О култури односа уопште и међунационалних посебно

I

Појам културе се често узима у значењу разних облика уметничког стваралаштва. Но и из теоријских и из практичних разлога најбоље је најпре имати у виду појам културе у његовом најопштијем значењу, које је имплицирано већ у самом термину култура. Овај термин долази од латинског глагола colo, colere, што значи: обрађивати, неговати, гајити, али и поштовати, уважавати!. Култура је, дакле, сваки облик човековог напора у обликовању и прилагођавању природе, како оне вањске тако и човекове биолошке природе, а према неким специфично људским, хуманим вредностима, као што су корисно, ефикасно, лепо, добро, истинито. Дакако, нису ово једине вредности у којима се испољава и којима је руковођено људско стваралаштво. Али наш циљ овде и није прављење исцрпне листе вредности. Међутим, треба нагласити да би било теоријски неисправно ограничити појам културних вредности на такозване „више“ вредности, као што су лепо, истинито и добро, јер се, на пример, и у техничкој ефикасности и рационалној организацији рада, у принципу и пракси реда и поретка, такође испољава обликовна снага духа, дакле оно што чини суштину и основу културе. Маркс је једном лепо и тачно рекао да исти дух лежи у основи, стварања философских система и градње железница! Поменуто ограничавање имало би и практично штетне последице јер непостојање техничко–организацијских вредности може у датом контексту умањивати и саме „више“ вредности. (Довољно је, на пример, једном проћи кроз унутрашњост наше земље па опазити како се често лепота новоподигнутих а и старих споменика прикрива и гуши у неуређеном околном простору.)

Културу, дакле, дефинишемо као људски систематски стваралачки напор у обликовању природе према људским вредностима. Али могли бисмо је исто тако одредити, ако не и дефинисати, помоћу појма односа. Овај општи термин, поред многих других значења, у примени на човека, обухвата и следећа два: прво, значење чињеничне повезаности човека са човеком, и друго, значење става или начина одношења човека према стварима и вредностима, при чему се може додати да је сваки човеков став према стварима и вредностима — непосредно или посредно — став према људима, личностима. (Доиста, ако сам понесен материјалним вредностима дотле да их остварујем не само на основи свог рада већ и махинацијама, те махинације се могу остварити само закидањем од туђег рада, то јест нељудским односом према другим људима.) Корен за човека је човек — говорио је Маркс. Осим тога, човек не може а да се не односи. Чим је објективно повезан с другим, чим постоји само кроз релацију с другим, он је увек и у односу као одношењу, као ставу: и кад не чиним нешто у односу на другога што треба да чиним — ја опет нешто чиним, и нерађење и одустајање су — извесно рађење и пристајање. Неки однос и одношење увек морају постојати. Зато се и култура односа може поставити као тема и проблем, како би се превазилазила натуралистичка стихијност и постигло освешћење и хуманизација односа.

Практично је непрегледна скала људских одношења и ставова. Стара подела тих односа на односе човека према природи, према себи и према другим људима представља општи оквир за ту прегледност, али је веома непотпуна и уз то, дословно узета, прикрива неке односе који су веома битни. Узмимо однос човека према човеку. У ствари, човек има односе и обавезе и према човеку — којег још нема! Мислим на проблем стварања нових живота, нових људи, на проблем рађања или наталитета. У основи и целини гледано, овај проблем ни раније није био решаван само по диктату природног импулса већ је био усмераван и засниван на неким културним стандардима који су одговарали одређеним економским, друштвеним и историјским условима (а све то је имало, углавном и претежно, натуралан, стихијски карактер): ратничка друштва, на пример, фаворизовала су рађање што већег броја мушкараца као ослонца одбране. Већина религија фаворизовала је ову праксу што већег рађања, а свако људско, свесно ограничавање у овој ствари сматрала као грех и као мешање у „божје ствари“. При ранијим друштвено–економским условима, и уз неразвијеност медицине, оваква идеологија, као и идеологија патријархалног друштва уопште, играла је позитивну и хуманистичку улогу: залагањем за квантитет, за што више живота, оне су обезбеђивале продужење и заштиту живота. Али при данашњим друштвено–економским условима, уз промену структуре људских потреба и уз њихов велики квантитативни и квалитативни пораст, уношење свесности у ово питање, односно планирање наталитета, постаје не само друштвено потребно — јер не треба затварати очи пред чињеницом да неравномерна етничка експанзија нужно доводи до тензије и трвења; — већ и етички оправдано. Јер вредан је не само квантитет већ и квалитет живота, а овај се не може обезбедити уз било који квантитет; уз то, данас се може обезбедити квалитет а да се при томе не доведе у питање разуман квантитет живота.

