Култура и јединствени друштвени рад

1. Већ је прихваћен захтев за интеграцијом културе и свих области друштвеног рада. Добро је што смо тај захтев истакли, али он би, међутим, остао само декларативно настојање ако не бисмо већ данас стварали нови систем у нашој културној политици на темељу тога захтева, и ако не бисмо расправљали о његовим основним теоретским, политичким и практичним последицама. Треба одмах рећи: тежња за повезивањем материјалне производње и интелектуалног стваралаштва није наш изум. Она се јавила много раније, а постала је неопходност праксе тек у наше доба. Међутим, како ће се та веза остваривати зависи од друштвених односа. Тип друштвеног односа за који смо се определили — самоуправљање — захтева од нас да установимо самоуправни начин повезивања материјалне и духовне производње. Заправо, морамо трагати за оним начином повезивања производње материјалних и духовних добара који повећава, умножава укупну друштвену моћ непосредног чиниоца свих друштвених послова, а то значи радног човека. Не чинимо то ради пуке апологије радника, већ ради остваривања претпоставки за пуно ослобођење човека. Предуслов и саставни део таквог захтева је повратак духовног живота, и културе у том смислу, у производни процес и целокупни живот оних који производе. Самоуправљање, као нови друштвени однос, по природи ствари, захтева и нови однос између материјалне производње и духовног стваралаштва. Имајући у виду да се и наша културна политика мора заснивати на том својеврсном односу културе и производног рада у самоуправном друштву, сматрамо потребним да истакнемо неке његове битне особености. а) Савремена производња материјалних добара са новом структуром (научно–технолошка револуција) и новим друштвеним односима (самоуправљање), не може и неће више да уважи стару структуру духовне производње: културне установе које не унапређују своју делатност и живе од воље посредника између културе и производње. б) Удружени рад у материјалној производњи одбацује досадашњу праксу изоловане репродукције културе и захтева јединствену економску репродукцију и материјалних и културних вредности. Јер, култура је равноправан део друштвеног рада и укупног друштвеног развоја. Отуда, исте законитости морају важити и за једну и за другу област друштвеног рада. А, управо смо на овом подручју имали највише колебања, лутања, па и организованих отпора. Међутим, док год је рад у култури од „посебног друштвеног значаја“ (а не једнако значајан, на једном другом нивоу, као и сав остали друштвени рад), дотле ће посебне снаге и посебни посредници бринути о култури, а ова упорно остајати сектором друштвеног рада који је неекономским критеријумима одвојен од свих других области рада. в) Опстанак и трајније решење положаја културних делатности не може више зависити од било каквог административног, буџетског регулисања њихових материјалних и других проблема. Поузданије и дугорочније решавање положаја установа и стваралаца културних добара подразумева природно, а то значи економско јединство њихово са укупним друштвеним радом и уз поштовање свих његових законитости. То је сам темељ настајања јединственог друштвеног рада. 2. Ако ове принципе желимо да оживотворимо. да они постану део наше праксе, онда се мора напустити предуга равнодушност културне политике према свему ономе што је учињено на пољу сарадње и интеграције културе и осталих области друштвеног рада. Ми, истина, често боље стојимо са принципима, него са остваривањем тих начела. Предуго остајање само на захтеву за интеграцијом културе и привреде, међутим, указује и на то да се није довољно обраћало правом социјалном носиоцу те интеграције. Или, можда је боље рећи: често се ишло мимо њега. О чему је, заправо, реч? Превише се културне политике стекло у рукама које ни у метафори нису руке удружених произвођача. Ишло се путем успостављања власти „друштво“ над културом, а не путем успостављања власти радника у друштву над својим правом на културу. Није наш крајњи циљ укидање етатистичког посредовања између културе и производње, ако се у замену уведу такозвани прелазни облици — разни друштвени фондови и слично — у којима главну реч немају управо ствараоци друштвене репродукције. У тој области чини нам се, до сада смо остварили само почетне кораке, кораке који нису ни могли довести до значајнијих, коренитијих промена. Присвајање културе, исто тако, не састоји се једино у прихватању затечених садржаја и односа у култури, већ у стварању услова за њен даљи развитак, у њеном обогаћивању новим садржајима, савременијим облицима и изразу као и у успостављању потпунијих самоуправних односа и у овој области. То су нужне претпоставке за демократизацију и распростирање културе, за њен још снажнији продор до свих друштвених средина и области живота. Култури се мора отворити пут до радног човека. На тај начин култура ће наћи свој израз и у примени науке у производњи, и у свестранијем образовању радника, и у стваралаштву, и у култури рада, и у садржајнијем и богатијем слободном времену — дакле, у хуманизацији целокупног живота. 