Повећати улагања у културу неразвијених региона Републике

Ја нећу говорити о гранским проблемима уопште узев, већ о проблемима грана заступљених у култури неразвијеног врањског гравитационог региона, као и о питањима културе у 7 комуна јужне Србије, у којима живи око 250.000 становника. На ово ме покреће сазнање да Конгрес треба да заузме став према култури у економски и културно неразвијеним регионима Републике, посматрајући Србију у њеној интегралној целини, од Сомбора до Прешева и од Димитровграда до Пећи и Нове Вароши.

Бићемо веома задовољни уколико успемо да објективним снимањем прикажемо огромно културно шаренило Србије, несхватљиво културно заостајање неразвијених, и да у складу с тим конципирамо такву културну политику будућности, која ће водити реализацију принципа и права грађанина на културу и васпитање.

С обзиром да су нам за то потребни најнужнији подаци, дозволите да их у најкраћим цртама поднесем.

Највероватније је да се за културну активност у врањском региону издваја најмање у Републици: износ се креће од 2 динара и 45 пара, колико одваја по становнику комуна Бујановац, до 12 динара, колико даје Врање као регионални културни центар. Тако се издвајањем од 4 динара и 40 пара у просеку уоквирује и исцрпљује наша културна политика и свакодневно задовољавање културних потреба стваралачког и конзументског карактера (напомињем да овде нису урачунате и републичка средства намењена националним мањинама). Другим речима, у 6 до 7 комуна не одваја се ни законски минимум од 6 динара и 40 пара по становнику, са колико се општине дотирају путем инструмената Закона о допунском финансирању општина.

У том смислу, у саопштењу друга Александра Бакочевића, у разматрању предстојећег законског решавања материјално–финансијског положаја Републичке заједнице културе, требало је да нађе место и предлог за решење овог проблема у оквирима Републике, уз утврђивање минималне квоте културног стандарда која би обавезивала друштвено–политичке заједнице на њено извршење. Ово истичем зато што законско одређивање извора и висине прихода Републичке заједнице културе не решава проблем статуса културе у Републици, због чега треба обавезати и мање друштвено–политичке заједнице да такве законске одредбе донесу.

Молим да се ово моје мишљење узме као предлог за закључке.

Када је реч о регионалним културним центрима у неразвијеним подручјима, као што је, рецимо, Врање, сматрам да обавезе Републике треба да буду веће, јер и поред свих напора комуна које издвајају не 6 већ и 12 динара по становнику, веће место нема могућности да себе подигне на ниво регионалног културног центра, чији се утицај мора осетити у суседним општинама.

Материјалне могућности непосредно условљавају и кадровску базу. Отуда је кадровска структура културних радника у овом региону врло лоша. На целом региону има 67 културних радника, од којих је више од половине у Врању. Док је садашњи републички просек 1,7 радника на 1000 становника, код нас је 0,25, што ће рећи да док у Републици готово 2 радника опслужује њих 1000, код нас један опслужује 4000 становника. При том, не треба заборавити, стварно је потребно 3–4 радника на 1000 становника. Квалификациона структура кадрова такође је врло неповољна. Од укупног броја упошљених у култури, 7 је са високим образовањем (сви у Врању), само 2 са вишом, а остали са средњом и нижом школском спремом.

Желим да вас упознам, поред овог, и са стањем фундаменталне базе код нас, која је основна претпоставка развоја културе.

Од културних објеката, на првом су месту биоскопи и библиотеке.

У биоскопима нашег региона, који су у врло лошем стању, има просечно 8 квадратних метара на 1000 становника. Републички просек од 42 квадрата је далека перспектива овог региона.

У сличној ситуацији је и библиотечки простор. Он је у нашем региону веома мали: од једног квадрата на 1000 становника у Врању, до 6,5 квадрата у Босиљграду. Просек библиотечког простора у региону износи 3,11 квадрата, што је, без сумње, веома мало у поређењу са републичким потребама од 20–30 квадратних метара.

Треба напоменути да су објекти о којима смо говорили смештени у општинским центрима. Међутим, објеката намењених култури у селима нема, и поред чињеница да је у региону после рата подигнуто близу 50 задружних домова. Од њих се 16 користи за школе, а преко 30 за продавнице и магацине, што веома отежава развијање културних активности на селу. Због тога предлажемо законско враћање задружних домова намени за коју су подизани доприносом грађана.

Због тога су код нас поникле иницијативе за изградњу домова културе, у првом месту у Врању, као регионалном центру, затим у Владичином Хану и Прешеву, као и о доградњи Дома културе у Сурдулици. Међутим, наше жеље уз спремност наше још увек недовољно развијене привреде, да приступимо значајним улагањима неће бити реализоване уколико Република не да одговарајућа средства.

Морам одмах додати да ми је позната сума Републичке заједнице културе за инвестирање у објекте потребне култури на неразвијеним подручјима у периоду 1971–1975. године и сматрам да је она недовољна. Са 17 милиона динара, у садашњим условима, може се изградити један дом културе у унутрашњости, а потребно нам је више. Зато сматрам да се ова сума мора повећати.

И поред тешких услова рада на овом подручју, постизани су значајни резултати у оквиру Републике. Међутим, мора се констатовати да и веома запажене акције у самом Врању нису наишле на праву подршку Републике. Јер, рекли бисмо, републички културни динар засад тешко излази из оквира метрополе Београда.

На крају, с обзиром да је време за моје учешће у дискусији истекло, истичем да жалим што немам времена да говорим о деметрополизацији и депровинцијализацији културе, али морам истаћи да је Београд сада препун културних радника и да користи, поред сопствених, још и око 90% средстава Републичке заједнице културе, што свакако није исправно.

Полазећи од свега тога, мислим да имамо културу у Републици: имамо је у метрополи — Београду, али немамо културну Републику. Зато даља културна политика треба да води стварању културне Републике.