Демократски концепт културе

Шта нас је мотивисало да се заједнички окренемо проблемима културе, шта нас је руководило да се сазове овај скуп кога смо звучно, иако малчице рогобатно назвали Конгрес културне акције? Можда осећање да радимо нешто, несхватајући сасвим шта заправо радимо? Можда потреба да на све поделимо одговорност за оно што чинимо сами или у групама? Можда неразумљиво идолопоклонство помешано са подозрењем које умногоме карактерише однос социјалистичког покрета према култури и уметности? Можда порасла самосвест, можда буђење осећања историчности, или пораст значаја културноисторијског искуства и националног културног наслеђа; можда увећани значај памћења. Можда брига за садашњост; можда неизвесна будућност. Можда свест да револуционарни дух запада у једностраност исцрпљујући се у негацији, у разграђивању; можда обновљени интерес за вредност и значај стваралачких потенцијала у друштву које претендује да створи нову културу и нови свет.

Вратимо се мало натраг: видимо да је велика била наша вера и нејака наша критичка моћ, премало наше знање и неизмеран наш ентузијазам: веровали смо да се питање остварења првог пројекта културе социјализма поставља пред нас као актуелно политичко питање, које се има у најближој будућности „скинути са дневног реда“. Када је ова идилична светлост, ширена из идеолошких извора, престала да заслепљује, ако није згасла, дошло је до постепене обнове интелектуалне културе. Данас ми већ знамо за вредност сумње и смисао критике која не остаје у оквирима прихваћене шеме која се, мање или више, проширује, или варира. Оваква критика не узима само слободу изражавања већ и слободу ставова. Најзад, то више није самокритика професионалаца који немају „смисла за реалност“, већ критика чији су носиоци друштвене снаге и слојеви.

Иако смо још далеко од стварања јавног мњења у пуном смислу, ипак смо прва социјалистичка култура у којој јавно мњење нема посве епизодну улогу, култура у којој се, макар, делимично реализује начело јавности рада, одлука, одговорности. Политички ауторитет и идеолошка аргументација, дух политике и политичка култура доминирају, до душе, још увек у знатној мери и нашим културним и животним поднебљем. Погледамо ли још једном унатраг видећемо да смо били претежно култура у којој су политички догађаји били догађаји, док су уметнички, научни или филозофски догађаји у тој култури били, углавном, историјски скандали, а реч је управо о томе да креирамо културу у којој би, како каже Алтисе, и ови догађаји могли бити историјски, о култури у којој би политика била само један део, што значи да би се политика изводила из теорије, а не обрнуто.

Извесно је, међутим, да политика чак ни онда када је наука не може сама да креира кохезиону моћ друштва, нити кохерентно културно поднебље. Култура није ни само економска категорија и вредност, као што није ни пука, „чиста“ духовна активност. Она није ни привилегија и дело образованих и упућених, ни искључива брига и творевина професионалаца, научника, уметника, интелигенције, идеолога, филозофа итд. Она није, према томе, нешто што се тиче само академије наука, универзитета, високих школа, политичких форума, већ и свих других, сваке институције и предузећа, сваког грађанина, култура није резерват у коме „нормални“ део грађанства сабира геније или лудаке да би нам показао како ни они ни њихове идеје немају ничег заједничког са животом, и да би, даље следећи овај наивнореалистички начин мишљења духовне културе, дошло до закључка да је она нешто што је као фиктивно супротстављено стварном, и да је, према томе, реално оно што није ни теоријско ни имагинативно. Да, култура јесте питање хлеба, али није само то; она је и питање оног без чега се може живети, али се не може живети добро (Флобер). Да, и то смо схватили: постоје основни закони, али основни закони и кад су марксистички, не могу да испуне, исцрпе и реализују један културни концепт. И ако нећемо да стварање новог света претворимо у старомодну фарсу, ми се не смемо задовољити тиме да останемо култура елементарних потреба и истих таквих принципа. Ако је свака култура са претензијама нове културе, у извесном смислу варварска, и ми можемо бити „примитивци“ нове културе, али не смемо то и остати!