3. Процеси интеграције културе и осталих области рада, а посебно привреде, све више постају стварност у друштвеном животу Србије. Отуда се већ данас осећа потреба да се изврши систематизација и обрада стечених, почетних искустава и пређеног пута, критички одмере снаге и утврди правац даљег кретања. То би, без сумње, био значајан чинилац при изградњи целовитије културне политике и добра основица за развијање конкретних подухвата на том подручју. Друштвена пракса у нашој Републици, нарочито последњих година, бележи бројне примере сарадничког односа и појачаних контаката културе и привреде и других области друштвеног рада. Међу њима, треба истаћи, има мање успелих, али и развијенијих и суштински нових интеграција. У ове прве убрајамо све оне „интеграције“ у којима су стари, етатистички посредници замењени новим, „самоуправним“, односно оне интеграције које не полазе од стварних културних потреба радних људи и њиховог права да стварају свој програм културног живота. Оне се своде на мање–више неформалне везе руководилаца привредних организација и културних установа, препуштене су доброј вољи и иницијативи појединаца, појединих група, колектива и организација, и то са циљем који не иде даље од меценатства или од финансирања културних приредби да би им се за узврат рекламирало име. Овакве интеграције, које нису резултат самоуправног договора, нису стварни друштвени односи. Оне су са становишта обостраног трајнијег интереса непотпуне, нестабилне, тј. представљају тренутно решење. Међутим, нашу пажњу данас привлаче потпунији облици самоуправног повезивања привреде и културе који су већ показали значајне резултате. И култура и привреда, све више, увиђају свој заједнички интерес у међусобном удруживању и, све чешће, налазе заједнички језик у задовољавању културних потреба и развијању културног живота појединих средина. 4. Очевидно је да у међусобној сарадњи и привреда и култура све више налазе заједнички интерес, јер она доприноси и користи и привреди и култури, што постаје основа њихове интеграције. У чему је тај интерес са становишта привреде? Непосредније повезивање и контакт привреде са културом отвара могућности остварења озбиљнијег утицаја радних људи на културну политику у комуни. У таквим условима културне потребе радника постају значајан чинилац политике даљег развоја културе и основ програма рада културних институција. Од изузетног значаја је, свакако, интеграција културе и сам производни процес, што доводи до врло значајних резултата, како на економском, тако и на социјалном плану. Култура је, све више, услов за развој производње, али култура није у функцији производње, већ је њена нужна, унутрашња одредба. Култура је један од садржаја производње, који утичу на: већу продуктивност рада (кроз прихватање савремене науке, технике и технологије, кроз стварање повољнијих услова рада, кроз интензивирање образовања и стваралаштва) затим, на потпунији и свестранији развој самоуправљања, као и на убрзавање процеса ослобођења рада и хуманизације целокупног живота. Какав интерес, међутим, налази култура у сарадњи и интеграцији са осталим областима друштвеног рада? То је, свакако, шире интересовање јавности за делатност културе и потребе културе. Култура у споју са привредом и другим областима рада налази нове просторе што доводи до непрекидног ширења круга учесника у културном животу. Такви процеси делују на проширење моћи њеног дејства. Богатство и разноврсност живота извор су и нових тема стваралаштва, извор су његове свежине и његове виталности. Најзад, од значаја је што оријентација на задовољавање стварних друштвених потреба у култури доприноси стварању трајније материјалне основе и положаја културе. То је, управо, пут заснивања дохотка у култури, који је резултат размене материјалних, у овом случају, материјалних и културних вредности. 