Традиција и савременост кроз свакодневну људску праксу

Кад год се говори о традицији и савремености, размишљања се обично сведу на неке аспекте тих питања: разматра се књижевна традиција, традиција у сликарству, национална традиција — у сваком случају нешто што је издвојено у духовној сфери, у најуже схваћеној култури, при чему нам се све то пречесто чини као непомична, ванвременска, конзервирана баштина која тек кад–тад претрпи понеку допуну, а заборавља се онај комплекс традиције и савремености, који се очитује у нашем свакидашњем делању, а чији простор можемо да одредимо једино у оквиру структуре људске праксе, дакле људског делања. Управо разматрајући очитовање традиције и савремености кроз структуру свакодневне људске праксе, долазимо и до разбистравања основног питања нашег Конгреса: каква нам је културна акција преко потребна, какво је осмишљавање неопходно нашем културном тренутку.

Наиме, свакодневни живот, сама људска пракса, поседује једну димензију коју у недостатку бољег израза називамо механичким животним простором. У том простору се одвија претежни део нашег живота и рада као непрекидни низ практичних, аутоматских одлука о свим израслим питањима из тренутка у тренутак, а ипак његовим појавама и законитостима поклањамо премало пажње. Простор о коме говоримо је онај слој наше свакидашњице у коме, мада знамо закон слободног пада, ни на крај памети нам није да се, размишљајући о њему, измакнемо испод цигле која пада. То је тај механички животни простор у коме смо усталили основне чињенице и основне истине, па и буновни, без размишљања, знамо: земља се окреће око сунца, два пута пет десет, агресора треба поразити. Ту се усекла у нас обимна књига о мохачкој или косовској бици као поука сажета у неколико реченица, а захваљујући том животном простору знамо шта је динамо, шта је туга, а шта жалба, чак и кад и нисмо у стању да их одредимо речима. О овом реду ствари говори и познато мишљење: у покрету којим палимо зрно шибице садржано је целокупно искуство човечанства везано за ватру, од заборављања ватре, до тајне кремена и искуства о запаљивости фосфора. Били свесни тога или не, мислили на то или не, фиксирано је оно у нама неизбрисиво.

То је свет који се током нашег живота таложио у нама и формирао наше унутрашње ја од навика, обуке, васпитања, знања, заблуда и предрасуда, рада, додира, моралних схватања, менталних појава, од слојева породичног, националног и професионалног наслеђа, од искуства везаних за поднебље и, коначно, у овом животном простору недвосмислено тече и непосредна репродукција испреплетане традиције и савремености.

Пошто је неизбежно да се и најтананије усвојено знање, током краћег или дужег времена, таложи у нашем механичком животном простору с озбиљним поједностављавањима до следећег активирања под новим животним искуством или под дејством поједностављених честица нових сазнања, када се још више мења и искривљује, очигледно је, с једне стране, да је наш механички животни простор необично динамичан и да се из дана у дан реорганизује а, с друге стране, видно је оптерећен заблудама, предрасудама, идеолошким извитоперавањима, „лажном свешћу“, те је управо због тога очигледно да нигда ни једно знање, уверење нити убеђење нисмо у стању дефинитивно да присвојимо и због тога свако од оних питања, која свакодневно излазе пред нас током целог живота, треба увек изнова, свесним духовним испитивањима освежавати као што је и неопходно преоцењивати све што се о одређеном питању наталожило у нашем механичком животном простору.

Судбина овог свесног оцењивања биће да ће се оно што оцењујемо изнова наћи поједностављено у механичком животном простору.

Најзад, нисмо у стању да непрекидно држимо будно у свести и на високом нивоу духовног усијања свако питање. Од наше спремности или неспремности да учинимо духовни напор зависи да ли ћемо на питања која се пред нама гомилају током свакодневног деловања дати само инстинктиван и механички или свестан и темељан одговор.

Неуморно давати свесне одговоре на питања која извиру, поразити духовну тромост која нам одређује да вегетирамо на нивоу реаговања механичког животног простора, ето, дакле, у чему је ненадокнадива улога непрекидне културне активности у структури и служби човекове праксе.