Говорим о нашем паланачком маниру, како би рекао Р. Константиновић, „истеривања ствари на чистину“, који не само не рашчишћава, већ у завидној мери „замућује“ питања која ни иначе нису сама по себи јасна: мислим о одомаћеној логици по којој је све што постоји недвосмислено и без колебања раздвајано између ДА и НЕ, црног и белог, позитивног и негативног, духовног и материјалног итд. „Грех оптимизма“ није једини грех овог „лењог марксизма“, већ и ова воља за парцелисање и сепарирање, за дихотомна категоријална подвајања, односно недостатак смисла за синтезу и дијалектичност.

У „кључу“ овог „разумевања“ дух мора бити против друштва ако је критички усмерен према његовим константама које се, зна се, само кроз ову критичку интерпретацију могу успоставити на вишем нивоу; у овој „филозофији“ постојање извесног културног система вредности, извесних норми и стандарда искључује „рад“ критичког мишљења, као што ово показује вољу за сопственом апсолутизацијом. На сличан, механички начин, који не релационира већ подваја, схваћен је колективитет, на пр.: па је он зато супротност индивидуалном. Отуда се друштвено, у координатама ове недијалектичке духовности, базира на негацији уместо на проширењу индивидуалног постојања, што људску заједницу као дух који нас чува претвара у полицајца.

У овом смислу овај Конгрес није никаква „чисто“ културна акција, где би се култура имала схватити као нешто изван и изнад живота, као нешто што се не тиче, или се мање тиче радничке класе, или, пак, као оно што није ни у каквој вези са производњом и односима у њој. Никада чиста рачуница и трезвеност нису саме стварале нове светове; не, не проповедам фанатизам; питам се само: да ли је прагматичар права и ваљана замена за фантасту, да ли је утилитаризам протутежа ентузијазму; да ли је излаз из идеализма у приземном материјализму? Ако је принцип ефикасности, социјализам је, исто толико, и принцип маште. Конгрес културне акције је зато истовремено и друштвена и економска акција; он се исто толико односи на продуктивност у људском раду колико и на креативност у песничком стварању. Музичка или литературна култура нису периферне, али ни надређене политичкој, или техничкој култури, нити било која од њих може обављати послове друге. Научне истине нису исте природе као уметничке, као што ове нису једноврсне са идеолошким истинама и ставовима. Отуда удео критичког мишљења у једној дијалектички схваћеној култури не може бити одмераван „од ока“, субјективном вољом, нити политика треба да буде свезнање, наиме, она која узима искључиво право на „објашњења“ живота — културе. Без присуства свих ових делимичних истина и култура не може се креирати дубока и густа стварност, нити је могуће у њој развијати и афирмисати вредносне критерије.

Учећи се на сопственим и туђим грешкама и заблудама, што је, такође, израз културе која сазрева, схватили смо да се култура, а још мање нова култура, не може засновати у субјективној вољи „инжењера људских душа“, ни као сектор идеолошког рада, нити као вид просветитељске, образовне активности, искључиво у односу на актуелност, већ да је култура као „бивствена делотворност“ и однос према прошлости и могућности, према вредности, према стварности и идеалима. Идеал нашег друштва и нове културе није да остану друштво и култура политике и идеологије, већ да то буду само у оном степену који обезбеђује трансформацију у друштво слободе.

Превладавање прагматичке визије културе претпоставља и превазилажење једнодимензионалног човека и његове идеологије као отуђене свести, односно замену пројекције културе као рестриктивног система културом као отвореним и непрекидним процесом ослобађања. Да ли је политичка култура нашег покрета данас већ достигла онај степен зрелости који му омогућава да уочи да се хегемонија политичке, или било које друге димензије културе може у једном тренутку окренути и против овакве политике и њених носилаца? Да ли је наша уметничка и научна интелигенција, да ли су сви они који стварају и раде у овој култури свесни релативног сиромаштва, животних облика и видова индивидуалног и друштвеног постојања; да ли су свесни присуства и „рада“ ове „лажне“ свести у нашој култури, и шта бисмо ми сви заједно могли да учинимо да, на различите начине осујећену креативност подстакнемо?