5. Иако привреда последњих година не бележи завидне резултате, карактеристично је да она не само да издваја све више средстава за задовољавање културних потреба, већ да — будући свесна да јој је даљи напредак у зависности не само од техничке већ и од опште културе радника — изражава спремност и за далеко већа улагања. То се нарочито огледа у финансирању изградње установа културе, затим у финансирању културних програма, као и у материјалној подршци многим масовним културним манифестацијама. Примера има много. Подсетићемо на неке. Уверени смо да свима добро познати Дом културе у Новој Вароши, који својом делатношћу доприноси бржем културном развоју читавог Санџака, не би могао бити изграђен да привреда овог краја није уложила највећи део средстава за његово подизање. Исто тако, Дом културе у Бору — дело је Рударско–топионичарског басена, као и Дом културе у рударском насељу Кривељ, који је ове јесени отворен. Познато је, такође, да је издашна помоћ привреде у изградњи Спомен–парка и Музеја у Спомен парку у Крагујевцу, као и у припремама за изградњу Дома културе у Пријепољу и низу других објеката широм Републике. Захваљујући ангажовању привреде, у Србији се знатно изменила структура позоришне публике, у којој је све више радника и њихових породица. Заслуга је то, свакако, и Позоришне комуне у Београду и Зајечарско–борског позоришта, Лесковачког позоришта и многих других, која се окрећу привреди и оријентишу на задовољавање стварних потреба своје средине. Није без културног значаја ни све чешће отварање библиотека у радним организацијама, попуњавање књижних фондова и њихова савременија опрема и пословање, како би се књига непосредније приближила раднику. У овом послу значајна је сарадња радних организација са матичним библиотекама, које се и саме оријентишу на озбиљније отварање према привреди. Сваке године, у многим општинама Србије, организују се бројне културне манифестације. Готово све, од БИТЕФ–а и ФЕСТ–а у Београду до Хорских свечаности у Нишу, или Мокрањчевих дана у Неготину, или Вечери братства у Призрену, или Вуковог сабора у Тршићу, или Сусрета „Абрашевић“ у Ваљеву — знатним делом финансира привреда. Ово добија озбиљнији значај, ако се има у виду да су многе од ових манифестација масовне и да знатно утичу на културно буђење читавог краја у коме се одржавају. Специфичности развоја појединих средина доводе до различитих облика сарадње и интеграције културе и привреде, који готово у свакој комуни, добијају посебан израз. Тако је у Панчеву, заједничким улагањем привреде и културе, формиран Фонд за финансирање стваралаштва. Уочена је потреба да се подстакне развој стваралаштва и решење је нађено у издвајању посебних средстава за ову намену. У Трстенику је, ових дана, потписан друштвени договор о новом начину финансирања културе, којим се обезбеђује непосреднија веза привреде и културе. Наиме, постигнут је споразум да све радне организације издвајају 1% од бруто личних доходака за финансирање културних делатности, што не одлази у општинске фондове, већ у Заједницу културе, док се Општина одрекла убирања ранијих доприноса за културу. Тако се у Трстенику изгубила општина као посредник између привреде и културе, а средства која привреда издваја за културу биће строго наменски утрошена. Београд и Нови Сад, међутим, удружују средства заједница културе, синдиката и радних организација за развијање културног живота радника. Многе радне организације самостално развијају различите облике сарадње са културним институцијама. Довољно је поменути само Грађевинско предузеће „Комграп“ у Београду, које је у протеклој години утрошило 38 милиона старих динара за истраживање културних потреба радника и реализацију културних програма, што је постигнуто у сарадњи са стручним институцијама. ) Свакако да посебну пажњу заслужује својеврсна интеграција културе и производног рада, која је у великом степену остварена у Фабрици савремене конфекције и трикотаже „Први мај“ у Пироту. Ту је учињен велики продор културе и уметности у сам производни процес и самоуправне односе, у фабрички амбијент, што је нашло свој израз у обогаћивању и слободног времена и целокупног живота радника. Запажају се значајни процеси и у развијању елементарне културе у овој средини. Беспрекорна чистоћа у фабрици, укусно уређен ресторан, велика библиотека и друге друштвене просторије, естетски обликован простор са фонтанама и скулптурама, доводе до