Слично овом питању, могли бисмо показати како у једном друштву које прелази из патријархалног и сељачког у модерно и урбано–индустријско многобројни други односи данас захтевају свесно и хуманистичко преиспитивање. Издвојићемо овде, међутим, само онај од односа који је у последње време у нашем друштву постао веома актуелан и акутан, и покушати да кажемо бар нешто о путевима и условима његова хуманизирања.

II

Реч о међунационалним односима

Оно пак што пречи хуманизацију тих односа, наиме — онај облик испољења националног осећања и националне особености који је етички споран па би га требало мењати, уклањати и хуманизирати, јесте национализам и шовинизам. Наравно, национализам постаје етички споран само ако се прихвати као исправна хуманистичка, социјалистичка и интернационалистичка хијерархија вредности. Али ретко ће ко данас рећи да не прихвата хуманост, па чак и социјализам (мада има и свесних, теоријских антихуманиста). Зато треба покушати да се из самих разних облика испољења национализма и на основи анализе његових психолошких мотива покаже његова етичка спорност и невредност.

Излишно је наглашавати да национализам није ни самоосећање националне припадности и самобитности, нити пак залагање за политичку сувереност своје нације; национализам чине најразличитији облици оспоравања других нација. Најдрастичнији његов облик је онај у којем се тежи простој физичкој ликвидацији или потпуном поробљењу других народа. Имали смо га у немачком националсоцијализму и расизму, затим у класичном колонијализму који је поробљене земље користио углавном као сировинску базу, ограничавајући им властити технички и културни развитак; а није извесно да његови облици не постоје и данас. Следећи облик национализма је оспоравање права другим народима на националну самобитност и државност као политички вид те самобитности, било у оквиру постојеће вишенационалне заједнице било ван ње. Такав је био став Руса према неруским народима, став Чеха према Словацима и — по мишљењу бројних Хрвата — став Срба према Хрватима у бившој, а и у доскорашњој Југославији. Као трећи тип може се навести тежња неке нације да своју евентуалну бројну и другу надмоћност искористи као средство за остваривање владавине и супремације над другим народима, а под изговором неког општег интереса и под заштитом неке опште, заједничке идеје. Тако је, према мишљењу једног од идеолога хрватског национализма, југословенство Срба у Хрватској маска „с којом нам (Хрватима) прилазе као дјеци“, а та маска их „лишава изолације, изузетности и ствара могућности, спајања с, највећом нацијом у земљи“! Национализам се код нас испољио и у тежњи да се у национално нејединственим републикама само најбројнија нација призна за „политички народ“.

Наравно да ова листа типова национализма као политичког става није потпуна, а неће бити потпуно ни следеће набрајање форми психичког и идеолошког манифестовања и „заснивања“ национализма. Бројне од тих форми могу се обухватити појмом етноцентризма, под којим подразумевамо веровање и схватање људи о посебном значају своје нације, што даље често води ставу потцењивања и обезвређивања других нација. Тај „посебни значај“ може се тражити и „налазити“ у расно–биолошким одликама (немачки националсоцијализам), затим у разним облицима културно–историјске и духовне „предности“: у „државотворној и ослободилачкој“ улози неке нације, што јој „обезбеђује“ улогу „гаранта“ у садашњости и будућности; у посебној „културној мисији“ друге нације или чак у њеном „послању“ (теорија о „изабраном народу“). Некада је панславизам, ослањајући се на Хегелову философију историје, изводио идеју о „мисији“ Словена, не на основи онога што су Словени до тада дали, већ управо на основи чињенице што су раније мало дали, па је „будућност њихова“, на њих долази ред да постану носиоци „светског духа“. Етноцентризам може бити потпомогнут и такозваним религијским елитизмом, дакле мишљењем да је само своја религија „права“, па је онда и нација која има другу религију „мање вредна“. Најблаже, али не и неделатне, форме етноцентрализма имају свој корен у традиционалистичкој везаности за своје обичаје и модел живота, услед чега и све туђе и страно постаје „чудно“ или чак невредно. Неки испитивачи етноцентризма сматрају да и стари погрдни грчки назив за странца „барбарос“ врло вероватно долази од неразумљивог језика странаца, чији се говор осећа као „блаблабла“. Као културни феномен, национализам би се могао одредити управо као културни херметизам и затварање, као некритичко и натуралистички снажно затварање у све традиционалне вредности неке нације.

