Наћи самоуправну форму за интеграцију базе и надградње

Кад се у овој земљи, толико видовитој, тако широкој по срцу и блештавој по свести и делима која чини — одржава Први конгрес културне акције, онда од тог Конгреса ваља и нешто светло очекивати: у одскоку, можда као из оног херојског доба, у јуришу за нова освајања друштвених вредности, у грађењу стваралачком, хуманитарном, свевредносном свугде, а у култури напосе!

Кад су ме јуче замолили да се упишем у Књигу утиска, прво сам честитао празник граду–домаћину, одао му признање за организацију, посебно за срдачност домаћинску, топлу и људску, и забележио отприлике ово:

„Конгрес културне акције је, одиста, величанствена идеја и дејство. Пре свега, и изнад свега, ово није само пребројавање и салдирање многогодишњих резултата стваралаштва и друштвених односа у култури (и према њој) једне републике већ овај чин, данас и сутра, има далеко веће димензије значаја: по минулом из прошлости, по задатку историјском који чека, и — по обавези да се односи, статус културе и задаци најреалније утврде, већ једном јасно и кристално по свему друштвено обавезном издиференцирају, одреде, и размахнуто и крилато почну организовано испуњавати као обавеза свих, збиљских социјалистичких јачина, најсамоуправније, хоризонтално и вертикално, и у богатом бремену изнесу онима који ступају младошћу са нама (и остају иза нас): са чашћу, као очекивано дело од претходника, у светлом историјском чину — за наследством...“

Ово данас баш стога, у друштвено обавезном целокупном, и партијском дакле, и професионалном и системском погледу — бива и мора постати прави и необориви доказ постојања и наставка у најплеменитијем смислу онога у име чега смо једних година устали, и у прогресивно–лепотном проглашујемо, предсказујемо и носимо — водећи! Човечанство!

Стварамо, дакле, без декларација и обмана, нове видике, нове вредности у конкретној друштвеној пракси!

Наш народ, народности у тако конституисаној заједници као што је ова Срећница–земља, очекује много од овог Конгреса а с народом се није конгресно шалити! ... Договорићемо се данас поново: или да нас краси дело, или речитости само!

Очигледно је потпуно: имамо огромно много достигнућа из нашег времена од Револуције, али и понешто, или и више, на што не можемо бити поносни! И жеља нам је да се о томе још можда највише говори! О свему ћемо јасно, и отворено и искрено, јер — многе нас очи гледају, и многе уши слушају! ... Ми одиста у суштини немамо погрешних ни мисли, ни реченица. Рекао би народ; чиста смо срца, помисли чисте, стазе и путеве — што воде напред — пречисто смо одредили. Па ако смо (а јесмо) што отуд, или с маргина са животом и историјом — за живот и историју се борећи — толико или оволико грешили, пропустили, онда ћемо и том прићи часно, и јасно, стратно дијалектички, и системски у осврнућу, и у збијању свих снага за — у ново! Уз сва поштовања неодљуђена наследства из минулог!

Желео бих данас да истакнем овде три моја осећања тренутка правог, готово основног погледа на културу, са свим поштовањем на напред, првог дана, речено онако красно.

1. У претпоставкама социјалистичког, самоуправног друштва какво смо поставили за циљ, ради унапређења културе из ове фазе, чини ми се да тренутно јесте најважније: интеграција базе и надградње! И то се мора преплитати на сасвим известан начин, озакоњено и достојно правим животворним тенденцијама нашег друштва и система у њему, организовано, да би достојни и часни били: и систем, и стимуланс и резултати стваралаштва нашег нерва и времена, у најплеменитијем! Отуда — однос базе и надградње мора, једнако жилаво заинтересовано, једнако крвно (разумно пропорционално) изнаћи за друштво праву самоуправну формулу, вандобровољну и ванстихијску, да се стваралаштво у култури нације подстиче, стимулише и негује на високом степену, са заборавом на досадашње индоленције, а не да решење односа између базе и надградње још дуго једно другом буде и остане — ребус!

Морамо и хитро, и домаћински, сви једнако деловати организовано и са одговорношћу у свим пословима! Ништа се, као небрига, не свети касније тако страхотно!

2. Друго је моје питање, баш овде: Како замишљамо убудуће вредновање културе и стварања у њој, друштвено на много већем степену признајући је, и како системски с њом, одговорно а стимулативно, да бисмо баш њу, суштаствену културу, спасли од опасности оне стихијске климе која нам се увлачи, добровољности комуна и градова у гледању на њу, културу, и од поплаве забавне културе!?... Од површности у третману и подивљавању у делањима ту или тамо?!

Духовна богатства никад и ником није дала забава, и уљуљкивања у подпросечности! у забаву и забораве. То су бежања од духа!

