Материјални положај културе у неразвијеним подручјима

Иако ме наслов теме обавезивао да разматрам материјални положај културе на ширем простору него што је Покрајина Косово, ја сам се, ипак, задржао на приликама ове Покрајине, јер сам о њима имао више података и више свежих и непосредних запажања. Посебности Косова нису толико искључиве да се највећи део основних опажања и оцена изнетих у овој речи, у мери у којој су оне прихватљиве, не би могао односити и на друге мање развијене регионе.

О резултатима постигнутим у развоју културе овом приликом не бих говорио. Међутим, све то што је учињено, и квантитетом и квалитетом, ни приближно не задовољава растуће потребе овог региона. Рекао бих чак да оно што је учињено не стоји у одговарајућој сразмери са оним што би Покрајина морала да учини за ову област, уз сва уважавања њених ограничених могућности. То ће рећи да култура и њен значај, свом тежином својих проблема и потреба, није довољно присутна на свим нивоима и свим структурама друштва. Под притиском опште оскудице има доста примитивног и ситнопаланачког гледања и односа према њој. Губи се често из вида култура као елемент и димензија стандарда радног човека и његовог начина живота; њена функција у развоју производње, продуктивности и друштва у целини. У самој култури, снаге још нису толико нарасле нити су организоване, да би се саме наметнуле средини и обезбедиле нормалнију властиту репродукцију и динамичнији развој.

Средства која су прошле године на Косову уложена за културу износе око 46 милиона динара. Три четвртине ове суме је буџетског порекла, а тек четврти део потиче из наплате од непосредних корисника.

Међутим, када је реч о средствима којима располажу заједнице културе и други фондови, (на пример: Фонд за информативну делатност), преко 95% средстава потиче из буџета. Таква структура прихода даје печат укупним односима и потрошњи динара. Сем тога, буџет, бар код нас, није никада био матерински расположен према култури. Кретање средстава у култури, узето у последњих пет или, свеједно, десет година, има две битне карактеристике:

Прво, постоје осцилације у том кретању, што значи нестабилан и несигуран материјални положај културе;

Друго, у целини спорији прилив средстава у културу од раста народног дохотка и буџета.

Прошле године је, према подацима статистичког годишњака, уложено око 38 динара по становнику на Косову према 46 у Социјалистичкој Републици Србији и 50 у Војводини. Разлике које се добијају простим упоређивањем ових бројки не изгледају велике ни алармантне. Али, када се уђе у анализу структуре трошкова, слика се битно мења. Једну трећину укупних средстава на Косову чине дотације штампи и радију, који, због ограниченог „тржишта„и малих тиража, тек мањи део својих трошкова покривају сопственим приходима.

Даље, нешто преко половине преосталог дела средстава иде на плаћање разлика између производне и продајне цене књига, уџбеника, периодике и томе слично. Разлози су опет, пре свега, у ограниченом тржишту и малим тиражима, мада нису ни само у томе. Као што се види, претежни део средстава одлази на покривање издатака које други региони немају, или их имају у знатно мањој мери.

У самом систему још увек нису нађена, бар када је реч о неразвијенима, задовољавајућа решења за финансирање културе. То питање је у култури у целини, а за неразвијена подручја поготово, актуелно, како са становишта количине средстава која се улажу, тако и са становишта извора и начина њиховог алиментирања. За културу на Косову је веома несрећна околност што је њена судбина и раније, као и данас, зависила од буџета, јер у том друштву стално гладних, култура никада није била довољно јака да би могла побољшати свој оброк. То је једна страна невоље.

Друга страна је, ако тако могу рећи, у друштвеном карактеру тако добијеног динара. Динар, који са старта крене као буџетски, задржава ову ћуд и, као опчињен, понаша се тако на целој својој путањи. Последице тога су добро познате: Прво, тако добијен динар се често не усмери и не улаже у оно што је у датом тренутку и у датој средини најрационалније и друштвено најцелисходније; друго, такав динар је велика запрека афирмацији дохотка и самоуправних односа заснованих на њему. Зато је за целу културу од виталног интереса, а код неразвијених је вероватно и нешто актуелније, питање утврђивања основних самосталних извора средстава који би, и количином и начином стицања обезбедили самосталнији и динамичнији развој културног живота и културног стварања, као и повољније услове за развој самоуправних односа и веће демократичности у овој сфери друштвене делатности. Постојећи закон о финансирању културе и заједницама културе, према искуствима наше Покрајине, није битније изменио ни материјални положај нити односе у култури на неразвијеним подручјима. Његова највећа вредност је у томе што је ипак указао на правце на којима треба тражити решења. Већ је речено да су средства добијена из аутономних извора, утврђених овим законом, незнатна и да чине једва 5 до 10 одсто укупних средстава на нашем подручју. То је био разлог што смо приступили изради свог закона, да бисмо нашли решења прикладнија за наше прилике. Две су основне намере тог закона: прво, њиме бисмо хтели да обезбедимо стабилније и аутономније изворе средстава за културу који би расли, бар не спорије од раста националног дохотка и, друго, нешто другачије конципирање заједница културе као асоцијација, не само, па чак ни претежно, корисника ових средстава, већ представника свих друштвених структура, сразмерно њиховом доприносу и интересу за развој културе.

