Радничка класа, самоуправљање и култура

Говорићу о радничкој класи, самоуправљању и култури, јер су на овоме плану очигледни интензивни процеси мењања постојећих односа и смисла друштвених кретања у средини у којој живим и радим.

Реализацијом програма изградње и интензивирања производње у Басену Бор, тј. увођењем електронске технике и аутоматизације, видан је ток настајања произвођача новога типа, односно ток остваривања синтетичке визије поливалентног рада, почев од радних јединица па до радних колектива у целини. У овоме току су видни процеси: поистовећивања социјално–политичког положаја радника и техничке интелигенције на основама самоуправљања и примене принципа награђивања према резултатима рада; идентификације ова два слоја у процесима рада; изједначавања односа према економској ситуацији аутоматизованих погона с обзиром на искључиву могућност третмана глобалног учинка; поистовећивања статуса у погледу сигурности запослења и слично. Може се рећи да дистинкција између радника и техничке интелигенције постаје све више теоријска и условна, тј. да ова два друштвена слоја све више имају битна својства своје произвођачке улоге и друштвеног положаја, која их чине интегрисаним, или бар све јаче подстичу на интеграцију.

Како се овај, у основи социјални процес одражава на културу и какве консеквенце из овога произилазе?

Расположиви подаци, до којих се дошло истраживањима, указују да се процес интеграције техничке интелигенције и радника потврђује знатном сличношћу ставова према традиционалним и новим културним погледима и вредностима (подразумевајући под културном вредношћу све оне културне творевине које могу да задовоље неку људску тежњу, а да при томе не доведу до осујећења друге њој једнаке или важније тежње). Наравно, не можемо се упуштати у проверу постојања сличности ставова радника и техничке интелигенције по питању већег броја погледа и вредности, јер нас ограничавају оквири расположивих података и време које имамо на располагању за излагање. Изнећемо само неке битније примере. Подаци истраживања показују, например, да како радници тако и техничка интелигенција знатном већином одбацује мит примитивног комунизма о потпуној економској једнакости (тј. мит да сви припадници нашега друштва треба да имају једнак доходак зато што су им исте или сличне потребе). Разбијање мита о економској једнакости заснива се на залагању за расподелу према резултатима рада. Већина, како техничке интелигенције тако и радника, изјашњава се за најдоследнију примену овога принципа. Даље, велика већина техничке интелигенције и радника изражава своју спремност да одвоји део свога личног дохотка за санирање ситуације евентуално незапослених. Оба слоја су, дакле, јединствени у солидарности. Овоме да додамо да истраживања показују да радници и техничка интелигенција имају идентичне позитивне ставове према културно–етичким вредностима (поштење, искреност, праведност и слично).

Све ово указује на живи ток формирања класе произвођача новога типа. А ови произвођачи моћна су снага креирања културних вредности, подстицања стваралаштва, развијања иницијатива да културне вредности заиста буду покретачки чиниоци и садржаји целокупног живота и рада човека уопште. Зато је основни задатак Заједнице културе у Бору да тој новој радничкој класи, која само на подручју Бора броји преко 12.000 људи, отвори најшире могућности утицаја и деловања у култури. Пред интересном Заједницом културе, у нашој индустријски развијеној средини, стоји, дакле, да, у циљу остварења захтева и иницијатива које произилазе из посебних облика удруженог рада, изналази најадекватније садржаје и облике рада на подручју културе који обезбеђују пуни утицај произвођача новога типа. Не ради се само о томе колика је квантитативна заступљеност тих произвођача у интересној заједници, него пре свега о учешћу оних који би у изражавању интересних захтева компетентно могли да приме и одговарајуће обавезе (организационе, материјалне и друге природе).

У решавању овога питања усмерили смо се ка побољшању система комуницирања између интересне заједнице и непосредног и посредног самоуправног одлучивања у свим сферама удруженог рада. Реч је, наиме, о изграђивању система непрестаног преношења информација од организација удруженог рада (укључујући и друштвено–политичке заједнице, месне заједнице, друштвено–политичке организације и слично) ка интересној Заједници културе, као и обрнуто. Ово претпоставља већу ангажованост представника организација удруженог рада у погледу њиховог пуног учешћа у самоуправном договарању, како у организацијама које представљају, тако и у Заједници културе. Оваква њихова ангажованост би обезбеђивала њихово компетентно деловање на подручју културе.

Савршенији систем комуницирања, о коме је било речи, обезбедио би непрестано праћење свих кретања у култури и ефикасност самоуправног договарања на овом подручју. Наши напори у томе правцу заснивају се на тежњи да интересна заједница не постане некакав чинилац изнад друштва, већ компетентни координатор састављен од компетентних људи који, удружено и одговорно, самоуправно делују у складу са захтевима, интересима и потребама свих друштвених структура. А све ово са циљем постизања пуне интеграције удруженог рада и културе, односно са циљем даљег усавршавања самоуправног договарања, одлучивања и акционог делања кроз које се човек у пуној мери испољава као слободно и стваралачко биће и на подручју културе.