Место Београда у културном животу СР Србије

У савременом свету, култура по својим основним својствима има национални и универзални карактер. Никакве друге границе за њу не важе — она се не може ставити у оквире ни државних, а камоли регионалних, градских, општинских или других међа.

Отуда када говоримо о културном животу појединих места и региона, не може бити речи о стварању неке „локалне“ културе, већ о доприносу који се даје националној култури и доприносу да националне културне вредности буду прихваћене и у свакој локалној средини.

Ове опште одредбе важе за све — па и за Београд. У складу с тим, Београд као културни центар има двојаку функцију:

Прво, у односу на сопствене потребе, на културни развој 1,200.000 становника на његовом подручју и, друго, у односу на развој националне културе. Мада се методолошки те две функције могу изоловано посматрати, оне у суштини представљају само две стране истог процеса. Те две функције: потребе сопственог развоја и потребе развоја националне културе нису међусобно у супротности, напротив — оне су по правилу идентичне.

Ове функције су у Београду утолико изразитије што је он далеко најразвијенији културни центар СР Србије,[1]) а посебно што у њему раде врхунске националне културне институције.

Полазна поставка за одређивање места Београда у културном развоју СР Србије је да Београд ни друштвено, ни економски, ни културно не може бити довољан сам себи, не може бити затворен, а да то истовремено не угрози и његов сопствени развој. Београд свој културни развој, и не само културни, може да види само као саставни део пре свега националне културе, а затим и шире — југословенске и светске. Свака друга концепција значила би истовремено и угрожавање сопственог културног развоја.

Отуда, када се говори о месту Београда у културном развоју СР Србије, не може се говорити о „помоћи“ у социјалном смислу те речи, ни о „меценаштву“, већ о вођењу рачуна како о сопственим интересима, тако и о интересима развоја националне културе. Нема не само складног развоја националне културе, већ нема ни културног развоја Београда уколико није обезбеђен интегритет културног живота у Републици. Према томе, примедбе да се Београд културно „затвара“, „изолује“, „издваја“, које су нарочито подстакнуте неким организационо–техничким решењима у односима Београда и СР Србије, нису оправдане са гледишта усвојеног концепта Београда у целини и културног развоја посебно.

Наравно, то не значи да не треба да буде примедби на реализацију такве политике, али о томе ће касније бити речи.

Други начелни став који се у оквиру ове теме мора разјаснити је став против „метрополизације“ културе, односно залагање за „деметрополизацију“ културе. Реч је о томе да је културни живот Србије у изузетно високом степену концентрисан у Београду и о потреби складнијег регионалног развоја и израстања и развијања других јаких културних центара у Републици.

Таква политика развоја културе у СР Србији не само да је прихватљива већ је једино могућа. Демократизацију културе, са свим елементима које тај појам садржи, немогуће је остварити ако је културни живот концентрисан у једном месту. У складу са раније реченим, и потребе развоја националне културе, а и потребе развоја Београда, захтевају у знатно већој мери стварање и развијање нових, снажних културних пунктова у Републици.

При томе треба имати у виду и следеће моменте:

„Деметрополизација“ културе је светски процес, процес који је захватио или који захвата велики део савременог света. То је процес који се не одвија само на релацији рецимо, Београд—Чачак, већ и на релацији Париз—Београд. Некада је Париз био „престоница света“, а Београд дубока културна провинција. Данас су створени и развијају се нови светски и европски културни центри, међу њима и Београд. Неоспорно је да је и тај део процеса „деметрополизација“ у интересу развоја не само културе у свету, већ и сваке националне културе. Поред тога, „деметрополизација“ културе треба да значи пре свега оријентацију на развој нових културних центара у Републици, а не треба и не сме да значи захтев за стагнацијом културног развоја Београда. Управо стварање нових, јаких културних центара, захтева и све већу улогу Београда у културном развоју Републике. Само упоредан и складан развој и Београда и нових центара може да да резултат.

У вези са овим питањима треба јасно рећи: свако општинско, регионално или национално затварање у култури је антикултурно, јер је супротно смислу и карактеру културе, јер у њој развија провинцијски дух и менталитет. Зато упоредо са „деметрополизацијом“ културе треба разговарати и о „депровинцијализацији“ културе, односно стварању и ширењу правих, аутентичних културних вредности у свим срединама, и у Београду и другде.

Дакле, интерес Београда је да се стварају нови културни центри, као што је и њихов интерес да постоји културно развијени Београд.[2])

Због тога културни развој Београда и развој других центара не треба међусобно супротстављати, већ допуњавати, гледајући на обострани развој као и јединствени процес демократизације културе и развоја националне културе, као и културе народности које живе у СР Србији.