Моја намера није да негирам креативност политичкој мисли нити да јој, понављајући њену уобичајену „грешку“, претпостављам друге људске делатности. Истичем само ноторну чињеницу коју наша културна политика и политичка култура не узимају довољно у обзир, наиме, да постоје истине и послови које политика не може да обави, из чега произилази да једна култура може остати без ових истина и садржина уколико се владајућа идеологија покаже искључивом и нетрпељивом према науци, рецимо, према филозофији или уметности, или било којој врсти стварања. Узимамо уметност, на пример; она није само израз једне стварности, њених потреба и могућности већ и креатор реалности коју само она може да створи и која без ње не би постојала. Идеологијом креирана стварност, заиста, није једина легитимна стварност, и она не може бити мера свакој другој стварности. Тзв. градитељи социјализма нису само идеолози већ су то, радничка класа разуме се, али и лингвисти, песници или филозофи, који се, извесним нашим идеолозима чине особито непожељним и сувишним!

Култура и јесте напор да се савлада свака врста једностраности, па и ова, јер идеолошко, као и свако друго секташење, лишавају друштвени живот и људско биће извесних важних димензија и чине му постојање скученим. Није овде реч ни о једној посебној науци или уметности, ни о једној посебној области живота, ни о једној издвојеној људској делатности, већ о синтези која би показала да схватамо ситуацију и прилике у којима живимо (Барт). Тражећи културни модел, ми тражимо мисао или тачније мишљење које обухвата епоху, али је не затвара, већ остаје као стални и отворени однос између могућности и дела. Култура је способност друштва да посредством индивидуалне и заједничке креативности, и благодарећи најразличитијим облицима људске активности којима не одузима посебност, дође до представе о целини, до оног што је свим тим делатностима заједничко, до синтезе. Она није механички збир „сектора“ већ сустизање и умножавање различитих извора рада, мање или више креативног и продуктивног, мање или више ослобођеног, ношеног специфичним умећем, друштвеним и личним интересом, да би у овој разгранатој мрежи рада који уобличава настале форме у којима живимо, мислимо, схватамо.

Говорити о кохеренцији културе не значи у њен центар поставити „један основни сређивачки принцип“ који би обухватао све чињенице, све истине и све видове стварности, јер управо овај „вечни покрет ка поистовећењу“, како каже Сартр, „одражава уједињујућу праксу бирократа“. Ред, као што каже Колаковски, може да буде девиза и полиције и револуције, што ће рећи да свака тежња за рационализацијом није једнака догматизму. „Није пријатељ културе и стварања онај ред који својом монолитном класификацијом обухвата без остатка све мноштво постојећих и потенцијалних светова, дакле, такав ред који постиже сатисфакцију какву даје коначни чин. Идеал коме тежи полиција то је ред савремено организоване картотеке, док је идеал филозофије ред активне интелектуалне уобразиље.“

Признати културу, утемељити је, то значи признати и друге стварности осим идеолошке, стварати услове и погодности у којима би свестрано дошле до изражаја разноврсне људске могућности и свеколики облици стваралаштва. Култура је свест о томе да свет са нама не почиње и не завршава се, свест о ограничености сваког парцијалног гледишта. Она је известан поредак ствари које нас одређују и онда када ми о њима не мислимо, када их нисмо ни свесни. Она је контекст наше мисли и делања, подлога разумевања и комуникације. Прагматички схваћена садашњост извор је прагматичког тумачења прошлости и будућности, што ће рећи културе, чему ваља, између осталог, да „захвалимо“ за сиромаштво социјалистичких видова живота, о чему је тако умно, између осталих, писао трагични Борис Пастернак.

