и што мање бирократизма у култури. Разуме се, свугде тамо где се етничка подела људи не поклапа са државноправним формацијама јављају се људске скупине са двоструким афинитетима: према сународницима с оне стране међе, и према инородним суграђанима у истој средини. У условима потпуно слободе и једни и други афинитети остварују се спонтано и несметано, без потреса. Ствари просто долазе на своје природно место. Разуме се, исти принципи морају важити за све, а ми морамо почети од себе, од тога да никад не учинимо ништа што би посметало учесништву Албанаца, Мађара, Хрвата, Словака, Румуна и других у нашој Републици у њиховим националним културама.

На крају бих додао неколико речи о једном широком, не само нашем комплексу културних проблема — о све дубљем урањању пространих слојева друштва у јевтину, ћифтинску, приземну, такозвану масовну културу чија се потрошна „добра“ крећу у распону од плиткости до чистог шунда. Ово зло данас навире и надире посвуда где је друштво колико–толико развијено, и за сада му нико не може сагледати лека ни излаза. Оно је једно од великих мрачних изненађења нашег столећа. Хоризонти културног развитка човечанства замагљени су на начин о којем се није могло слутити, на пример, још крајем XIX века, када се неограничено веровало у спрегу између културе и прогреса. Показало се да у слободној тржишној утакмици чак и у друштву са високим општим нивоом школовања рутински вешто сачињене баналности с лакоћом туку једног Бетовена или Толстоја. Па ипак, то зло није апсолутно јер не обухвата људско друштво без остатка, па обично ни појединце без остатка, а није једнако у свим земљама. Тамо где је развијеност друштва непотпуна, зло има сировије форме. Цели слојеви нашег друштва ускачу данас из једног исконског примитивизма у потрошачку цивилизацију, а да нису окусили ништа од уљуђености и оплемењености коју носе у својем наслеђу поједини други народи данас обухваћени потрошачким менталитетом и одговарајућом културом, односно њеном хипичком другом страном медаље.

Одавно је већ време да уочимо ове проблеме и тежину наше одговорности. Чињеница да борба може имати само делимичне резултате не ослобађа нас дужности да се макар за њих изборимо. Ми ту, уосталом можемо рачунати и на извесне ослонце које понеки други немају. Пре свега, ту је наш социјализам. Он значи, или бар може да значи, поред осталог, и организовану друштвену бригу за колективне интересе. У рвању са друштвеним злима социјализам отвара веће шансе, а то повлачи и веће обавезе. Ми, међутим, управо на овом пољу не покушавамо да искористимо своје могућности. Све смо препустили комерцијалном интересу не баш скрупулозних издавача и разних фабриканата кича. Каже нам се, додуше, да би сваки административни захват у издавачку праксу угрозио слободу публикационе делатности у оном најважнијем домену, идејном и политичком. Само — да нисмо ми помало комотно прихватили овај аргумент који бесплатно растерећује наше савести? Јесмо ли стварно темељито простудирали проблем, јесмо ли заиста својски покушали да нађемо решења која би нас ослободила, на пример, шунда, а не би нас ослободила и слободе? Уверен сам да би тражење путева у овом правцу било посао достојан једног Конгреса културне акције.

Међу нашим савезницима у евентуалној борби против духовног сиромашења народа могу се наћи и извесне традиције нашег, стицајем историјских околности, дубоко демократски оријентисаног друштва. Није фраза кад се каже да је нашу државу одиста, у најдословнијем смислу речи, сам народ стварао почетком XIX века; народ је био тај који ју је затим бранио, обнављао и преображавао, па се и култура у Србији још од Вукових времена окренула народу. Знамо, наш Вук је у ствари јединствен феномен, непоновљен ван нашег поднебља. У складу с тим изузетна је и појава Вуковог сабора, тог споја врхунске уметности и живог присуства огромног мноштва људи са села. Само је једна велика демократска историјска традиција могла спојити то двоје. Уосталом, и свечаности на крушевачком Слободишту у суштини су то исто: оне произлазе из непотамнелог сећања на јуначка народна борења, прадавна косовска и недавна партизанска. Драгоцено је што ово постоји, а у наше дужности спада да истражимо могућности да то и умножимо. Има још племенитих традиција у нашем свету, и светилишта којима се нисмо одужили — и од којих смо пропустили да узмемо оно што нам она нуде.

Можемо бити задовољни и што постоји сељачко песништво, феномен „Расковника“, и што су ту и наивни сликари, и још много другога. Наше време је, несумњиво, забележило залете којима претходне епохе нису пружиле преседане. С друге стране, ми за својим очевима крупно заостајемо на једном од најважнијих поља сучељавања културе и маса. Они су имали организације које су присно спајале најкрупнија имена у култури са безбројем несебичних верника културе расутих широм земље. Додуше, „Матица“ и „Књижевна задруга“ још и данас постоје, и обављају веома корисне послове, али се одричу својих некадашњих корена дубоко ураслих у публику по унутрашњости. Оне или немају воље, или немају могућности да разгранају свој рад, да окупе људе пуне добрих намера и пруже им један леп, друштвено користан животни садржај. Наш је проблем, покушаћу да га формулишем сасвим отворено, следећи: учинити све што можемо да створимо јаке организације које ће културу приносити ближе масама, које ће се у широком народном амбијенту стално и ефикасно бавити културном акцијом, а да то не удружимо с некаквим националним страстима. Има ли пута да то постигнемо? Било би тужно ако нема, али ја не верујем да нема. Мислим да на Конгресу културне акције лежи и обавеза да о овоме озбиљно размисли.