Концепт културе у производној радној организацији

Бројни друштвени интереси налажу да се јединство културе и материјалне производње оствари што пре и што потпуније. Смисао ове интеграције огледао би се пре свега у јачању утицаја културе на друштво у целини, а исто тако на унапређењу културног живота у радним организацијама. Коначна сврха овог њиховог међусобног прожимања је да радни човек постане заиста субјект културе, производње и управљања друштвом.

Садашња етапа овог процеса у највећој мери је одређена повезивањем производних радних организација и културно–образовних и уметничких институција.

Разноврсност облика и остварени резултати, веома значајни, показују да је потребно проналазити нове могућности и облике који ће повезивање културе и привреде садржајно богатити и даље развијати. Такву потребу намећу и друштвени оквири које морамо сагледавати у контексту како сопствених тако и ширих светских кретања.

Данашњи степен развоја нашег друштва у знаку је два важна историјска процеса: афирмације самоуправног социјализма, с једне стране, и научно–техничке револуције, која отвара неслућене могућности за развој човечанства, с друге стране.

Значај нашег самоуправљања огледа се пре свега у чињеници да оно омогућава да се преко деетатизације и самоуправног договарања остварује истинска интеграција нашег друштва. Друштвено самоуправљање се из парцијалног процеса развија у целовит друштвени систем, непосредно омогућујући демократизацију целокупног живота, а тиме и стварање услова за пун развој друштва и човека.

Полазећи од основних принципа самоуправних социјалистичких односа, морамо имати у виду и захтеве које намеће научно–технолошка револуција. Смисао увођења нове технологије, аутоматизације и научне организације рада није само у повећању продуктивности, већ и у стварању услова за хуманији положај човека у техничкој цивилизацији. Човек, одређен свим својим психофизичким особинама, културан и образован, са развијеним професионалним својствима, постаје суштински чинилац и производње и свеукупног друштвеног развоја. Време у коме је човек био у неку руку део машине, а физички рад одвојен од духовног, неповратно пролази. Сазнање о потреби присуства културе у свим друштвеним и животним сферама постаје све дубље, мада је још увек недовољно распрострањено.

Тако у општим интеграционим процесима укупних друштвених кретања, јединство културе и материјалне производње, као и облици њиховог остваривања, добијају нову друштвену, моралну и политичку димензију. Како су основни услови за даљи развој обезбеђени, сада постаје најважније да се шире, дубље, организованије и систематичније тај процес настави. Зато су неопходни конципирање и израда одговарајућих програмских, организационих и методских инструмената. При том се мисли на концепт културе у радној организацији, методологију рада, и организационо–образовне облике културног деловања у радној организацији.

Овај рад је покушај да се основни инструмент — концепт културе у радној организацији — потпуније дефинише.

Досадашње деловање у развијању културног живота у радним организацијама углавном се заснивало на активностима које стварају непосреднији контакт између човека и уметничког дела (књиге, слике, позоришног дела, и сл.). Ове активности, ма колико биле важне за укључивање културе у животне и производне токове у радној организацији, нису довољне, поготову не ако су оне несразмерно заступљене.[1])

Да би укључивање културе у животне и производне токове у радној организацији било потпуније, сматрамо да концепт културе у радној организацији треба да обухвати следећа четири основна подручја:

1. комплетно културно–естетско образовање,
2. активности за подстицање и развијање уметничког стваралаштва радника,
3. активности на ширењу интересовања за културно–уметничке вредности,
4. хуманизацију и културу рада и производње.

Оваквом поделом обухваћене су активности које омогућавају даље продубљивање и развијање контаката између човека и уметничког дела, као и оне чији културни аспект има шире значење и које се интегрише у производни процес радне организације.[2])

 

Културно–естетско образовање

Чињеница да се систематским културно–естетским образовањем у радним организацијама бави веома мали број културно–образовних институција, показује да је ово подручје у приличној мери занемарено. У тражењу одговора на питање зашто је то тако, морали бисмо узети у обзир многе околности: недостатак одговарајућих кадрова, инструмената, јаснијих програмских оријентација, а и различита схватања о положају и улози културно–естетског образовања у развијању културног живота. Та улога најчешће се доводила у везу са функцијом и значењем уметничког дела, што је објективно сужавало прави смисао културно–естетског образовања.