Утврдивши да је револуција многим својим тековинама од епохалног значаја, Пастернака зачуђује морални конзерватизам и стваралачка беда оног што се у једној фази послереволуционарног времена ширило као „ново схватање живота“. Овај „нови“ концепт оголио је живот до краја и свео га на најелементарније манифестације. И док је човек слављен великим речима и уздизан на пиједестал као нешто што превазилази природу, живело се противно природи, у хипокризији и духовној жабокречини. Под притиском човекољубиве реторике коју је однеговао идеолошки механизам државног социјализма, трнуо је и гасио се спонтани, изворни однос према свету. Живот у овој стварности политичких брошура није непознат и нама, и ми се наслеђа ове културе још нисмо ослободили јер се нисмо ослободили разних видова сиромаштва, незнања, примитивизма и догматизма. Иако је данас мање снажна него пре једне, а поготово две деценије, вера у последње одговоре, која „храни“ ауторитарни дух културе, још увек није истиснута из свих наших културних структура и програма. Отуд наша култура умногоме још носи обележја културе народа у самоодбрани, у рату, у невремену, културе у изванредним приликама, и зато је то умногоме култура привремености (!), култура одрицања и ограничавања, култура за ограничење културе, култура као системско образложење одустајања од отворене културе, култура као одбрана итд. У оваквој култури има још много оних који се, без обзира на сва прокламована самоуправна права, ментално осећају као поданици, и у политичкој власти гледају готово вишу силу. Уосталом, није много другачији ни еманципованији однос овог поданичког менталитета према адвокату, капетану или лекару на пример.

И можда тако долазимо, у овој прилици, до основне недоумице, карактеристичне за сиромашну земљу и за прелазна времена, до питања које ми изгледа умесно: коме су упућене све ове наше речи и размишљања? Испуњавамо ли ми само свој идеолошки програм, пишемо ли своје реферате и књиге, или радимо нешто треће? Где се, у којој тачци се ови наши говори о култури додирују са онима који нас слушају и колико су онда далеко од оних који нас не слушају, јер, између осталог, верују да се то о чему овде говоримо њих и не тиче, а шта тек онда Конгрес културне акције, овакав како је замишљен, представља за оне који за њега нису ни чули а вероватно, на жалост, неће ни чути. У овим околностима у којима радимо, питање би могло да гласи и овако: конституисан као политички покрет, како и на који начин Савез комуниста постоји као културни покрет: са којим програмом, идејама, оријентацијом, праксом?

Луј Алтисе пише о томе како је под заштитом догматизма створена једна негативна традиција у француском радничком покрету, која није ништа мање традиција нашег социјалистичког покрета. Ову традицију, коју свакако не би требало даље неговати, филозоф дефинише као „жилаво одсуство једне стварне теоријске културе. Ни политичка организација, ни права теоријска култура“, пише Алтисе, „не стварају се од данас до сутра, ни једноставним декретима. Колико се људи међу младим филозофима, сазрелим у рату или после рата, истрошило у исцрпљујућим политичким задацима, не добијајући времена за научни рад. Нашој националној историји својствено је и то да су интелектуалци малограђанског порекла, који су тада ушли у партију, осетили потребу да чистом активношћу ако не политичком, исплате умишљени дуг направљен, сматрали су, тиме што нису рођени пролетери.... Ми данас преживљавамо последице свега тога. Били смо политички убеђени да смо пристали на једино чврсто тло на свету, а уствари имали смо тада само чврстину убеђења. Ми нисмо успели“, закључује Алтисе, „да издржимо објективни јавни испит аподиктичности наших убеђења“.