У складу са већ реченим, поставља се питање: какав допринос Београд може да да даљем развоју СР Србије и у којим облицима он треба да се остварује?

Несумњиво је да Београд, с обзиром на своје стварне и потенцијалне културне могућности, може да има изузетно значајну улогу у културном развоју СР Србије, рекао бих чак да је он један од битних чињеница тог развоја. Отуда извиру не посебна права, али посебне одговорности Београда, управо свих његових културних и друштвених фактора. Када се говори о доприносу Београда културном развоју СР Србије, обично се подразумева тзв. непосредни допринос — гостовања драмских и музичких ансамбала, приређивање изложби у другим местима и сл. Неоспорно је да је и тај вид доприноса значајан, али он ни сада ни убудуће неће и не може бити примаран. Улога Београда у културном развоју СР Србије далеко је комплекснија и шира.

1) Основни, битни допринос Београда културном развоју СР Србије остварује се преко доприноса који Београд даје националном културном стваралаштву, управо стварању културних вредности које, потенцијално, постају својина свих — и садашњих и будућих генерација.

Како у Београду делују врхунске културне установе Републике и како у њему ради око 5.000 чланова уметничких удружења, то је и велика одговорност Београда за обезбеђење друштвених, културних и материјалних претпоставки за свестрани развој уметничког стваралаштва. У том склопу, посебно место има међународна и међурепубличка сарадња, управо обезбеђење константних сусрета, упознавања и утицаја са културама других југословенских народа и народности и са светском културом.

Ранијих година, у складу са владајућим концепцијама и устаљеном праксом, републички органи су сматрани скоро јединим представницима аутентичних националних културних интереса и њима су дата права и одговорности, дакле и средства, за вођење политике у тој области. Општинама, па и граду Београду, остављена је брига о „локалним“ потребама, дакле, пре свега о задовољавању културних потреба својих грађана. До пре неколико година тадашњи фонд за културу града Београда скоро искључиво је финансирао установе чији је оснивач град Београд. Таква пракса се мења, али је тај процес врло спор. Већим делом он се одвија преко „преузимања“ републичких функција, него преко развијања и прихватања нових, својих функција, које су пре свега у интересу сопственог развоја, а и у интересу развоја националне културе.

При томе, наравно, није реч о подели надлежности схваћених у етатистичком смислу, о подели „власти“ над културом између Републике и општина, већ пре свега о даљим процесима деетатизације и децентрализације, о самоуправном организовању културних делатности и друштва у целини и њиховим изворним правима и обавезама у развоју националне културе.

У досадашњој пракси дешавало се да се Београд идентификује са административним центром Републике, да се критика појава републичког централизма претвара у критику Београда. Због тога треба јасно рећи да је Београд у сваком случају у истој мери као и остали заинтересован за демократску, деетатизовану и, колико је могуће, децентрализовану политику у Републици.

Шта треба урадити да би допринос Београда развоју националног културног стваралаштва био већи — то питање представља посебну тему и заслужује посебну обраду. Из тог комплекса питања сматрам потребним да укажем само на два момента која ми се чине значајним за тему о којој расправљамо.

Прво, потребан је организованији рад на међурепубличкој културној сарадњи. Београд има неколико међународних уметничких манифестација, а од југословенских: Тријенале ликовних уметности и фестивал краткометражног и документарног филма, као и Сајам књига, који је истовремено и међународна манифестација. У Београду се размишља о даљим, организованим настојањима да Београд у већој мери постане место сусрета и упознавања са културама других југословенских народа и народности.

Друго, и југословенске и међународне културне манифестације које се организују у Београду могу и треба у већој мери да имају одјека на шира подручја СР Србије. Могућности за то су и велике и разноврсне и треба их користити.

2) Непосредан допринос Београда културном развоју СР Србије може се само једним делом остваривати путем гостовања и других облика такве сарадње. Далеко веће могућности пружа коришћење средстава масовних комуникација — радија, телевизије, филма, плоча, штампе, издавачке делатности и сл. Ти облици су не само економски рационалнији, већ и ефикаснији по ширини утицаја.

Међутим, крупна слабост на коју треба указати је одсуство пуније програмске и финансијске сарадње културних институција Београда и средстава масовних комуникација, а посебно радија и телевизије. Нити су се културне установе Београда у већој мери оријентисале да као саставни део своје активности и ширења свога утицаја користе пре свега радио и телевизију, нити су се радио и телевизија у већој мери оријентисале да у стварању својих програма користе велике могућности које постоје у београдским културним установама. У вези с тим, треба истаћи и недостатак правог економског односа и у оним видовима сарадње који су остварени. Познат је податак да у неким земљама врхунске културне установе око половину својих прихода остварују од средстава масовних комуникација. Последњих годину–две дана може се уочити напредак у овој сарадњи, али је он још далеко од потреба средстава масовних комуникација и од могућности културних установа Београда.

