О неким питањима права умјетника на самоуправљање

Пишући овај реферат нисам имао намјеру да се осјећам као секретар Удружења на годишњој скупштини, да дам пресјек нашег рада и да потом добијемо разрјешницу Управе — него, пишући га, желио сам да захватим проблеме који нас тиште. Сада нам је јасно свима да они тиште и остала умјетничка удружења као што су удружења сликара, кипара, глумаца итд, итд. Они су кроз своје дискусије довољно објаснили постојеће стање ствари, тако да ћу овај реферат само приложити, а прочитати ћу само конкретне приједлоге, да бих био што одређенији и краћи.

Хтио бих, међутим, нешто да кажем, осврћући се на Бакочевићев приједлог о идеји континуитета овог Конгреса, а на основу постојећих искустава. Неоспорно је да је овај Конгрес велика ствар, али да будући конгрес или конференција треба да буду још успјешнији, то је чињеница. На основу досадашњих искустава, требало би утврдити да дискутанти говоре врло конкретно и из својих домена, не губећи се у принципијелним и гломазним дискусијама, помажући културној акцији и политици својим конкретним приједлозима и противприједлозима. Тако неће доћи до тога, да због временске ограничености неке врло важне дискусије остану недоречене или прећутане.

Желио бих предложити да:

• — у завршна акта Конгреса уђе признавање третмана умјетничких удружења као самоуправних организама, њихово стављање у равноправан положај са радним и другим друштвеним организацијама, и у правилан однос са ССРНЈ, да би се удружења извукла из затвореног круга у коме се сада налазе и то, не својом кривицом. Кроз таква удружења остварило би се и политичко право умјетника на самоуправљање кроз матично удружење, што би значило, цитирам Устав из 1963. — изједначити „радне људе и самосталне културне дјелатности са радним људима из радних организација“;
• — у завршна акта Конгреса уђу разматрања практичних могућности за остваривање статуса слободног музичког умјетника, који сада постоји само теоретски, што значи да се сви ми својом умјетношћу бавимо као допунском дјелатношћу или хобијем, — извините за овај непопуларан али реалан израз! Досљедно томе, ми смо у самоуправном социјалистичком друштву најамна радна снага неквалификованог организатора, који је и неквалификовани носилац и креатор кампањске културне политике;

3. — на бази друштвеног договора, остваре узајамну спрегу:

а) конзумент музичке културе, потрошач,

б) умјетник квалификовани креатор, произвођач,

в) организатор, квалификован за свој посао који треба да модернизује свој начин рада како би стручно и систематски могао да реализује планирану културну политику.

Ова спрега имала би сљедеће обавезе:

а) дугорочну, систематску и одређену политику развоја музичке културе,

б) успостављање правилних односа свих фактора те спреге, а самим тим онемогућавање свих појава страних социјалистичком друштву,

в) да сваки чинилац ове спреге, из узајамно чврсто повезаних интереса, помаже сваком чиниоцу спреге у рјешавању свих специфичних проблема у њеном развоју и напретку,

г) да изналази специфичне путеве и открива могућности сарадње привреде и културе, радећи систематски на развој музичке културе, ради на њеном продирању у најшире кругове друштва, подстиче и развија укус и потребу публике за правим естетским вриједностима, све у смислу развоја социјалистичког самоуправног друштва,

д) да својим планом задовољава потребе тржишта, не одступајући од постављеног циља, обавезујући организаторе да га остварују.

Постављам проблем диспропорције између озбиљне музике и осталих жанрова у штампи, на Радију и Телевизији и диспропорције која одатле нужно произлази у погледу награђивања по учинку рада, односно награђивања истинских вриједности. Ови проблеми, на жалост врло реални, утичу:

1. — на морално и естетско изграђивање омладине, и
2. — на професионално опредељење омладине за студије музике.

Постојеће стање дјелује апсолутно дестимулативно и тотално негативно због:

а) изостајања критерија, што повлачи појаву и пораст шунда,

б) снобизма,

в) идеолошких скретања,

г) естетске дезоријентације,

д) навике лаког стицања зараде и јефтине популаризације.

Предлажем да у тезама Конгреса буде постављено и питање музичке критике, која:

1. мора бити стручна — у нас није,
2. актуелна, — у нас је све више хроника,
3. да има своје мјесто, мислим угледно, — што у нас постаје занемарујуће,
4. да има задовољавајуће просторе, — у нас га је све мање.

Предлажући ове 4 тезе, имам на уму:

а) афирмацију музичке умјетности,

б) афирмацију умјетника, посебно наших,

в) стварање одговарајуће културне атмосфере,

г) афирмацију самог листа, који овим постиже виши ниво.

Што се Радија и Телевизије тиче, предлажем:

1. — да умјетници у органима самоуправљања ових кућа имају своју ријеч која би имала одговарајући значај и тежину. До сада се ова теза, у најбољем случају, појављивала као парола свих статута да уметнике обавезно треба консултовати, што је у пракси значило: реци своје мишљење, ако се уклапа у мој посао, сви ће рећи „браво“, а ако не — ником ништа!
2. — да се утврди ступањ одговорности рада и програмске усмерености ових кућа у односу на систематски развој културе, са посебним наглашавањем социјалистичке друштвене оријентације,
3. — да се планира и оствари конструктиван и систематски програм пропагирања културе, заснован на друштвеном договору, и истинским критеријумима, без повођења за разним укусима или неукусима, које често подстичу разне анкете и јефтина испитивања тржишта,
4. — да се систематски и бескомпромисно остварује афирмација умјетности и умјетника, посебно домаћих,
5. — да се, у смислу афирмације домаће умјетности и умјетника, плански и систематски превазиђу постојећи међурепублички оквири,
6. — да се проблемима културе и културним манифестацијама у штампи да простора, а за емитовање одређено вријеме, да га је довољно и да има достојно мјесто у програмима,
7. — да се коначно установи правилна пропорција између озбиљне и музике осталих жанрова, и тиме ствари сведу на право мјесто,
8. — досљедно томе, да се установи правилна пропорција у награђивању умјетника према учинку и вриједности и врсти њихова рада,
9. — да се ратификује Римска конвенција о заштити права музичких умјетника и у што хитнијем року, донесе, Закон о заштити умјетника и њиховог умјетничког рада.