Тешкоће изазивају и различита мишљења о функцији уметничког дела. Једно од карактеристичних је да уметничко дело само собом довољно говори свакоме и без претходне припреме и образовања. Не оспоравајући и такво дејство уметничких дела, сматрамо да се културно–естетским образовањем постиже њихово потпуније примање и доживљавање.

Када се има у виду потреба за интегралним и комплексним приступима у развијању културне компоненте радних организација, културно–естетско образовање не може да се сведе искључиво на однос према уметничком делу. Као укупност облика, активности, метода, средства и принципа, оно буди и развија у човеку интересовање, осећање и смисао за лепо у природи, животу, раду и уметности. Тако схваћено културно–естетско образовање је потребно сваком човеку, без обзира на знање, професију, место боравка и доба живота. Посматрано у односу на остала подручја културног деловања — уметничко стваралаштво радника, хуманизацију и културу рада и производње, коришћење културно–уметничких вредности — оно представља основу за њихово потпуније укључивање у процес културно–образовног деловања у радној организацији. У том погледу културно–естетско образовање мора да уз стручно, основно и друштвено–политичко образовање у радној организацији постане равноправни образовни чинилац, фактор који ће доприносити општем развоју човека, а самим тим и радне организације.

Да би се ово постигло, културно–естетско образовање треба да обухвати све уметничке врсте: књижевност, драмску уметност, ликовне уметности, музику и филм, јер свака од њих својим специфичним изражајним средствима врши утицај на развој културе у радној организацији. Специфичност културног деловања у радној организацији рађа потребу да се и елементарна култура, као посебна културна област, укључи у комплекс културно–естетског образовања.[3])

У развијању целовите људске личности уметничка дела изразите естетске вредности имају вишеструки значај (сазнајни, идејни, морални, васпитни и естетски). Због тога представљају основу културно–естетског образовања.

Као интегрални део концепта културе у радној организацији, културно–естетско образовање треба да се конституише као организована и перманентна активност. У том случају брже ће се стварати услови у којима уметност и култура неће бити само ствар професионалних уметника, естетичара, критичара, културних радника, него и радног човека који ће моћи успешније да учествује у културном животу заједнице. Овом активношћу сузиће се простор за утицај дела мале или никакве и лажне вредности.

Овако схваћено културно–естетско образовање битно се разликује од доста распрострањеног облика културног деловања који најчешће сусрећемо под називом „културно–забавни“ или „образовно–забавни“ програми. Спајање образовног и забавног у један појам настало је као последица схватања да код радних људи постоји отпор према „чисто“ образовним програмима заснованим на аутентичним културно–уметничким вредностима. Међутим, жеља да се искористи распрострањено интересовање за одређену врсту забаве (претежно тзв. нове народне песме и хумор из телевизијских серија), уз које би се популарисала и дела аутентичне уметничке вредности, и да се однос образовног и забавног у тим програмима постепено мења у корист образовног, није се остварила. Образовно не само да није преовладало, оно је готово у потпуности потиснуто. Истини за вољу, треба рећи да су многе околности у нашем друштву подстицале стварање таквих образовно–забавних и културно–забавних програма. Њихово подржавање представља у ствари кретање линијом мањег отпора. У суштини, то је повлађивање укусу публике недовољно адаптиране урбаним условима.

Радна организација, као основна ћелија друштвеног развоја, морала би наћи снаге да културно–забавне и образовно–забавне „коктеле“ замени комплексним културно–естетским образовањем, јер, то захтевају живот, рад и производња.