3) Гостовања драмских и музичких ансамбала, организовање ликовних и музејских изложби и слична, представљају најнепосреднији облик доприноса Београда културном развоју СР Србије. При томе, треба истаћи да није реч само о гостовању београдских културних установа и појединаца у другим местима, већ и установа и појединаца из других места у Београду. Овај облик сарадње мора бити двосмеран, јер оба смера имају своје пуно културно оправдање.

Када се упућују критике на недовољну улогу Београдских културних установа у културном развоју СР Србије, онда се пре свега мисли на недостатак гостовања. Покушали смо да добијемо комплетну документацију о томе каква је у 1970. години била културна размена Београда са другим местима у СР Србији.

Из тих података[3]) се види да сарадње има, али да је она недовољна.

Више разлога има за такво стање. Поменуо бих неке.

Један број београдских установа је недовољно спреман за развијање ове сарадње и задовољава се функцијом коју врши у Београду. Не осећају се организовани напори да се утицај установа прошири на шира подручја.

Мора се рећи да и у великом броју места у Србији такође није развијен осећај о потреби ове сарадње, те се у њима не јављају иницијативе, не постављају се захтеви. Има места у којима годинама није гостовала ниједна културна установа из Београда. Додуше, последњих година све је више иницијатива, чак и из мањих места.

Наравно, значајну сметњу и овде представља недостатак финансијских средстава. Међутим, скрећем пажњу на податак о преко 1.000 концерата забавне и народне музике, према 164 концерта озбиљне иако не ретко прва гостовања захтевају и већа финансијска средства.

Најчешће, за културне установе гостовања нису економски стимулативна, Београд не стимулира гостовања својих ансамбала, а друга места по правилу нису спремна да дају потребна средства, и ако су она испод стварне, економске цене.[4])

Расправе — ко је у праву, тешко да могу довести до решења. Свако је са свог становишта у праву. Очигледно је потребно више добре воље и више разумевања код свих. У том правцу, Београдска заједница културе припремила је предлог за промену својих правила о финансирању културних установа па би им од 1. 1. 1972. године исплаћивала варијабилни део и регрес по броју посетилаца и приходу и приликом гостовања београдских културних установа у другим местима.

У развијању ове сарадње, посебно је значајно да она буде развијена са више система, а нарочито са развијенијим културним центрима. Започета сарадња Ниша и Београда може бити пример у ком правцу и на којим основама сарадњу треба развијати. Залажући се за радне и прецизне договоре између појединих заједница културе, установа и сл., морамо имати у виду да се култура не може дистрибуирати, већ се само може пласирати по својим стварним вредностима.

4) Најзад, не треба испустити из вида да значајан допринос културном развоју СР Србије представља и онај који се непосредно остварује у самом Београду — утицајем на људе који из свих крајева земље долазе у Београд на дуже или краће време и долазе у додир са културним животом Београда. Навешћу само да у Београд дође годишње око 3 милиона грађана. Овде посебну улогу имају организовани доласци — од ђачких екскурзија и долазака синдикалних подружница до таквих акција као што су акције Музичке омладине „Возом у оперу“.

Посебно је значајно да у Београду сваке године студира око 30.000 младића и девојака и око 6 до 8 хиљада ученика средњих школа из других места. Већина њих после проведених неколико година у Београду одлази у друга места. Утицај који је културни живот у Београду извршио на њих може бити изузетно значајан за културни развој других места.

Утицај који Београд врши на културни живот Републике не исцрпљује се наведеним облицима, али су они свакако основни преко којих се тај утицај манифестује. При томе, треба имати у виду још два момента:

Прво, као најразвијенији центар, Београд јако делује снагом примера. Отуда однос Београда према култури, културна атмосфера, услови стваралаштва и слично имају значајног одраза и на одговарајући став других.

И друго, утицаји из Београда нису, наравно, само позитивни. Београд је и најразвијенији центар у коме се стварају и кич, шунд и други облици некултуре. У којој мери ће се ширити, пре свега, праве културне вредности, зависи од културне зрелости и београдске и других средина.