И ово минимално сазнање, и ова почетна самокритичност показују да се једна култура, усмерена искључиво на актуелност, ослобађа нарцисоидне кратковидости и илузија о себи самој, да се култура кратких растојања, „малих вести“, тзв. „жива култура“ у којој је тешко одвојити трајно од пролазног, трансформише, или тачније, проширује у културу која у себе укључује средња трајања, деценије и генерације, у „одражену културу“, односно културу периода, што јој омогућава постепено успостављање критичке дистанце, тј. знања као самосазнања, и свести као самосвести. Тек у култури која је досегла, макар, ова два временска плана, могуће су претпоставке о томе какво је једно време, пред историчарима које само не бира, могућа је критика модела и функција културе.

Једна од битних облика нашег концепта културе била је ова временска једнодимензионалност која онемогућује критичност и скепсу, а подстиче веру у апсолутну истину. И баш због тога што је била недијалектична у схватању времена, ова култура је остала неситуирана и туђа стварности — простору, и поред свег свог позивања на тзв. „нашу стварност“, како смо је звали онда када је најмање била наша. У њеној једновремености, однегован је њен доминирајући илузионистички карактер, иза кога се крије претензија на вечност и непроменљивост, тј. дух који одговоре до којих је дошао не доводу у питање. Ово је један од оних типова културе у којој је, како је то речено, Хамлет немогућ. То је затворена, неисторично схваћена култура, која се самозадовољно огледа у себи самој као најбољем међу световима. Култура непосредног тренутка која ствари види само из једног, суженог аспекта, из позиције победника, односно његове идеологије. И као што је мешање и поистовећавање задатака који у оквиру културе припадају групама, класама или појединцима (Елиот), извор многих неспоразума, и неуочавање различитих временских планова културе изазива пометњу, шири и умножава заблуде. То што се између планова традиције и утопије успостављају извесне неопходне релације не значи да је препоручљиво и упутно мешати послове који припадају тренутку, са онима који су ствар епохе, или векова. Наивно је, наравно, веровати да ћемо у следећем средњорочном плану реализовати концепт нове културе и новог човека. Стил једне културе уобличава се на великим дистанцама које се мере вековима, као и промене које се тичу човека. „Некамо у даљину, некамо у висину, треба да се иде од привремених формација ако желимо да напипамо културу пролетаријата“... писао је један од оних који су давно почели да размишљају о култури социјалистичког друштва, у послеоктобарској Русији.

Да би нова култура постала друштвена чињеница, да би једно ново схватање постало стварност и својина већине људи, да би се укоренило како су у нашој култури укорењене идеје и концепти аграрне цивилизације и патријархалне културе, потребни су векови, у којима ће ова нова филозофија постати и „филозофија оних који нису филозофи“.

Да би један културни покрет био нешто више од идеолошке акције неминовно је да успостави густе и разуђене односе између света и погледа на њега, између облика мишљења и видова живота, између опште и специјализованих култура, индивидуалних и друштвених форми постојања, између различитих друштвених слојева. Питање је шта добија једно ново схватање живота које жели да се наметне по сваку цену, ако оно истовремено не потврђује своју аутохтону вредност и садржајност, своју предност над оним чему жели да се надреди. Култура која се шири на маргини политике губећи сопствену ширину и зрелост, тешко ће превладати аграрне и грађанске менталне структуре и потиснути на њима изграђене животне и духовне норме. Само културе које су допуштале расцветавање индивидуалних филозофија, успевале су да се наметну и овладају општим начином мишљења. Проширене идеје увек су прво биле идеје појединаца, а не обрнуто: колективне идеје које се кроз кампање настоје утиснути у главе појединаца.