 

Уметничко стваралаштво радника

Самоуправни развој нашег друштва пружио је квалитетно нове услове у којима радничка класа, ослобођена експлоатације и других принуда, има могућности да се на плану културе и уметности у пуној мери афирмише. Међутим, за несметано развијање стваралачких способности радника потребно је обезбедити и друге услове.

Имајући у виду потребе, значај и успехе уметничког стваралаштва радника, сматрамо да га треба укључити у концепт културе у радној организацији. У конституисању ове активности треба поћи од тога да стваралаштво радника није стваралаштво нижег степена. Суштина развијања уметничког стваралаштва радника није у томе да се од радника–уметника створи уметник–професионалац (мада ни ову могућност не треба искључивати), већ да се подстакну они стваралачки напори који су сами по себи дубоко хумана и оплемењавајућа делатност. Развијање уметничког стваралаштва радника треба да буде у непосредној вези са културно–естетским образовањем. Овим повезивањем омогућава се најширим слојевима радних људи да стварају и доживљавају културне и уметничке вредности. Основни покретач у подстицању и развијању уметничког стваралаштва радника треба да буде тежња ка највишим достигнућима праве уметности, без обзира да ли је она у потпуности остварива.

Успех у развијању ове делатности зависиће умногоме од удруживања снага радне организације и других друштвених фактора. У свакој радној организацији има радника са уметничким склоностима. Помоћи им да стварају и да се организују, значи створити значајно језгро за интензивнији развој културе у радној организацији. Значај овога је и у томе што даљи развој уметничког стваралаштва радника неће моћи да се ослања само на укључивање радника у културно–уметничка друштва, иако и такве облике треба подстицати. Тако исто је важно, можда и важније, образовати што потпунију мрежу разних клубова и секција у радним организацијама или при културно–уметничким институцијама, јер се тиме пружа могућност већем броју радника да се изразе на плану уметности и културе. Клубови и секције постаће тако стециште оних који имају стваралачке амбиције, као и љубитеља уметности. Делатност ових клубова може да буде веома важна у популарисању правих уметничких дела, и уопште у развијању културног живота у радној организацији и широј друштвеној заједници.

 

Активност на ширењу интересовања за културно–уметничке вредности

Културни живот у радним организацијама и њихов утицај на развој културе у друштву неће бити потпуни ако се организовано и систематски не буде развијало интересовање радних људи за праве културне и уметничке вредности. То значи да се културна активност неће моћи ограничити само на оквире радне организације, него ће бити потребно у извесној мери организовати такве делатности и ван ње.

Велики број културно–уметничких институција (сценске, музичке, ликовне, филмске, музеји, галерије, домови културе, раднички и народни универзитети, културни центри и др.) чува, набавља и ствара нова културна добра. Значај овог културног и уметничког блага у стварању бољег и хуманијег живота је веома велики, нарочито под условом да се оно више користи. У односу на радне људе из културно запостављених средина, коришћење ових вредности добија посебан значај.

Укључивање садржаја и облика културно–образовних и уметничких институција у процес културног деловања у радној организацији, посебно у процес културно–естетског образовања, неопходно је и неодложно. Ова повезаност омогућиће потребну очигледност у образовном процесу, с једне стране, и стварање навике за самостално и перманентно коришћење културних добара од стране радних људи, с друге стране. У том погледу, наглашавање вредности колективних посета, без претходних одговарајућих припрема, губи сваки смисао. Остварење овако постављеног циља неће бити ни брзо ни лако. Оно ће умногоме зависити од два основна елемента: прво, у ком ће се степену комплексан концепт културе у радној организацији конституисати и развијати, и друго, од способности културно–образовних и уметничких институција да се прилагоде новим културно–образовним потребама радних организација и специфичности деловања у њима.