развијања хигијенских навика, до формирања естетског укуса и пораста културних потреба. Слични процеси јављају се већ и у другим срединама. Да споменемо само Текстилни комбинат „Принтекс“ у Призрену или Пољопривредно добро „Панонија“ у Војводини, где је култура рада ухватила озбиљне корене. Исто је и у фабрици обуће „Леда“ у Књажевцу, да не наводимо и многе друге радне организације. Сви ови примери показују да су се процеси интеграције привреде и културе афирмисали и постали значајан чинилац у културном животу и културном развоју Републике Србије. Управо то још више обавезује да се, на основу досадашњег искуства и већ означених друштвених потреба, створи реална визија њиховог даљег остваривања. На неке њене елементе већ се може указати. Очигледно је неопходно — у размишљању о даљим токовима ових процеса — поћи од њихове праве основе. Та права основа захтева за интеграцијом културе и материјалне производње јесте располагање радника оствареним вишком рада. Без тога нема учествовања радника у стварању и вођењу културне политике, не могу се укинути посредници између произвођача материјалних и духовних вредности. Без овладавања радничке класе вишком рада, права култура никада неће имати довољно средстава ни довољно простора. Јер, основни проблем експанзије културе није у издвајању финансијских средстава за културу — како то површно може да изгледа — већ у могућности друштвеног система да прихвати биће културе и дела културе. То може само онај систем чији је прави субјект радничка класа, у коме радничка класа одлучује о укупној репродукцији, па и култури. Уставни амандмани и Други конгрес самоуправљача учинили су, без сумње, значајан захват у овој области. Отворени су нови простори за остварење пресудног утицаја радника на вишак рада и целокупан друштвени живот, што је јасно изражено у Уставном амандману XXI, где се каже: „Слободном разменом свога рада са радом радника у организацијама у области образовања, науке, културе (подвукао Ф. М.), здравства и других друштвених делатности, као и делом јединственог процеса друштвеног рада, радни људи обезбеђују своје личне и заједничке потребе у тим областима. Оваквим односима обезбеђује се радницима у тим делатностима једнак друштвено–економски положај, као и радницима у другим организацијама удруженог рада.“ Културна политика, такође, нужно треба да прихвати и прати ове промене, како би, са своје стране, могла подстицати њихове токове. То нас обавезује да, већ на овом скупу, покренемо сва ова питања која су од пресудног значаја за даљу судбину културе, што је и судбина друштва. Није довољно констатовати да радничка класа има право да одлучује о културној политици. Питање је, међутим, како омогућити да у институционално све јачим системима у култури радне организације остваре озбиљнији утицај на укупну културну политику, а да не остану само на формалном ангажману (заједнице културе). По нашем уверењу, неопходно је организовати свестраније и ефикасније друштвене договоре, како би демократским и самоуправним путем организације удруженог рада утврђивале и остваривале свој заједнички интерес. Ту би се могао тражити пут остварења пресудног утицаја удруженог произвођача, како на планове културног развоја и концепцију културних програма, тако и на формирање и расподелу средстава за културу. Морамо рећи, међутим, да врло споро продире стварни друштвени утицај на усмеравање културних делатности. Шта више, ни радници у области културе нису још нашли довољно снаге и умешности да се доследније самоуправно организују. Један од значајних разлога за овакво стање је, свакако, и то, што у култури још увек преовлађују разни облици финансирања, који су у основи административни. Потпуна оријентација на стицање дохотка услов је и праве програмске оријентације и развоја самоуправних односа и обезбеђења материјалног положаја културе. Отуда, нужно је уводити економску логику у делатност културних институција, која доводи до размене културе за доходак. То је подстицај за разноврснији, богатији и модернији рад установа културе. Друштвеним договором треба чвршће везати финансирање са акцијама на истраживању и формирању културних потреба, на културном образовању, на модернијем прилазу публици итд. Ови сложени послови захтевају, пре свега, потпуније ангажовање самоуправних органа и синдикалних организација на развијању културног живота радника. Проблеми културе требало би да постану стално интересовање свих друштвених