Образовање уз рад и културно–естетско образовање

У многим саопштењима и дискусијама на Конгресу, непосредно или посредно, истицано је образовање као битан чинилац развоја нашег друштва и културе у њему. Подстакнут овим настојањима указао бих на неке недовољно наглашене димензије културно–естетског образовања у радним организацијама, које по свом значају заслужују да и на овом скупу буду присутне. На ово ме наводи и околност што у саопштењу „Концепт културе у производној радној организацији“ нисам довољно истакао све образовне компоненте културе у радној организацији. Реч је о потреби и могућностима конституисања културно–естетског образовања уз рад.

Као укупност принципа, метода, облика и средстава, образовање одраслих доживљава у нашем времену наглу афирмацију. Усмерено на развијање производних и самоуправљачких функција запослених радника, образовање одраслих се све више претвара у широко распрострањену образовну делатност. Основни принципи овог образовног подручја (комплексност и перманентност) подразумевају да се у том склопу испољи и културно–естетско образовање. У основи овог кретања налази се сазнање да претварање радника у стварни субјект прогреса друштва неће бити успешно ако се упоредо са развојем његових производних и самоуправљачких функција не буде развијала и његова функција као субјекта и културног развоја друштва.

Међутим, између ове принципијелне сагласности и конкретног стања постоји очигледан раскорак. Културно–естетско образовање као интегрални део образовног процеса, преко кога се може најефикасније подизати културни ниво радника, још није добило одговарајућу оперативно–практичну димензију.

У ситуацији када су се код нас већ афирмисала поједина подручја образовања одраслих (на пример, основно и стручно), поставља се питање који разлози онемогућавају да се и културно–естетско образовање развије у одговарајућем степену. Потпунији одговор захтевао би анализу многих објективних и субјективних фактора. Не упуштајући се у анализирање свих чинилаца, указаћемо на два карактеристична:

1. валоризација културно–естетског образовања као друштвене потребе и
2. колико мотивисаност утиче на ово образовно подручје.

Да бисмо лакше уочили начин на који се културно–естетско образовање испољава као друштвена потреба, потребно је прво да видимо шта се под појмом културно–естетско образовање подразумева. Разноврсност облика и значајни резултати остварени у самоуправном повезивању радних организација и установа из области културе показују да интересовање за културно–уметничке вредности постаје сваким даном све веће. Оно се најчешће огледа у бројним посетама позориштима, мање музејима и галеријама, постепеном али све значајнијем продору књиге и сл. Мада у свакој од наведених активности можемо открити и образовне елементе у ужем смислу речи, ипак главно обележје ових облика јесте развијање, кроз непосредни контакт са уметничким делом, емоционално–доживљајне компоненте културно–образовног деловања. Ова активност ма колико значајна била не може да се идентификује са образовним подручјем ко је као комплексан и перманентан процес утиче на то да се код човека развија осећање, смисао и интерес за лепо не само у уметности, него и у друштву, природи, раду и свакодневном животу. Овако схваћено, културно–естетско образовање, као друштвена потреба, није још довољно присутно у нашој пракси. Међутим, недовољно изражене потребе друштва за ову активност не умањују његову друштвену вредност. С обзиром на све веће захтеве које прогрес друштва намеће, културно–естетско образовање у радној организацији добија сасвим нови, много шири значај и смисао, а тиме и његова друштвена целисходност постаје већа.

Међутим, између незнатних потреба чланова друштва према овако схваћеном културно–естетском образовању и све већих захтева друштва, условљених развојем самоуправљања и модернизацијом производње, постоји евидентан несклад. Смањењем овог раскорака створиће се већи простор да се културно–естетско образовање испољи у већој мери и као друштвена потреба. У том процесу мотивациони фактор као један од многих чинилаца има посебно важну улогу.

Мотивисаност радника за стицање одговарајућег основног образовања или веће квалификације је сасвим разумљива. Већа квалификација омогућава му већу зараду, односно повољнији положај у радној организацији и у друштву. Међутим, мотивисаност се скоро у потпуности губи кад је реч о културно–естетском образовању, јер у овом образовном подручју радник не види никакву непосредну материјалну корист. Свест о томе да је културни ниво један од битних услова да постаје бољи произвођач и самоуправљач споро се развија.

У оваквој ситуацији однос мотивисаност–потреба углавном је негативан. Неразвијене потребе изражавају малу мотивисаност, а слаба мотивисаност недовољно утиче на стварање и развијање културно–образовних потреба. Ово је појачано и тиме што и мотивисаност радне организације да, упоредо са стручним образовањем програмираним за потребе радног места, развија и културно–естетско образовање није довољно наглашена. Излаз из овог стања зависи од остваривања низа задатака.

Један од битних свакако је стварање повољнијих услова да непосредни произвођачи у већој мери располажу оствареним вишком вредности.[1]) Међутим, исто тако је важно да се у радној организацији положај културе и културно–естетског образовања другачије третира. Другим речима, култура ће морати да се дугорочније планира уз настојање да програми културних акција буду усклађени не само са тренутним афинитетима радних људи него и са захтевима које намеће самоуправно и све сложеније технолошко развијање производне радне организације. Кад је реч о потреби конституисања културно–естетског образовања уз рад, онда треба настојати да се програми стручног усавршавања радника допуне (не факултативно) одговарајућим културно–уметничким садржајима.

У овом процесу важну улогу одиграће организатори културно–образовне активности у радној организацији. Искуства са првог семинара за ове организаторе, одржаног прошле године за представнике више од сто радних организација, показују да је њихов утицај веома велик. Потреба да се културно–образовним радом у предузећу неко бави стално и квалификовано више је него очигледна.

Овакав приступ омогућиће да сарадња радних организација и културно–образовних институција добије садржајније облике, а истовремено то значи да се ствара могућност да се овим питањима поред организације синдиката у већој мери почну бавити и органи управљања као и сви запослени радници.

Залажући се за овакав приступ свесни смо да се он неће остварити ни брзо ни лако, али резултати који ће се тиме постићи без сумње ће утицати да се садашњи однос потреба — мотивисаности измени, стварајући услове да образовање и култура стварно постану интегрални део животних, производних и радних токова производне радне организације.

[1] Филип Матић: Култура и јединствени друштвени рад, саопштење на Конгресу културне акције СР Србије (Прва комисија).