Развијање интересовања за културно–уметничке вредности треба сагледавати и са становишта слободног времена. Чињеница да радни људи највећи део времена проводе ван радне организације још увек није довољна да се радни човек више оријентише на библиотеке, музеје, позоришта, концерте, изложбе и сл. Друштвено–економске прилике непосредно утичу на карактер и обим времена у коме радни човек може да задовољава културне потребе, да се бави рекреацијом и одмором. У ситуацији када због недовољних средстава за живот човек мора да се бави допунским радом да би обезбедио егзистенцију или када му је мотивисаност за допунски рад условљена вишим животним (а то не значи и културним) стандардом, онда је сасвим сигурно да активно коришћење културно–уметничких добара неће бити јаче изражено. Поред економске компоненте слободног времена, треба имати у виду и оне које се односе иа стручно усавршавање и друштвено–политичку активност у самоуправним и представничким органима.

 

Хуманизација и култура рада и производње

Пошто култура и хуманизација представљају суштинско обележје нашег друштва, то ће бити потребно улагати даље напоре да дође до интеграције свих друштвених области Како би се та основна обележја максимално испољила.

У односу на рад и производњу култура и хуманизација добијају ново и много шире значење. Продуктивност више не зависи само од степена аутоматизације и модерне технологије, већ и од тога колико су услови за рад хуманизовани и колики је општеобразовни и културни ниво произвођача. Потреба за хуманизовањем услова живота и рада изазвана је негативним последицама које технички напредак и савремени начин живота доносе. Због свега тога је неодложно успоставити систем мера и активности које ће убрзати процес хуманизације рада, односно спровести широку друштвену акцију у којој ће култура и хуманизација рада и производње постати интегрални део животних и производних процеса у радној организацији.

Као битан елеменат концепта културе у радној организацији хуманизација и култура рада и производње треба да се манифестује кроз све облике културног деловања у радној организацији, а исто тако и као посебан систем садржаја, облика, метода и средстава. У развијању и јачању хуманизације и културе рада и производње треба да дођу до изражаја два основна аспекта: друштвени и културно–естетски.

Битну компоненту друштвеног аспекта хуманизације и културе рада и производње чине ставови и мотиви радника према радној организацији, односно раду, који директно проистичу из друштвено–економских односа у систему производње. У анализи ових појава треба имати у виду њихову социолошку, психолошку и етичку страну. Култура рада помаже да радник производи савременије и боље, али ако су међуљудски односи лоши, ако је низак радни морал, ако преовладава ситносопственичка психологија и примитивни менталитет, ако у радној организацији доминира ауторитативни систем руковођења (послушност и казна) и ако су присутне појаве непотизма и разне злоупотребе, онда ни најбоља технологија, ни најсавременији услови рада неће дати високу продуктивност.

Са аспекта јединства културе и привреде хуманизација и култура рада и производње представља подручје најнепосреднијег повезивања производног рада са културом и уметношћу. Основни смисао концепта културе у радној организацији је да естетско испуни целокупни човеков живот и рад. Због тога културно–естетској компоненти хуманизације рада и производње треба поклонити пуну пажњу. Естетско у обликовању радних и друштвених просторија, производних предмета, радног одела, рекламирању производа, и др. повезано је са функционалним. Управо тај спој функционалног и естетског пружа велике могућности у развијању хуманизације и културе рада и производње. Културно–естетска димензија овог подручја треба да обухвати и извесна специфична и важна подручја, као што су култура књижевног изражавања (усменог и писменог), културно–рекреативна делатност и др.

Као што се из изложеног види, сва четири подручја су најнепосредније повезана. То овом концепту културе у радној организацији даје карактер комплексности, а самим тим и шире могућности примене. У реализације треба тежити за применом концепта у целини, јер свако парцијално деловање смањује културне и образовне ефекте.

 

Услови и могућности даљег развитка културе у радним организацијама

Концепт културе у производној радној организацији само је један од услова у даљем повезивању културе и материјалне производње. Његова потпунија примена, као и овај процес у целини, зависиће од многих фактора. Не упуштајући се у њихово подробније сагледавање, желимо дотаћи најважније.