Култура, без сумње, спада у области у које је најмање улагано у послератном периоду. Ове године је, са око 30 милиона динара планираних за инвестиције у култури, учињен озбиљан заокрет и крупан потез у прилог културе. То је унело знатно више оптимизма код културних радника и установа ове Покрајине. Први пут су се указали реални изгледи за реализацију неких идеја и пројеката о којима се већ деценију и више сања и прича.

Пошто је ова година на известан начин припремна за следећи средњорочни план, очекује се да она неће остати варка нити изузетак, већ да представља известан заокрет и најављује трајније побољшавање третмана културе у нашим друштвеним плановима.

Проблеме и задатке у култури на овом подручју чини сложенијим околност што су се на њему стекле и неразвијеност и потреба стварања нужних претпоставки за развој и афирмацију култура на више језика, посебно култура народности, које до револуције ни формално нису имале права на свој језик као средство културног и духовног изражавања и којима је у културном наслеђу остало оно што је очувала усмена народна традиција. Још једну тешкоћу представљала је и околност да су цео низ година биле прекинуте, или сведене на најмању меру, везе са матицама, тако да је све потребе од буквара до класике, од информативног билтена до научне публикације, требало решавати овде, сопственим средствима. То је једна од реалности и трајно присутан елемент који је до сада битно опредељивао нашу културну политику, а вероватно ће и убудуће.

У сталном напору и нескладу између хтења и могућности, материјална средства се јављају као озбиљан ограничавајући фактор. У таквој оскудици и тескоби, лакше се јављају и разни неспоразуми који код нас често могу, а и добијају национално обележје. Питање обично почиње упоређивањем онога колико је ко добио, има ли фаворизованих, односно запостављених и томе слично.

Указао бих само на два најчешћа вида неспоразума и застрањивања у овом тренутку.

То су, прво, захтеви за коришћењем расположивих средстава у таквим сразмерама који превиђају чињеницу да свака нација, или језик, на овом подручју, ипак, нема једнаких могућности да задовољавање дела својих културних потреба налази у ослонцу на културне центре изван Косова, а нарочито у Социјалистичкој Републици Србији.

И друго, заступање таквих схватања и праксе да једни имају довољно простора и могућности да се изразе и остваре своје културне потребе изван Косова, у ослонцу на друге центре у Републици Србији, а да су средства, која се овде издвајају за културу, углавном намењена онима који немају таквих могућности. Није тешко доказивати неодрживост и једне и друге крајности. Ширу друштвену верификацију добило је становиште да култура и њени плодови на Косову, без обзира ком језику и нацији припадају, представљају тековину и богатство свих који овде живе. Према томе, определили смо се за такву политику која ће пружати једнаке могућности и услове за развој и афирмацију свих култура и свих културних вредности које се стварају на Косову, без обзира којој нацији и језику припадају, као и за потпун културни и духовни израз сваког појединца. Тиме је, без сумње, најадекватније изражен интерес целине. Међутим, од декларисања ставова до њихове реализације наилази се на многа искушења и недоследности.

Више тешкоћа за обезбеђивање одговарајућег третмана за себе имају свакако они који су малобројнији. Примера ради, рећи ћу да смо до сада најмање учинили за турску народност, најмалобројнију, што је неспорна оцена припадника свих културно–образовних и политичких структура у Покрајини. Последњих година су учињени озбиљнији кораци да би се надокнадило нешто од оног што је пропуштено.

На крају, још једно питање. Колико год има разлога да се на плану политичких функција, права и надлежности Републике пренесу на покрајине, толико је и разлога и обавеза да се утврђује оквир и степен заједништва, подручје заједничког деловања, у условима ослобођеним атрибута власти и надређености. Колико год мање осећамо потребу за присуством власти републичког, савезног или било кога центра, толико више осећамо потребу за присуством тековина и стварних вредности, пре свега духовних, свих народа, поготову Србије, чији смо и ми део. Потребно је да нам се учине трајно доступним тековине свих медија културног и уметничког стварања, било да је реч о радију, телевизији, књизи, штампи, позоришту итд. Посебно за то имају интереса припадници српског народа и других народа и етничких група који говоре српским језиком.

Затварање не користи никоме па ни нама. А помало се затварамо. За нас, успостављање живљих и ширих комуникација у култури, представља и услов и начин за излазак из оквира провинцијалног, за излазак из анонимности и стално проверавање и изграђивање сопствених мерила.

Забележени су први успеси у програмирању заједничких задатака, засад у области заштите културних споменика, одржавања заједничких културних акција итд. Међутим, онога у чему је садржан заједнички интерес има далеко више, само на томе треба истрајати. Не можемо бити равнодушни према чињеници да ни трећи део овог подручја није истражен са културно–историјског становишта, да се није почело са заштитом ни на сваком трећем регистрованом културно–историјском споменику, да ни десети део музејских примерака није изложена већа половина чак ни евидентирана. То је непроцењиво културно и историјско благо ове Покрајине, а највећи део тога припада културно–историјској ризници Србије и српског народа. Зато се на тим пословима морамо ангажовати заједнички, и материјално и на други начин.