И малим средствима могу се остварити квалитетне културне активности

Финансирање културе у свим мањим општинама са слабом акумулативном привредом и проблеми који у том погледу настају представљају озбиљну тешкоћу за организовање и усмеравање активности у тако великој и флексибилној области као што је култура. Тежње за изменом културне ситуације у тим срединама остају у највећој мери без резултата, углавном зато што их не прате одговарајућа материјална средства. Сви напори се често своде на то да се организује онакав културни живот какав је једино могућан.

То не значи да је у мањим општинама културни живот неразвијен. Напротив, резултати који се постижу у нашој општини говоре да се и малим средствима могу организовати и покренути културне активности високог квалитета. Може чудно изгледати таква тврдња, али је тачно да сиромаштво у средствима на неки начин рађа богатство у идејама. Односно, културни радници и организатори културних активности се довијају на разне начине да би употпунили културни живот у Општини. Један од ових начина је и веома развијен аматеризам. Он на нашем подручју има доста дуго традицију, а подстичу га сталне годишње смотре. Посебно је значајан фолклорни аматеризам; он се одржава на селу, има обележја изворности и бележи успехе и шире, а не само у границама Општине и региона.

Из овога не треба закључити да беспарица делује подстичуће у области културе. То само говори да су културни радници у нашој Општини заиста уложили велике напоре да се превладају тешкоће које изазива тешка материјална ситуација спутавајући извршавање планова културне акције. Ови планови су, могу слободно да тврдим, иако умногоме амбициозни, истовремено и реални. Међутим, фискалним начином финансирања културе, који се код нас примењује, они неће моћи да се остваре, иако их карактеришу оригиналност и лепе замисли због којих би вредело заложити се за извесна одрицања у другим областима живота. Али, чак ни тај фискални начин обезбеђивања средстава за културу није увек сигуран и целисходан. Приликом одређивања буџетских средстава за остваривање културних програма не полази се од одређеног процеса, који би био сталан као, рецимо, у области образовања, већ се износ од око 24 до 27 милиона старих динара одређује према стању буџета Скупштине општине. Чак ни тај износ није сигуран, нити средства редовно пристижу, тако да свако планирање активности скоро редовно долази у питање. Та се ситуација годинама понавља и годинама се о њој дискутује, али проблем увек остаје отворен.

У досадашњим напорима Заједница културе је покушавала да ово питање реши повезивањем области културе и привреде. Размишљало се да се она обрати не радним организацијама него непосредно радничкој класи са предлогом да сваки запослени у Општини месечно издваја по један нови динар, за узврат био би обезбеђен одређен број културних приредби и оне би биле бесплатне. Међутим, у време када је покренута ова иницијатива, у Општини је дошло до увођења петогодишњег самодоприноса за комунално уређење града, затим су настале припреме за зајам за пругу Београд—Бар, тако да се морало одустати од ове иницијативе.

Услови у којима се организује Конгрес културне акције и клима која је њиме створена, поново стављају на дневни ред повезивање културе и привреде и истичу потребу да се изнађу права мерила која ће одговарати и једној и другој области. Наиме, са Синдикатом је ових дана покренута акција око спровођења друштвеног договора о финансирању културе. Према основним концепцијама, свака радна организација била би у обавези да издваја одређена средства по броју запослених, а за узврат би био организован такав културни живот којим би се обезбедило задовољење и стицање нових културних навика, а и културно стваралаштво на подручју Општине.

У том смислу извршена је нека врста анкетирања радних организација, и резултати су потврдили извесне наше претпоставке. Установљено је, наиме, да већина радних организација издваја средства за културни живот и рекреацију својих радника, али да се та средства неорганизовано троше, углавном на такозване „излете и посете културно–историјских споменика“ у земљи и иностранству. Углавном нам је познато, на шта та путовања личе и какав имају карактер у већини случајевима. Једна радна организација издваја чак 6 милиона старих динара за културу, што представља четвртину укупних средстава којима Заједница културе располаже.

Најважније је да су се представници радних организација са којима су обављени ови разговори, сви до једнога, изјаснили за стварање заједничког фонда, на бази друштвеног договора који би обезбеђивао средства за културу. Они су истакли и конкретне предлоге. Улагало би се према броју запослених, а фондом би управљали сви представници радних организација. На почетку сваке године, организације би постављале одређене захтеве, односно истицале шта желе да се организује за њихове раднике. Ти би се захтеви, на заједничкој седници, усклађивали и створен би био јединствен план културних активности за цело подручје.

По свему судећи, неће бити тешко остварити овакав друштвени договор када су у питању радне организације чије је седиште у Општини, јер оне и иначе издвајају средства за културу. Али, на подручју Општине постоји већи број интегрисаних радних организација чија су седишта ван Ћуприје, и оне имају статус мање или више самосталних погона. Средства за културу на нивоу тих погона се не издвајају, већ се то чини на нивоу матичне радне организације. Такав је случај са „Минелом“, „Елмосом“, „Хемосом“ (Стакло Београд) и другима. Ту ћемо свакако бити принуђени да друштвеним договором, уколико је могуће, обухватимо централна предузећа.

Из свега изложеног види се да постоје сви изгледи да се питање финансирања културе, на подручју наше Општине, најзад реши, а то ће свакако бити један од успеха везаних за наше активности покренуте поводом Конгреса културне акције у Србији.