Наравно, национализам има и своје „класне корене“, који се не смеју занемарити при неком интегралном студију национализма; али пошто овде идемо за његовом етичком спорношћу, можемо излагање наставити са указивањем на његове, психолошке мотиве. А кад је реч о тим мотивима, може се поменути да је велики број психолога склон да у национализму види у првом реду израз инстинкта агресије. Заправо, већ и само по себи је јасно да је национализам облик агресивности, тежње за премоћи, „libido dominandi.“ Али мање је јасна, и чак је на први поглед парадоксална, следећа теза бројних психолога, према којој национализам може бити, и често јесте, израз управо супротних осећања, то јест осећања ниже вредности, стања фрустрираности и осећања властите кривње. Но парадокс нестаје ако се помисли да појединци и групе који деле оваква осећања истовремено теже и да их отклоне и компензирају; а пошто су само ова осећања девијантна (истина, граница између девијантног и нормалног никада није апсолутно јасно повучена код човека), то су и средства за њихово отклањање и компензирање заобилазна и девијантна. Тако појединац или група могу компензирати осећање своје ниже властите вредности тиме што ће сматрати своју нацију, своју државу или свог вођу за изузетно вредне: нешто од величине ових тоталитета прелази и на њих, појединце, који „говоре у име нације“, „штите“ њене „аутентичне вредности“. Маркс је, илуструјући моћ новца, рекао да новац може учинити ружног човека — лепим; бар у неким случајевима, и нацијама се користи на сличан начин — да се позивањем на њу прикрију и истовремено остваре претензије које иду изнад стварне личне вредности. — Од свог осећања властите кривње или властитих недостатака и пропуста појединац често бежи на тај начин што окривљује „другога“. Исти механизам често се срета и међу групама: друга група, друга народност је „крива“. Ова појава, позната под називом „тражење жртвеног јарца“, веома је стара (потиче још из магичког периода, у коме се сваки „други“ сматра за носиоца „злог духа“), и поприма најразличитије облике — све до тежње за буквалним истребљењем „кривца“.

Заклањање иза нације или било ког другог тоталитета, који се сматра за неприкосновену и врховну вредност, пружа јединки или групи психолошку и „етичку“ могућност да иживе своје агресивне инстинкте, да се при томе не сматрају кривим, већ да је то „оправдано“. „Као што примитивац у извесним раздобљима, кад метне на себе маску мртве животиње, то јест његовог племенског кумира, сме прећи сваку границу, што је иначе строгом нормом забрањено, тако сме и културни човек, иза маске свог бога, своје нације и своје државе, иживети све оне инстинкте које он као једноставан члан своје групе мора устрашено потискивати. Док појединац као такав ни на који начин није овлашћен да друге принуђује, да њима господари или их чак убија, ипак је његово највише право да све то чини у име бога, нације или државе“ (Ханс Келзен). У својим најоштријим формама национализам је, дакле, психолошки узев — померена агресија, а етички узев — негација човечности, то јест ишчезавање обавезе према другоме као човеку, као људској јединки. Што не бих смео да чиним као човек према човеку, то смем као представник своје нације према припаднику друге.

Наведене психолошке основе и „методе“ национализма није тешко препознати у појединим формама национализма ни на страни ни код нас. На пример, немачки националсоцијализам прогласио је Јевреје за „кривце“ свега зла у предхитлеровској Немачкој и зверски се обрачунао с њима. Исто су то учиниле усташе са Србима у Хрватској, али и са напредним Хрватима. Знамо добро и за однос четника према Хрватима и Муслиманима, али и према српским комунистима.

Али оптуживање другог и тражење „кривца“ наставља се и у новој Југославији, иако у другачијим и блажим формама. Нема нације или републике у којој се нису могли чути и прочитати гласови како је „експлоатисана“ од других у разним фазама развоја.

Што је још горе, често се срета управо колективно оптуживање друге нације, а губи се класно одређивање „експлоататора“; за једне је „најбројнија“ нација та која је експлоатисала друге посредством примарног утицаја на савезне органе, а по неким представницима „најбројније нације“ — друга нација је не само „вечно опозиционарска“ већ и шовинистичка и сепаратистичка.