Завршићу истицањем уверења да је културни развој СР Србије данас у таквој етапи у којој је неопходна пуна интеграција свих друштвених и културних чинилаца и усмеравање њихових снага на даљем културном преображају Републике. У том смислу и Београд и други градови у Републици треба и даље да проналазе и развијају своју улогу у што широј међусобној сарадњи.

[1] У Београду раде: Опера, Филхармонија, 6 професионалних позоришта, 27 музеја, 31 новинска и издавачка кућа, радио и телевизијска станица, 5 филмских предузећа, Кинотека, 10 сталних ликовних галерија, три велика оркестра и шест сталних камерних састава, Ансамбл народних игара, велики број аматерских друштава, 300 библиотека од националне до огранака по насељима, 17 културно–образовних пропагандних установа (Коларчев народни универзитет, Културни центар Београда, Дом омладине, Дом пионира, Раднички универзитет „Б. Салај“, итд.), 4 архива, 4 завода за заштиту споменика културе и природе итд. У Београду такође раде Српска академија наука и уметности, Универзитет, Уметничка академија и 67 научних установа. Такође, у Београду раде 93 средњих школа, од којих три средње музичке школе, балетска школа, библиотекарска школа и школа за индустријско образовање. Као сталне манифестације у Београду се организују: Тријенале југословенских ликовних уметности, Међународни сајам књига, Југословенски фестивал краткометражног и документарног филма, Београдски интернационални театарски фестивал, Београдске музичке свечаности, Филмски фестивал, Међународна културно–уметничка манифестација деце „Радост Европе“, Београдска ревија аматерских малих сцена, Октобарски салон, Октобарски сусрет писаца, Златно перо Београда, Београдско пролеће. У Београду живи и ради 306 књижевника, 180 књижевних преводилаца, 337 драмских уметника, 380 филмских радника, 74 филмска глумца, око 750 музичких уметника, 980 ликовних уметника, 1.800 архитеката — чланова уметничких удружења.

[2] Желео бих овде да дам једно објашњење. Израз „културно развијени Београд“ и неразвијена „унутрашњост“ треба врло условно примити. Београд је развијен у односу на остале или у односу на своју ситуацију пре 20—30 година. Међутим, његова културна развијеност је још далеко од тога да одговара стварним потребама милионског града, а посебно демократском концепту културне политике. У том погледу, пред Београдом стоје и те како крупни задаци, од којих је један део и фиксиран средњорочним планом развоја. С друге стране, поред Београда у СР Србији већ постоје доста развијени културни центри. То је, пре свих, Нови Сад који је старији културни центар од Београда, затим Приштина, Ниш, Суботица, а све су присутнија у културном животу Републике и нека друга места. Према томе, процеси о којима говоримо, већ су у току. Питање је у којој мери су они свесном акцијом подржавани, у којој мери су начелно прихваћени концепти реализовани.

[3] У 1970. години београдска позоришта су дала 120 представа у 29 градова СР Србије. Нека места посетило је неколико позоришта (на пример Народно позориште, Савремено позориште, Атеље 212, „Бошко Буха“, Театар поезије, Ваљево — Народно позориште, Савремено позориште, Атеље 212, „Бошко Буха“ и Театар поезије), а у неким местима није гостовало ниједно позориште (Шабац, Лесковац, Зајечар и др.).

У истој години у Београду су гостовала позоришта из Шапца, Титовог Ужица, Новог Сада, Суботице и Приштине и четири аматерска позоришта.

Музичка активност се одвијала, и то: београдски музички ансамбли и појединци дали 164 концерта у Србији, не рачунајући концерте забавне музике које је организовала „Београдска естрада“ и којих је у 1970. години било преко 1.000 у преко 200 места. У исто време, у Београду су гостовали музички ансамбли из Новог Сада, Суботице, Ниша и Приштине.

Поред више индивидуалних изложби београдских сликара, београдске галерије организовале су 9 изложби савремене ликовне уметности у Зрењанину, Нишу, Краљеву, Крушевцу, Врњачкој Бањи и Новом Саду, док је у београдским галеријама, поред учешћа на колективним изложбама, излагало 15 ликовних уметника из унутрашњости, а организоване су и две веће колективне изложбе (ликовни уметници из Војводине и ликовни уметници са Косова).

Београдски музеји су организовали 29 изложби у 65 градова СР Србије, од чега по четири изложбе у Новом Саду, Краљеву и Панчеву, а по три у Крушевцу, Чачку, Врбасу и Титовом Ужицу.

[4] Примера ради, за сваки концерт Београдске филхармоније Београдска заједница културе даје око 6 милиона старих динара. Међутим. Филхармонија није успела да нађе у 1970. години ниједно место које би примило Филхармонију, иако је тражила упола мање средстава,