Сазнање да култура у радној организацији све више представља саставни део живота, рада и производње, намеће захтев да се тако схваћена и третира у нормативним актима. Другим речима, биће потребно да свака радна организација у складу са својим специфичностима и могућностима изради сопствену дугорочнију концепцију развоја културе. То истовремено значи да у том процесу поред организације синдиката, чија ће помоћ и даље бити драгоцена,[4]) у већој мери узму учешће и органи управљања као и сви запослени радници.

Важну улогу у овом процесу представљаће и већа оријентација културно–образовних и уметничких институција према производним радним организацијама. Карактер досадашње активности био је углавном одређен структуром установа културе.[5]) У недостатку међусобне сарадње ових институција делатност се ослањала на садржаје са којима се располагало или на оне који су се у оквиру дате области могли организовати. Такав једностран приступ водио је у један специфичан облик посредништва, који се често претварао у трансмисију оних програма који у већини случајева нису били усклађени са стварним потребама и интересима радне организације.

Према томе, даље развијање процеса самоуправног повезивања привреде и културе захтеваће, поред учешћа већег броја културних институција, и њихово међусобно повезивање у циљу проналажења садржаја и облика културног деловања које ће више одговарати специфичностима радне организације.

Већи степен демократизације начина расподеле средстава и даље усавршавање мерила и критеријума за расподелу средстава појединим делатностима и институцијама непосредно ће допринети да се и у радним организацијама култура брже постави као саставни део живота и производње. У том погледу заједнице културе имају значајног утицаја на развијање процеса самоуправног повезивања привредних радних организација и установа културе, као битног елемента за стварање јединства културе и материјалне производње.[6])

Досадашњи допринос друштвено–политичких и самоуправних организација (посебно ССРН и културно–просветних заједница) у развијању процеса самоуправног повезивања културе са осталим областима друштвеног рада био је веома значајан. Зато, убудуће, треба очекивати још већу заједничку и усаглашену активност свих друштвених и самоуправних организација и органа управљања, како би се остварила неопходност да култура у радним организацијама и у развоју самоуправљања заузме одговарајуће место.

 

[1] На основу анализе уговора склопљених између радних организација и установа културе у Београду за 1971. годину, видимо да је предвиђено: откуп 36 комплетних позоришних представа, 49.500 карата за драмске представе, 1.680 карата за оперске и балетске представе, 54 посета музејима и галеријама, 22 концерта културно–уметничких друштава, организовање 20 ликовних и других изложби, отварање два библиотечка пункта при радној организацији и др.

[2] У наведеној анализи видимо да је непосредно културно–естетско образовање заступљено са свега 315 методских јединица, елементарна култура са 22 програма, а област хуманизације и културе рада остаје незаступљена.

[3] На основу обављених истраживања у једном броју радних организација, може се закључити да урбанизација намеће цео низ проблема одређеној групи радника. У том смислу елементарна култура, схваћена као култура свакодневног живота, има два основна задатка: а) помаже прилагођавању радних људи новим урбаним условима и б) представља основу за развијање осталих облика културног живота. У ширем значењу, она обухвата следеће компоненте: културу исхране, културу становања и одевања, културу понашања и опхођења, разне видове васпитања и сл.

[4] Од 67 радних организација, које имају годишње уговоре о културном деловању, у 54 радне организације потписници уговора су извршни одбори синдикалних организација предузећа.

[5] У 1971. години 19 установа културе има уговоре са 67 радних организација, од тога: 6 радничких и народних универзитета сарађују са 45, 5 библиотека са 15, 4 позоришта са 13, два музеја са 14, једна галерија са једном и Ансамбл „Коло“ са једном радном организацијом.

[6] Београдска заједница културе на основу посебних критеријума стимулише културну активност у радним организацијама, удружујући средства Заједнице са средствима радних организација. Заинтересованост радних организација за овакав начин сарадње дошла је до изражаја нарочито у 1971. г. Број заинтересованих повећао се у односу на 1970. г. на готово 1/3, тј. од 47 на 67 радних организација.