Повести битку за искорењивање неписмених

Мислим да немамо времена за теоретска разматрања, стога ћу бити слободан да се са неколико речи осврнем на неке моменте углавном везане за стваралаштво ликовних уметника. Можда бих могао почети своје излагање питањем Музеја воштаних фигура за чије се отварање бори наш главни град. Хоћу да кажем да и у нашем центру, који треба да зрачи примерима, долази до идеја које су нама стране, већ постоје у свету, нису ништа ново, ништа нам не доносе и за нас ништа не значе, а ипак се сва штампа за такве идеје залаже.

Нигде у штампи нисам могао да прочитам захтев да се поведе битка за отклањање неписмености. И зато бих као стваралац, не произвођач, него стваралац ликовних дела рекао нешто о томе.

По нашем Уставу, бар деца до 6–7 године треба да имају основне услове, да почну са основним образовањем. То је записано у Уставу. Мислим да се може видети како то у пракси изгледа. Жалосна је ситуација али се може рећи да је данас у Републици Србији сваки пети грађанин неписмен, значи, једна петина или једна четвртина становника, што износи милион и не знам колико, чине неписмени грађани. Као омладинац радио сам на описмењавању старијих и млађих особа после рата, тада је та акција била врло разграната, а данас је стање писмености далеко катастрофалније него после рата. То значи да нам млађе генерације остају неписмене. Поставља се питање ко је одговоран за то и ко ће оцењивати вредност политике у тој области. Ја пледирам за то да се валоризује и уметничко стваралаштво и културна достигнућа, али да се и одређена политика валоризује, бар у ономе што је фундаментално за наше друштво, што даје основу сваком грађанину да се даље равноправно развија и такмичи.

Ја не могу ту ствар да делим на надлежност комуна, нити знам шта је ту улога самоуправљања, али мислим да у овом случају, ако бих могао тако да кажем, средство не оправдава циљ. Комуна није средство. Нама је циљ да постигнемо писменост. Мислим да је то ствар пре свега целог друштва.

Шта је то друштво? Ја сам део друштва. Међутим, ја не могу бити носилац оваквих реализација. Према томе, овде је директно одговорно, овде су директно одговорни људи који воде нашу Републику у области културе, и уопште.

Ја мислим да овај Конгрес треба да донесе закључак — јер ако у нечему треба ствар форсирати да бисмо надокнадили пропуштено, онда би то било у томе — да од идуће године не може бити ниједног детета на територији Србије, које неће похађати школу.

Осврнуо бих се на неке ствари које су и анахроне и историјске. 25 година после револуције ликовни уметници се боре са неколико ствари. И дан–данас се атеље третира као производна радионица, као индустријска радионица. И дан–данас се слика када је предузеће купује третира као предмет, као столица, као намештај. Систем опорезивања је неадекватан. Друштво је обавезно да те опорезује када имаш, али није обавезно да ти помогне када немаш, иако си дао значајна остварења у области културе. Гледање на уметничко дело као продукт производње врло је једнострано. О тој једностраности је било речи: на дело се гледа само са материјалног становишта, не кроз његову вредност и допринос култури.

Хтео бих још нешто да кажем о овоме и молио бих овај скуп да то уђе у закључке.

За мене су резолуције до сада врло често биле мртво слово на папиру, без снаге која би те резолуције и закључке оживотворила. Зато се залажем да се ставови са овог Конгреса оживотворе, добију примат и као такви уђу у резолуције а не остану само принципијелни погледи, разматрања и томе слично. Нисам само за принципе, јер они доводе до стихијности.

Рекао бих само још једну ствар. Наше друштво мора да има одређене захтеве у култури зависно од одређених потреба. Мислим да свођење на посредника између такозваних произвођача привредне робе и културних добара у ствари елиминише државу и, у извесној мери, ову ствар препушта стихији. Тако бива, зависно од разумевања руководилаца у појединим местима, њиховог културног нивоа итд. А по писмености видимо каква је култура.

И још нешто. Мислим да је код нас, углавном, ликовно стваралаштво сврстано у галерије и да то стваралаштво, везано за галерије и за музеје, претежно добија предност.