Неки проблеми из праксе Београдских радних и других организација

У оквиру своје редовне активности и посебно у оквиру припрема за овај друштвени договор, Градска конференција Социјалистичког савеза у Београду, заједно са културним радницима, Заједницом културе, једним бројем институција културе и друштвеним организацијама, иницирала је, а делимично и организовала низ расправа о основним питањима друштвено–економских односа и самоуправљања у култури и о неким конкретним питањима културне политике и организованог друштвеног ангажовања у њеном остваривању. Покренуто је и неколико акција поводом Конгреса, а усвојени програм дугорочних акција у култури доживеће своју допуну по завршетку конгреса и остаће стално отворен и за нове иницијативе. О неким друштвеним акцијама у области културе и образовања које су у току, и њиховим резултатима, као и погледима на поједина питања значајна за даљи развој и организованост културе, припремљено је и једанаест саопштења. Она су, поред осталог, резултат и нашег схватања да је вредно бележити и ширити бројне иницијативе потекле из сазнања да је култура општа потреба сваког човека, услов хармоничног друштвеног развоја, а посебно развоја самоуправљања, и да у развијању културе, нарочито у њеној социјализацији, за сваког постоје одређени послови.

Процењујући организованост и резултате делатности и културног живота у Београду, видели смо да и међу грађанима и радним људима влада скоро неподељено мишљење да су, нарочито у последњих неколико година, остварени значајни резултати. Порастао је ниво и квалитет услуга културних институција, увећао се број културних манифестација које су обогатиле културни живот града, а њихови уметнички и културни домети имају одјека у ширим размерама. Остварен је и знатни степен демократизације културне политике.

Међутим, слика културне ситуације садржи и листу питања, која додуше нису карактеристична само за Београд, и која траже и очекују решења. Међу њима су: даље развијање самоуправних односа у култури и њено интегрисање са свим областима друштвеног рада, дугорочније конципирање развоја културе у граду, изграђивање нових друштвених критеријума валоризације културних делатности и културних програма, стварање приближних услова за развој културног живота у свим социјалним, радним и територијалним срединама београдског подручја, ширење лепезе различитих на самоуправној бази заснованих облика финансирања културе.

Између свих ових питања и задатака, за даљи развој културе на самоуправним основама, свакако су најзначајнији друштвени односи. Да би се потпуније реализовало право радног човека да се користи резултатима свог рада и тековинама општег материјалног, научног и културног напретка, и његова обавеза да учествују у стварању и даљем увећавању материјалних научних, културних и других добара, он истовремено мора савлађивати, историјски условљене разлике настале услед ранијег раздвајања радничке класе од културе.

У нашој непосредној пракси постигнут је на том путу напредак и остварен је знатан степен демократизације културне политике. Односи на релацији радничка класа — култура знатно су измењени. Подизање образовног нивоа широких слојева становништва, масовно формирање младих стручних кадрова, развој технике и технологије, учешће у самоуправљању и политичком животу и сл. довели су до промена у самом бићу радничке класе.

Остваривање готово потпуног средњег образовања младих генерација, пораст стандарда, разграната мрежа средстава масовног комуницирања, широка употреба у дневном животу најразноврснијих техничких достигнућа и друго, говоре о високом степену већ остварених услова за демократизацију културе. Развија се нови однос према култури као неодвојивом делу друштвеног рада и продуктивности. То показују и бројни примери из праксе радних организација у Београду. Започети процес повезивања и сарадње привредних и других радних организација и културних институција, доста је широк и показује резултате вредне пажње. У том процесу све више се пробија повезивање на самоуправној основи. Формирање и рад београдске заједнице културе такође представља значајан облик демократизације културне политике. О овим резултатима и путевима којима се до њих дошло говори се и у нашим саопштењима која су дата.

Овим акцијама повезивања придајемо велики друштвени значај. Јер, очигледно је да ће се, у мери у којој се радничка класа конституише као субјект друштвеног и културног кретања, остваривати и интеграција културе као самоуправне области са друштвом уопште. С друге стране, култура и њен развој један су од битних услова за ослобађање и хуманизацију човека, за исказивање радног човека као самоуправљача. Ради се, дакле, о два сложена и међусобно зависна процеса. Не уважавати то, значи, најблаже речено, сиромашити перспективе и културе и радничке класе, а самоуправљање лишавати његове основне димензије.