а) Како да начинимо и озаконимо праву разлику између суштаствене културе као жеђи и глади народа за њом, сад баш, у нашем времену (а то је и идеолошка страна питања), те према томе; како да је друштвено (осим чланка у новинама и голе речи на скуповима) — гајимо и стимулишемо за нова духовна богатства народа нашег?!

б) Штампа, телевизија, филм, многи и различити фестивали — најчешће чине нацији лошу услугу, презентирајући — лакоћу у живљењу човекову, чему у највећем делу доприносе и читаве индустрије грамофонских плоча са не–темама, не–песмама, не–духом, итд.

Шта с таквим тржиштима намењеним младима, и свим генерацијама у домовима?! Неће ли нам то једног дана, и није то тако далеко, донети тужне резултате?!

в) Нисмо ли сви једнако одговорни за очување лика и смисла револуције, и циља њеног?! Пред нацијом, временом, а за очовечења?! А шта небрижна тржишта назовикултуре чине од нас?! ... За идеалне резултате у стваралаштву наша култура мора, у материјалном смислу, стимулативном, наградном и расподелном, добити и — идеалну визу! Праву и озакоњену друштвену подршку свих социјалистичких снага. Морамо једном бити категорично јасни и заузимљиви за: хоћемо ли дух, или забаве и варке! ...

Децентрализација власти мора подразумевати и децентрализацију средстава, и да се ту култура постави једном у — дело, а не у — изјаве и декларације! Иначе — нећемо моћи бити још дуго и много способни за развитак прогреса друштва, историје, научне мисли и културе живљења заједнице!.

Говоримо о веома брзом у променама, а оне се дешавају веома споро! Како су нам плаћени јунаци нације у позориштима? Какве ли жалости у случају Милана Срдоча, и његове награде у позоришту, одакле је морао отићи! Само примера ради. Или у случају са формирањем буџета где Мира Ступица опет игра главну улогу! А шта кад више не буде у нас Мира Ступица?!... Како ћемо тад награђивати позоришну уметност?! ... То мора друштво једном сигурном регулом на самоуправној основи да реши, и то — часно и нас достојно!

Не може култура да живи од неких процената на алкохол, или на друге начине, изузев правог процента буџетског, у позоришту, где се само основна делатност гарантује! Зашто администрација себи не обезбеђује дохотке на тај начин?! И многи други. Већ баш — уметност! Сигуран сам да се, бар од данас, нећемо играти — конгреса!

Говорили су много о овом на сличан или други начин и Андрић, и Давичо, и многи другови којима се страсно може веровати! Баш зато и морамо револуцију у њеном наставку — оплемењивати, у равноправности нашег друштва и развоја његова, друштвеним доказима, из дана у дан!

Култура своје место у друштву зна, и друштво исто тако — све о њеном месту и улози. Отуда, достојно нашем месту, времену и систему, морамо донети одлуке на овом Конгресу — за наставак оног величанственог, херојског и зачуђујуће прогресивног хода наших народа у будућност, да бисмо баш том ходу дали наш печат, аутентични, печат свег нашег пребогатог духа у спремности и жељама, у гарантованим тенденцијама програма и његовог отелотворења и маштом, и јединством снага, за светао образ и нас и времена нашег!

Никоме и никад није било лако одговарати за историју, па би и нама неке небриге или затајивања у послу једном одиста тешко пали. И стога, ако већ знамо шта је — поправљиво, ваља га учинити — учињеним!

Наши народи, у својој виталности, таленту, тако богати духом и историјом, и тако спремни да јуришају и носе промене у боље, најизворнији су нам: и инспиратор, и истина у тежњама и ослонцима, и најпробанија снага животна за светлеће у човечанству!

Поучена искуствима из ратова и револуције, поштујући и мудрост и спремност народа, дух и тежње за освајањем најплеменитијих богатства мисли и дела човекова, ова земљица, очовечена, лепша нег што је игда била, наћи ће свој прави пут у сутра! Треба га данас само помоћи јасноћом, и стања и сутрашњице, и убрзањем. Најљудскије.

Као и сви ви, овим сам Конгресом одушевљен, и чекам од њега не да се хвалимо, већ да проблеме уочимо, нађемо сасвим заједнички пут и снаге удружимо, без обзира на писмо и азбуку, за оно што мора доћи на дар поколењима, многим и нехајима, и нехтењима упркос! ...

Верујем у све вас, у наше данас! Бојао бих се само једног: да се догоди — да све ове мудрости конгресних дана речене, све спознаје и искуства, полете овако велелепно изречене за задатке — укњижимо, укоричимо и сложимо у библиотеке, наместимо, да са свим тим одскочимо, и једнако решено понесемо то сутра већ од данас!

Сви данас истичу: нужно је да се одлука Конгреса јединствено држимо, да њима утичемо на стварање нових квалитета у култури живљења и креативног човека нашег, и времена, друштва нам — достојно!