III

Нема сумње да је национализам етички спорна и негативна појава. Понављамо: он је негативан ако прихватамо хуманистички и социјалистички систем вредности, односно ако се не држимо начела: интерес нације како га ја схватам је врховна норма. Но ништа није лакше него суочити национализам са хуманистичким и социјалистичким вредностима, па, мерећи га тим метром, прогласити га за негативан. Али то је далеко од тога да буде довољно ако желимо да национализам потискујемо. У сваком случају, хуманист не би требало да падне у исту грешку која је својствена националисту, наиме да у национализму види „инкарнацију зла“, онако као што понекад националист види у другој нацији „злог духа“ који омета напредак његове нације. Једном апсолутизацијом не може се успешно борити против друге. Некога не можемо ослобађати од недостатка тиме што ћемо му говорити да је апсолутно зао. Тиме помажемо управо његову затвореност или бар не доприносимо отварању према вредностима од којих се затворио. Зато аналитичар национализма ипак мора да свестраније захвати проблем мотива национализма и да досадашње једнострано психолошко објашњење национализма удружи са конкретно–историјским приступом. Поступи ли тако, он може констатовати бар две следеће ствари: да национализам има као психолошко полазиште и основу не само агресивни нагон већ да може бити последица стихијног дејства „одређених облика социјализације везаних уз одређену социјалну структуру и одређене традиције“ (Н. Рот). Он се „не јавља само у својој агресивној, барбарској форми, него и у једној блажој, мистичко–носталгичкој форми, као тражење оног, ’завичаја’ гдје би се човјек у традиционалној непомичности и сам могао смирити“ (Р. Супек). Поготову, националистичке појаве и струје код нација које су објективне историјске околности омеле да раније остваре жељену меру суверенитета (у облику државности) могу да буду хипертрофирана реакција управо на такве „историјске фрустрације“. Самим тим, као друго, може се рећи да граница између национализма и оправдане тежње за националним суверенитетом није увек лако одредива. Али једно нам изгледа нужно и психолошки разумљиво: ако ту границу код једне нације одређује неко из друге нације, а не њене прогресивне снаге, односно, ако се нема поверења у те снаге да оне „у својој кући“ ту границу повуку, иза таквог става ће бити тражени мотиви сумњиве вредности (тежње за „старатељском улогом“ и „хегемонистичким позицијама“). Тада се и забринутост за заједницу може доживљавати и оцењивати као брига за посебне позиције.

Из овог последњег, веома непотпуног, разлагања о мотивима национализма јасно произилази да је потребан дубљи студиј националног проблема и међунационалних односа, као и посебна брига о култури, то јест хуманизацији тих односа. Њен предуслов и истовремено њен облик је рационализација тих односа, под којом мислимо нарочито на објективно међусобно упознавање: тврдим да запањујуће мало и површно познајемо историју других народа и да доносимо бројне оцене једни о другима без темељног познавања фактора!

Садашња уставна и државноправна реформа Југославије створила је потребни оквир и услов за културу о којој говоримо. Јер, пре свега, основно је веровати да је том реформом обезбеђена једна нова и захтевана мера националне и државне суверености сваке нације, и да је та мера доиста и усвојена, бар од већине сваке нације. Самим тим, сада и став према том решењу може служити као критериј за идентификовање национализма и шовинизма. Остварење властите суверености истовремено повећава обавезе сваке нације, односно републике, према властитом развитку, уз јасно сазнање, одређење и прихватање обавеза према заједници, односно према другим нацијама. Тиме, онда престаје услов узајамног оптуживања за ометање и експлоатацију. Сваки сад може очекивати од другога, од заједнице, оно на што се заједнички пристало. А то даље значи да свако мора напрегнути све своје снаге и све своје природне и остале ресурсе како би брже ишао напред. Добро је да се и код оних који су као економски неразвијени добијали знатну подршку заједнице може понекад чути и прочитати да је то стање „мазило“ људе, а да се пуни напредак народа може постићи тек активизацијом свих његових потенција и ресурса, методима рационалног пословања. Однос према себи као захтевање од себе, као упитни став према себи (шта ја могу, шта од мене зависи, чиме помажем а чиме сметам у узајамном односу?) — то је свакако основа здравих међуличних односа; у бити и основи, ствар тако стоји и са здравим међунационалним односима.

Нација која је често колективно, као целина оптуживана за хегемонизам — при чему се није водило рачуна нити о стварној различитости ставова унутар те нације нити о деликатном проблему колико је колективна оцена и оптужба уопште етички оправдана — има посебан разлог да управо и због те чињенице интимно прихвати ново стање у Југославији. Ослобођена тим стањем од приговора за хегемонизам, као једнака међу једнакима, она се може — поштујући све своје позитивне тековине из прошлости — свим снагама посветити стваралаштву на свим доменима, а у духу модерног, социјалистичког и хуманистичког система вредности. То значи: у правцу модерног рационалног привређивања и обезбеђивања друштвено–политичке улоге носилаца стваралачког рада, односно у правцу самоуправљања, пред којим ће, надамо се, и свако позивање на државност морати да полаже рачуна, и у којем ова нација није без традиције — она се протеже све до Светозара! То, даље, значи; у правцу све већег знања о свету, о нама самим и другима, у правцу лепоте и доброте у нама и око нас — а тако много ствари и стања преостаје да се уобличи и унапреди да заиста вреди живети и радити! Самим фактом такве изградње она себе објективно предлаже, и ставља као ефикасног сарадника на унапређењу других и заједнице. А то је најбољи прилог култури међунационалних односа као сарадњи, разумевању и помоћи.