Предмет и његова култура

Током читавог првог дана Конгреса културе а и прелиставањем саопштења са свих комисија Конгреса као и читањем и слушањем неких саопштења другог дана Конгреса, ни ја нити ико други у овим прекрасним здањима Крагујевца, у срцу аутомобилске индустрије Југославије, нисмо чули реч дизајн. Изванредно саопштење друга Бакочевића, саопштење еминентног и уваженог Велибора Глигорића, саопштење о култури и привреди и друга саопштења која су била близу или бар близу овог проблема, нису ни једном реченицом осветлила присуство или неприсуство дизајна у интегралној култури Србије. То је симптоматично за дизајн и симптоматично за стање друштвене свести о дизајну у овом, рекао бих, тренутку када Србија настоји да изнађе најбоље путеве квалитетнијег решавања и организовања свог културног живота.

Додуше, својим саопштењем друг Тошовић покушао је да објасни, чини ми се не без успеха, кризу индустријализације појединих грана културе. Штета је само што он, упуштајући се у општу критику стања у култури, налази у свему једног јединог кривца — индустрију. И нажалост не увек као синоним и симбол једног стања већ и као физичку присутност и нужност нашег индустријског тренутка.

Међутим, сама по себи, индустрија нити је реакционарна нити унапред предодређена да сахрани све што је уметничко. Индустрија је само трансмисија умножавања прототипа, умножавања неких веома ретких и до нелогичности скупих униката неприступачних најширим слојевима друштва, механизам који у најбољем, најсоцијалнијем и најхуманијем смислу демократизује и наш живот и дух нашег времена. Јер, ако је некада неки одређени круг субјеката и могао поседовати било какву материјалну вредност, ако је некада повлашћени појединац и могао да, он сам и нико осим њега, буде власник лепих и уметнички зрелих предмета, онда је то време пре појаве индустријских серија означавало време кризе материјалног поседовања ствари, односно, у вези са тим, и време општег и оштрог престројавања унутар друштва — на оне који могу поседовати и оне који не могу поседовати уметнички зреле предмете или било који предмет материјалног света.

Умножавање предмета је зато, већ само по себи, унело компоненту и димензију хуманог и демократског у овој сфери цивилизације и културе нашег света.

Међутим, односи који владају у нашој индустрији, од начина како се производи, од циља производње, технологије производње па све до психологије производње и начина обезбеђивања нужне релаксације, нису у стању да без најглавније компоненте затворе и тиме заокруже круг проблема индустрије уопште а поготову круг проблема индустрије Србије. Предмет који се производи, предмет, због кога је и замишљен и измишљен читав механизам његовог рађања и мултиплицирања, остао је зачуђујуће по страни интересовања и оних који га производе а, што је још чудније, и оних који га користе или бар треба да користе.

Уметничка снага предмета, његова персоналност, његов унутрашњи квалитет, његов спиритуални рефлекс на корисника, врло је ретко узнемиравао нашу индустрију и наравно оне који у име друштва индустријом Србије самоуправљају. Према томе, не треба тражити кривца у физичкој присутности индустрије као неумитног пратиоца наше цивилизације и, рекао бих, културе, већ у чињеници да они, који у име друштва самоуправљају механизмом индустрије као средством мултиплицирања униката — не уносе у све димензије овог феномена све квалитете и захтеве савремености.

