Однос друштва према уметности

Из конгломерата тема овога Конгреса, од проблема неписмености до проблема Академије наука, определићу се за област коју боље познајем а за коју сам сигуран да долази у област културе. Покушаћу да нешто кажем о уметности, о уметности и друштву, овом нашем социјалистичком, организованом друштву које има своје друштвене организације, друштвено–политичке организације, своја представничка тела од општине до Републике. Карактеристично је за овај Конгрес да је веома велики број учесника тражио реч и желео да учествује, да стварно учествује у раду Конгреса. У томе ја видим, можда грешим, жељу не само да се саопштења чују, већ и да се нешто каже. Полазећи од себе, мислим да су, између осталог, учесници у дискусији хтели да упуте неку реч и нашим представничким органима од општине до Републике, Републике у првом реду.

Када сам поменуо питање уметности, уметности и друштва, мислио сам на однос друштва према уметности, за сада, у овом тренутку, на однос наших представничких тела, сасвим одређених органа, на свим нивоима и друштвено–политичке организације, у првом реду Савеза комуниста, према уметности. Сигуран сам да имам истомишљенике међу члановима Конгреса, да досадашњи однос друштва према уметности не задовољава и да је једно од битних питања за целисходнији развој уметности преиспитивање досадашњих односа и утврђивања правог и одговарајућег односа друштва према уметности, и обрнуто. Жао ми је што ћу примерним успесима у области културе, о којима сам овде чуо, додати и нешто што није много пријатно, али је с друге стране истина, и треба да се каже. Само у Београду живи око хиљаду ликовних уметника. За егзистенцију ових људи потребно је за годину дана, веома скромног живота, најмање две милијарде старих динара. И за чудо, уметници–ствараоци нађу ове две милијарде, егзистирају, живе од тога и стварају нова дела. Како и на који начин уметници решавају своје материјалне проблеме за мене је до данас остало тајна, али сам сигуран да материјална средства у оволиком износу не добијају од свог уметничког рада. Мислим да је свима јасно да сва улагања за ликовно стваралаштво, у току године дана, ни у ком случају не могу да се приближе ни четвртини ове суме. Не мислим тиме да кажем да је друштво обавезно да финансира у потпуности делатност сваког уметника, не мислим да је сваки од ових хиљаду или две, или три, узимајући у обзир и уметнике других професија, врхунски стваралац. Но, и овако непотпуни подаци ипак су довољна илустрација о поремећености односа друштва према уметности. Овај однос, негативан или недовољно коректан према уметности, огледа се у томе што наше друштво дозвољава да се, на пример, из главних сала Етнографског музеја, музеја који чува најтананије културно наслеђе народног стваралаштва, драгоцени експонати преселе у подруме, а изложбене дворане издају представништву Фордових аутомобила. Друштво такође дозвољава себи да не разговара озбиљно о субвенционисању праве књиге, али са недозвољеним чуђењем констатује појаву и ширење шунда. Има још много чега што наше друштво допушта, много је и на Конгресу речено, а оно што мени нарочито смета то је, између осталог, нова терминологија која се у нашим друштвеним организацијама, друштвено–политичким организацијама и представничким органима јавља кад се говори о уметности, о уметничком стварању у свим областима уметности. Ова терминологија углавном садржи следеће изразе: помагати, стимулисати, значи: сводити уметност на социјалну, као да се претпоставља да је уметност нешто што само по себи настаје, живи, делује, развија се, те му према томе није потребно поклањати неку велику бригу, а ако негде и запне, ето, злу не требало, потпомогнемо мало да не „цркне“. уметност на социјалу, као да се претпоставља да је уметност некаква мешања било којих органа у стваралачке проблеме уметности, али јој је потребна, чак неопходна, одговорност свих људи у свим органима, на свим нивоима, њихова дужност да размишљају, разговарају и одговорно предлажу решења у погледу стварања свестраних услова за развој уметности. Добро је што је овај Конгрес одржан, било је веома корисно чути оно што смо на њему чули. Културни радници, већина њих на овом Конгресу, знаће од сада шта је њихова дужност. Ја, међутим, мислим да би било веома корисно да је реферат другарице Латинке у целини био прочитан Централном комитету Савеза комуниста Србије, да је саопштење друга Бакочевића могло да нађе места, и надам се да ће наћи, и у Скупштини Републике Србије, да је саопштење друга Вукоса требало, и надам се да ће наћи места, претпостављам и у бољој форми, у Скупштини града Београда, а сигуран сам исто тако да би председавајући, друг Тешић, обавио још боље посао да је председавао седницама Културно–просветног већа Скупштине Србије са дневним редом питања постављеним на овом Конгресу.