Свет, наравно, стварају и они који немају јасну и пуну представу шта чине док нешто чине, наиме, и они који га не преображавају свесно. Питање једне културе је како да ове различите снаге и нивое усмери и релационира, како да, поштујућу њихову самосвојност и потребу различитих енергија у једном друштву, изнађе оне тачке у којима се ове делатне снаге једне културе иначе додирују и допуњују. Човек, знамо, може радити у складу са оним што мисли, може радити свесно или несвесно против онога како мисли, може говорити оно што није његова мисао итд. Постоје различити и неизбројиви односи између теоријске и реализујуће, или, можда боље речено, ситуационе свести, и једна културна политика не чини добро када себи поставља за циљ да превасходно системом рестрикција блокира неку од ових могућности, јер она тиме не доводи у питање само детаље у процесу стварања аутентичности културног поднебља већ и сам процес. Не признати данас стваралаштву његову пуну слободу, значи осудити га на конзерватизам, јер, заправо, „темељни проблем на који савремена уметност настоји да одговори, проблем је саме слободе уметности“.

Специфичност наших културних прилика видим у томе што проблем наше културе није само ослобођење оних који су својих ограничених слобода свесни већ и они који границе своје неслободе не додирују и не осећају, што ће рећи да им ове једва сметају. Истини за вољу треба рећи да ово „мртво море“ није наше „дело“, или не бар само наше, већ је оно и део оног што су нам историја и прошлост у наслеђе оставили. Данас, ваљда, знамо да је сасвим старомодно и депласирано жалити се на своју историјску судбину и седети скрштених руку! И то је известан напредак, знак да се нешто мења у нашем непредузимљивом менталитету, у нашем нерационалном расипању снага, памети, времена, средстава итд.

Посебно место у сваком разматрању културе припада интелигенцији, о чијој би се судбини у социјалистичком друштву могло говорити и говори се надугачко и нашироко. Гледајући глобално, може се рећи да наша тзв. социјалистичка култура није антиинтелектуалство упознала у оним жестоким формама у којима су га упознале неке друге назови демократије, што не значи да га није било и да га још нема. У најмању руку, присутна је активна скепса и подозрење према интелектуалцима, поготово када је реч о уметничкој интелигенцији, посебно литерарној, што би се могло тумачити као резервисаност „здравог разума“ према свему што његово лажно здравље и трому трезвеност може довести у питање. Идеолошки и естетски конзерватизам нису специјалност политичких форума, већ су знатно шири, и знак су продужења оне морализерске традиције културе у којој је уметност, у суштини, непризната. Примећено је већ да носиоци антиинтелектуализма нису пре свега људи без идеја, већ људи са преживелим схватањима и концептима, једнострани интелектуалци, људи који су изгубили корак са временом, који бране старе концепције јер им се чини да се само у њима сналазе, оријентишу и потврђују. Они немају ништа против класичних културних вредности; они су против новотарија; за Маркса су, али се према својим савременицима постављају тако да би Маркс да се, којом срећом није појавио пре њих, и кад би то само од њих зависило, за њихова живота, свакако, био немогућ. Култура која подстиче и потхрањује традиционе предрасуде према интелигенцији, конзервативна је и примитивна, више је демагогија него културна политика електронског доба.

Као ни други слојеви, ни интелигенција, као што се зна, не бира своју улогу у друштву, већ ова произилази из њеног положаја и нема сумње да она у историјски процес, као и у друштвени и културни живот, уноси елементе (критичност на пример) чији је она, ако не једини, а онда превасходни носилац. Покушај да се одрже стари и неизмењени односи према интелигенцији, несхватање њених обновљених и растућих функција у савременом свету и у модерном радничком покрету може довести до заблуда и понављања оних грешака које су већ другде озбиљно десетковале интелектуалне снаге извесних социјалистичких култура, од чега се ове тешко опорављају.

У нашој земљи је досад заседало много различитих конгреса. Ово је први Конгрес културе, један од репрезентативних друштвених скупова суочених са културом као средишним проблемом једне републичке људске заједнице. Не верујем да ће ова три дана, или тридесет и три, узмемо ли у обзир припреме за Конгрес, и оно што ће се десити после, „уздрмати“ Србију и из темеља променити стање ствари, али један овакав скуп, без сумње, показује да култура постаје све више реалност нашег живота, његова уобличавајућа снага — живот сам.