Самоуправљање у култури, због природе уметничког и културног стваралаштва, захтева специфичне форме. Његов досадашњи развој у највећој мери је зависио од друштвено–економског положаја културних делатности. Услед тога се испољава: спорост у налажењу адекватнијих форми самоуправљања у културним делатностима; неостварена права многих уметника, посебно тзв. слободних стваралаца да учествују у самоуправљању и да деле судбину резултата свога рада; сужавање токова самоуправне комуникације између културних стваралаца, културних институција, радних људи и радних организација из других области друштвеног рада итд.

У ствари, ако се под културном политиком разуме свеукупност напора друштва за подизањем образовно–културног нивоа радних људи, а под културом и хуманији начин живљења сваког појединца — а она се само тако може разумети у социјалистичком друштву — и ако се у развоју самоуправљања у култури не полази од организационих решења, већ се самоуправљање схвата као друштвено–економски однос, онда смо на правом путу у тражењу решења за даљи развој културе самоуправног друштва.

За самоуправне облике у култури није могуће механички применити искуства из привреде, већ као и у свим доменима људске делатности, треба тражити специфичне изразе којима ће се најбоље обезбеђивати економски еквивалент интелектуалног рада. Битно је да идеје, које се реализују кроз различите форме самоуправљања у култури, извиру из концепта самоуправног односа. Самим тим оне ће позитивно утицати на стварање услова за развој стваралаштва у култури, афирмацију аутентичних вредности културе и њену демократизацију.

Кад је реч о самоуправљању у култури и, у том оквиру, о систему вредновања резултата рада, све више је присутан захтев за друштвеном верификацијом културних програма, стваралачких домета и резултата остварених на путу социјализације културе. Тај захтев може бити реалан, може се остварити у мери у којој престаје да буде присутна теза: да то неко, надлежан, задужен у друштву у име друштва треба да уради, а затим у мери, у којој је, и то све више, присутно схватање реалности нашег друштвеног тренутка и у том оквиру права и обавезе свих друштвених субјеката.

За такво ефикасније друштвено вредновање, поред развијеније уметничке критике, демократског дијалога и борбе мишљења унутар културних делатности, потребне су поред осталог и следеће две претпоставке. Прво, већа и ефикасније реализована оријентација на подруштвљавање финансирања културе. Иако не треба изгубити из вида да ћемо упоредо са даљим развојем самоуправних друштвено–економских односа још неко време морати да рачунамо и са фискалним издвајањем средстава за финансирања културе, потребно је да се формирање средстава и њихова расподела у садашњим условима, значи у условима фискалног издвајања, у максимално могућој мери демократизују.

За развој самоуправљања није основна само величина средстава које друштво одваја за културу. Начин издвајања средстава треба да буде такав да омогући потребан доходак ствараоцима културних добара и другим посленицима у култури, али да се при том обезбеди и утицај радних људи на формирање дугорочне политике развоја и утврђивања потреба из области културе. Широка верификација културних програма, концепта развоја, уз истовремено одлучивање о средствима, представљала би нови самоуправни квалитет. Успостављање све више директних и демократских односа на релацији култура радних људи — култура остале области друштвеног рада, помогла би уклањању оних схватања по којима је култура виши, од материјалне базе одвојен и завистан сектор. На тај начин би се у већој мери ширило сазнање да је култура унутрашње и битно својство укупног друштвеног бића.

У том погледу већ и данас би се далеко више могло ићи на примену друштвених договора, на споразум о финансирању одређених акција и појединих делова културних програма. Под тим се подразумева широка лепеза сарадње културних институција корисника културних вредности заједница културе и других заинтересованих друштвених фактора. Основа самоуправних договора у овој сфери треба да буде друштвено призната међузависност материјалног улагања и утицаја корисника културе на програмску оријентацију појединих културних установа или културну политику друштвено–политичких заједница. Таква оријентација отвара бројне могућности за нове иницијативе и обогаћивање културног живота.

Друго, бројни разноврсни чиниоци самоуправне културне политике треба још у већој мери да изражавају своје особености и специфичан приступ у свом ангажовању, али истовремено да буду и боље повезани и да заједничким дејством развијају интересе, умножавају иницијативе и конкретне акције и да их на самоуправној основи повезују, вреднују материјално и друштвено стимулишу. Ако бисмо били искрени и довољно самокритични, признали бисмо да смо у овом погледу недовољно ангажовани, да смо често испарцелисани, да је понекада испрекидан ток самоуправне комуникације, чак и између основних носилаца културне политике. Све више се укорењује схватање да је насушна неопходност чвршће повезивање, односно интегралност тог процеса и повезаност свих фаза репродукције у култури, јер ће само онда сви друштвени субјекти, сагласно свом месту и својој улози, деловати у истом смеру.