чинилаца у радној организацији, који би утврђивали програме културног развоја и бринули о њиховом реализовању. Пракса показује да ангажовање стручних лица за анимирање културног живота и остваривање културних програма у радној организацији доноси значајне резултате. Отуда је разумљиво све веће интересовање за запошљавање стручњака у радним организацијама, који би организовали и подстицали културни живот радника. Уверени смо да оваква настојања треба подржати, јер се и пословима културе — као и свим другим пословима — треба бавити стручно. То, међутим, не ослобађа друштвене чиниоце „бриге о култури“, већ им, напротив, намеће озбиљније обавезе и омогућава потпуније захтеве у развијању културног живота радника. Корисно би било, међутим, да и веће културне институције формирају службе за сарадњу са другим организацијама удруженог рада. Оне би могле знатније допринети подстицању културног живота радника, кроз ангажовање на истраживању културних потреба, развијању културних навика и културног образовања, предлагању културних програма, популаризацији рада институција итд. Међутим, оваква кадровска опремљеност неће се моћи остварити ни у радним организацијама, ни у културним институцијама, ако се, што пре, не определимо за школовање оваквих стручњака. Садашњи школски систем нам не пружа такву шансу. Исто тако, треба омогућити удруженом раду, посебно већим интеграционим целинама, да сами — а према захтевима научно–технолошке револуције, модерног образовања и стварним културним потребама радника — издвајају посебна средства за културне активности. Није од пресудног значаја да ли ће се она задржати у фонду на нивоу радне организације, или ће се удружити у комуни, али је битно да о њиховом формирању и расподели самоуправно одлучују они који их остварују и којима су намењена. Напомињемо да би ова средства могла наћи своју значајну примену, нарочито у развијању културе рада, за коју ће се, верујемо, све више интересовати и органи управљања и синдикалне организације и културни ствараоци и сви други друштвени чиниоци и која ће постати један од садржаја развоја сваке организације удруженог рада. Све више преовладава сазнање да је култура рада — култура интегрисана у производни процес — услов и модерне производње, и свестраног самоуправљања и настајања новог, материјално и духовно богатијег произвођача, спремног да овлада друштвеном репродукцијом и укупним друштвеним животом. То су, уверени смо, довољни разлози да се покрену бројне конкретне акције на развијању културе рада, од прихватања савремене науке у производњи и развијању образовања, до улагања у модерно обликовање предмета, у културну рекламу, у естетско уређење радног и животног простора итд. Савремена пракса, међутим, оптерећена је једним парадоксом, који доводи до знатног смањења средстава за културу у радним организацијама. О чему се, заправо, ради? Дуже времена већ, по прописима важећим у нашој Републици, средства која се издвајају за културу из фондова заједничке потрошње, опорезована су високом стопом, која се креће од 7,6% до 26,7%. Овај допринос не само да смањује средства за културу — суме су огромне, посебно кад су у питању инвестициона улагања — већ и дестимулативно делује на упућивање средстава за задовољавање културних потреба. Чини нам се да је погодно, да на једном оваквом скупу као што је Конгрес културне акције — који се одржава уочи доношења средњорочног програма развоја културе у Србији, као и у тренутку сазрелог сазнања о неопходности измена низа законских прописа везаних за културне делатности — поставимо захтев за ослобођење од доприноса свих оних средстава која се из фондова заједничке потрошње издвајају за културу. Реализација овог захтева била би значајан прилог стварању повољнијих материјалних услова за унапређење културног живота. * * * Ово су, разуме се, само неки од захтева који се постављају нашој културној политици у даљем усмеравању културног развоја. Његови токови, уверени смо, учиниће крупне кораке на интеграцији културе и осталих области друштвеног рада. Ти процеси се више не могу зауставити. Они не могу остати ни на периферији, јер су основ даљег развоја и културе и других области рада, па и друштва у целини. Хуманистичка је обавеза социјализма да култури врати достојанство друштвеног, а то значи да је учини унутрашњим садржајем рада и живота све већег броја људи. То је и суштина захтева за интеграцијом културе и материјалне производње.