Постављање малих циљева не би одговарало нашим потребама и захтевима времена

Размишљајући о приликама у култури уопште, а посебно у појединим њеним областима и делатностима, често сам био заокупљен једним питањем, о којем бих, пошто сам пажљиво пратио јучерашњу и данашњу дискусију, желео овде да говорим.

Ми разговарамо о даљим путевима развоја самоуправљања као целовитог система, о развоју самоуправљања у култури и улози културе у самоуправном друштву. Имам увек у виду да је реч о остваривању наших далекосежних циљева и да на ток њиховог остваривања можемо да утичемо, можемо да га убрзамо или успоравамо. Сигурно смо сви свесни чињенице да се у вези са свим тим намеће много питања. Та питања постављамо, као што то радимо и овде, на њих дајемо одговоре или их тек тражимо, а има не мало и таквих на која сада нисмо у стању да одговоримо. Уосталом, живот стално намеће нове проблеме, поставља нове задатке и тражи нове одговоре. Управо због тога мислим да би у нашим захтевима и уопште при утврђивању политике развоја, њених циљева и програма њеног остваривања — у овом случају реч је о култури — морала увек да постоји јасна дистинкција између реалног и утопијског — не апсолутизујем значење ове речи и мислим на „утопијско“ у датом добу, у временским оквирима. Сматрам да је то веома важно. Желим, наиме, да кажем да наша опредељења, наши планови и програми, наша визија будућности, постају и сами својеврстан фактор развоја оног часа када се определимо, када их утврдимо и када почнемо да их остварујемо. Да ли ће тај фактор деловати позитивно или негативно, да ли ће утицати у једном или другом смеру на оно што желимо да постигнемо, сигурно је да зависи од низа других, различитих чинилаца, али и он сам има своју тежину. Задржао бих се само на овом питању.

Мислим да нема потребе посебно истицати да недовољност амбиција и постављање малих циљева не би одговарало нашим потребама и захтевима времена, а не би деловало ни подстицајно. Због тога се опредељујем за амбициозне циљеве и за веће задатке. Друштво у развоју, пре свега наше, мора имати такве циљеве, јасно означене и одређене, и у њима садржан и кроз њих изражен онај степен друштвених тежњи и она висина друштвених задатака који одговарају његовој виталности и напону његових стремљења, који су прави одговор позиву који му упућује историјски условљено стање ствари и односа, али и одговор изазову савременог света чији се развитак убрзава геометријском прогресијом, и, најзад, који су увек у складу са трајним циљевима историјске мисије радничке класе. Морамо одговорно да прихватамо све овакве позиве и изазове, јер је суочавање са сутрашњицом неизбежно. Због тога сам присталица амбициозних циљева и великих задатака, али реалистичких, па и таквих који су и на граници реалног. Могу се сагласити и са таквима за које мислим да представљају корак преко те границе. Није могуће све одмерити. Верујем и у математику, и у рачунаре, и у кибернетику, али не и у математизацију друштвених кретања.

Постоји, међутим, један друштвени ризик великих, мање–више реалистичких захтева и циљева. Тај ризик не лежи у самим амбицијама. Ако за тренутак апстрахујемо све могуће, предвидиве и непредвидиве, утицаје, тај је ризик, у ствари, одређен степеном наше организованости и припремљености за остваривање наших задатака, степеном методичности и систематичности нашег приступа и рада, а пре свега нашом способношћу да успостављамо коте и етапе, тј. такве тачке у времену кроз које треба да путујемо, и такве тачке у простору које треба да прелазимо и да освајамо, које су израз јасно одређених програмских опредељења и методских решења, измерених потребним мерилима и процењених по неопходним консеквенцама.

У нашим плановима и програмима треба да се чувамо бирократске предимензионираности, да сузбијамо и одбијамо импровизацију, кампању и практицизам, да сузбијамо наше сопствено нестрпљење, уколико води ка томе о чему овде говорим, без обзира што је, иначе, засновано на оправданој тежњи да се превазиђе садашње стање и да се смањи јаз који нас дели од осталог света. Све то, а нарочито предимензионираност у постављању наших задатака и циљева, као једна од основа пометнутих и других негативних појава у пракси, делује као кочница, као сметња остваривању наших дугорочних циљева. То удаљава те циљеве. На томе, по мом мишљењу, може почивати и слом амбиција, а консеквентно томе демобилизација, стагнирање, опортунизам, враћање на превазиђено, оживљавање остатака прошлости итд. Ми нисмо баш неупознати са свим овим из нашег живота.

Залажем се, дакле, за рационално у свему томе, а нарочито за то да се у сфери културе, њеног планирања, програмирања и остваривања примењују више него до сада високостручни рад и наука, да се више користе, резултати научних истраживања. Цела ова моја теза — желим то да кажем да бих избегао неспоразуме — није усмерена на то да тврдим да су постављени превелики задаци у програму које је израдио Завод за проучавање културног развитка — имам у виду књигу „Развој културе у СР Србији од 1971. до 1980”, коју смо добили за овај Конгрес — и не оцењујем да је предимензиониран. Залажем се и за то да се приликом утврђивања и остваривања културне политике, од сада па надаље, и посебно приликом утврђивања циљева и задатака у појединим временским етапама, морамо понашати онако како то захтева модерно доба, тј. на начин који више води рачуна и о средствима и методима остваривања утврђене политике, и који обезбеђује ефикасност и успешност посла. Сматрам да би примена науке требало да буде, већ од сада, бар у свим кључним питањима политичког, легислативног и финансијског карактера, незаобилазна основа, и то стварна основа, за опредељивање и одлучивање. Не кажем да ми тога уопште нисмо имали, али нисмо колико је требало, ни колико је могло. Прилично ми је познат степен примене високостручног рада и метода, а познато ми је да се ослањамо и на један број научних истраживања. Иако располажемо скромним снагама, наше моћи су у томе погледу знатно веће него што се обично сматра, а поготово веће него што се користе. Према томе, требало би да се, као Конгрес културне акције, определимо за далеко више коришћење високостручног рада и науке.

У свему овоме видим и прави одговор на једно актуелно питање. Данас се, наиме, с времена на време, некад ређе, некад чешће, сусрећемо са критиком такозване реалистичке политике. Та критика је оправдана ако иза те реалистичке политике стоји, рецимо, недостатак самопоуздања, ускост погледа, затвореност видика, колонијална психологија, кукавичлук, идејна и политичка неспремност и недозрелост и све оно што може да се сврста у отпор самоуправном социјалистичком развитку. Међутим, ни та критика не може бити заснована на интуицији, на тренутном надахнућу, на импресији, нити може бити прихватљива ако произлази из бирократске резервисаности итд. Питање је тада да ли је предмет њене критике такозвана реалистичка политика или управо политика каква реално треба да буде. Субјективизам у утврђивању културне политике морао би бити потпуно елиминисан из нашег рада и замењен савременим, егзактним методама, јер имамо довољно искуства које нас на то упућује.

На крају напомињем да су извесни говорници који су поднели уводна саопштења сматрали за потребно да, између осталог, истакну да не располажу неопходним подацима или да су врло тешко дошли до неких података. За стварање, вођење и остваривање ефикасне и економичне политике морамо се наоружавати свим оним што је потребно.