Облик предмета кога сусрећемо у свакодневној комуникацији и у свакодневној личној употреби, облици предмета који у свакој урбаној средини својом присутношћу атакују на нас, неминовно у нама остављају свој печат. Користећи се тим предметима ми прећутно или пак са протестом пристајемо на њихов облик, ми и против своје воље стварамо у нама синтезу тог облика и своје свести и тако региструјемо њихову снагу и њихову персоналност. Управо тако се и противу наше воље на нашу личност аплицира нешто што је посредством туђе арбитраже и избора ушло у регистар предмета за индустријско умножавање, па према томе и посредством њиховог укуса ушло у регистар уметнички зрелог, дакле са свим категоријама естетског и функционалног. Када се, међутим, зна да је избор предмета који добијају визу за масовно умножавање у највећем броју случајева у индустрији Србије ствар и компетентност некомпетентних, дакле, ликовно, естетски и са позиције дизајна — као феномена регулисања критерија индустријског умножавања предмета — нешколованих и нестручних лица, онда је јасно што се из дана у дан све више и више окружујемо, до алармности, стварима које на наше духовно биће не рефлексирају здраво, па према томе стварима које у нама стварају неспоразуме, отпоре и психичку неравнотежу. Отуда и чињеница да људи са изоштренијим укусом као и људи са бољим смислом за функционално у жељи за добрим дизајном посежу за предметима стране производње, за предметима које су креирали страни дизајнери, тј. уметници који раде на давању здравог, до персоналности, облика предмета којима се служимо и који нас окружују.

Што је већа уметничка персоналност предмета личне комуникације и предмета урбаног пејзажа, то је и природно и јасно да ће посредством тих рефлексија субјекат на кога они зраче бити емотивно здравији и богатији. И даље, када своја чула навикне а своју естетску кондицију изоштри на тим облицима са којима свакодневно кореспондира, субјекат ће племенито заробљен овим феноменом неумољиво захтевати као свој логични наставак лепо уметничко у комплексности свих ситуација са којима и у којима живи. Не увидети ове условљености, ову спиритуалну игру између предмета и субјекта, значи помирити се са чињеницом да продори уметничког, продори културе, дакле продори надградње личности иду и даље само колосецима снага које у нашем друштву мандатно организују и дистрибуирају културу, дакле колосецима који у највећој могућој мери могу условити и често условљавају уношење чиновничког менталитета у културу.

Дизајн, међутим, као феномен културе не утиче само на културу предмета и на културу урбаног простора, он у највећој могућој мери посредно утиче и на формирање здравог психичког стања субјекта и, коначно, јачом комуникацијом добро дизајнираних предмета обезбеђује бољи материјални ниво производње и произвођача, па према томе и сигурно репродукује већа средства за могућност већег улагања у културу.

Постоји један неспоразум. Наиме, наивно се мисли да би се уношењем елемената неких грана визуелне и друге културе у радни амбијент и амбијент производње учинило све да би се и резултати тог визуелно оплемењеног простора са лакоћом довели до жељеног циља — тј. до већег производног ефекта радне организације. Међутим, то је само делимично тачно, јер представља само део проблема веће продуктивности рада. Но, ако се паралелно са тим не уради све на култури предмета који се производи, онда постају бесмислени сви предходно уложени напори, јер ће се тачка високе продуктивности, стимулисана уношењем визуелне и друге културе у радни или производни простор, прогресивно одразити на производњу ружних ствари. Стимулисаће производњу гомиле ружних предмета. Да ли има што бесмисленије од чињенице да се ужасна количина енергије, одличног домаћег материјала, рада и свега осталог што захтева добро организована производња, претвара неумољиво у ружне предмете који на тржишту, осим тога што су мало коме потребни, не испуњавају ни оне друге, рекао бих, посредне али веома важне задатке — култивисање наше личности.

Дозволите ми да резимирам.

Само добар дизајн у индустријској производњи обезбеђује здраве и уметнички креативне предмете, а само такви предмети су у стању да својом високом персоналношћу утичу на наша чула, на наше емоције. Само такви су предмети у стању да буду мостови у нашим потребама за потпунијим доживљавањем лепог, за нашим комплекснијим урастањем у материјалну и духовну културу савременог тренутка Србије.

Због свега што сам овде изнео, апелујем на Конгрес културе да у својим закључцима безусловно предвиди и простор којим би се обезбедила организована индустријска производња предмета који у себи недвосмислено носе сопствену културу облика, тј. који су потекли од унапред и благовремено припремљеног и обезбеђеног програма дизајна у свим произвођачким пунктовима Србије.