Није реч о пукој просветитељској већ управо о културној активности. Можда ту треба да укажемо у чему је овако схваћена пресудна улога културе: у свакој, па и у нашој заједници, судбина и квалитет најузвишенијег идеала и вредности какви су демократија или самоуправљање, зависе и од тога да ли ће људи, по доношењу одлуке о појединим питањима, масовно пасти на ниво поједностављених схватања и инстинктивних реаговања у механичком животном простору у коме претеже хтење и блиста снага волунтаризма или, супротно, хоће ли у већини бити расположени и одлучни да се непрекидно духовно напрежу, да би при доношењу одлука снага крилате свести својим доказима наткрилила празно хтење. Постављени циљеви наше културне политике очито ће овде добити своје друштвене основе.

Али у каквој је то вези с традицијом и савременошћу? Ако погледамо наш динамичан век, највише што човек може, у непрестаној журби, јесте да од хиљаде питања свакодневног живота само на понеко да одговор на високом нивоу свесног истраживања, и разумљива је због тога неминовна масовна појава реаговања прилагођеним, поједностављеним истинама. Због тога су друштво, као и његове најразноврсније снаге понаособ, најдубље заинтересовани да и на нивоу реаговања поједностављеним истинама што више људи буде задојено њиховом идеологијом. Због тога идеолошке борбе, супротно опште распрострањеном мишљењу, имају много интензивнији и оштрији ток у механичком животном простору свакодневнице него на вишој разини свести. Нарочито у нашем динамичном веку. Помислимо само на она раздобља када деценијама, такорећи, никакве иновације нису узнемиравале праксу човека; не једном се испоставило да је маса искустава кроз векове бивала употребљива и преносила се с оца на сина у великим породицама и солидарним заједницама; основне истине су изгледале непроменљиве и тако су се и фиксирале у механичком животном простору човека док је за ретке новине овај животни простор остајао неосвојива тврђава. Тада је жива традиција, уткана у механички животни простор, заиста релативно далеко задирала у прошлост.

С друге стране, у нашем још недовршеном веку настало је много више проналазака и новина него за претходних хиљаду година; битније и масовније се изменио начин живота у породици, становању, у насељима него током претходних векова; промет, саобраћај и средства информисања приближили су негда недостижне светове; овај големи лавиринт иновација требало је да усвоје и наталоже у себи свега два–три поколења. Каква судбина може да очекује традицију и шта се може збити са савременошћу? Код нас је ситуација још особенија: претежни део раздобља великих промена нашег века сажет је у последње три деценије.

За то време наш механички животни простор широм је отворио врата опсади новина; чак су и нека, не малобројна искуства од пре десетак година превазиђена, утврђене чињенице и основне истине мењају се покаткад и у току једне те исте године, а идеолошка конзистенција личности као да се сваки дан допуњава и гиба. Одбрамбени уређаји нашег механичког животног простора постали су несигурни, постали смо превише осетљиви и пријемчиви за сваки нови утисак и дејство, често без одбира. Због брзоплетог реаговања често смо — као јединке које чине друштво — остајали дужни да упознамо ствари и поставимо их на њихово место; наше механичко реаговање на узастопне иновације као да не даје довољно предаха да бисмо на добар део питања дали одговоре на нивоу свесних духовних истраживања. Иновације нас свакодневно преплављују и сместа их таложимо у себи као традицију. Због тога, допунићемо оно што смо на почетку рекли: у покрету којим палимо зрно шибице садржано је одиста целокупно искуство човечанства о ватри, али у нама је фиксиран само последњи степен тог низа искустава. Остало као да је прошло мимо нас и као да је све то прогутала тама прошлости. То има посебан значај у доба кад се вртоглавом брзином множе новине: фиксирање традиције у механичком животном простору нашег доба не задире дубоко у прошлост већ се преплиће са савременошћу из шире садашњости: из дана у дан рађа се заједно с њом.

Није, можда, било некорисно све ово наводити, уколико смо се приближили сазнању да никада као данас, по свој прилици, нисмо имали толику потребу за свесно смишљеном културном акцијом. Иако је бачено мало светлости, колико тек наше доба изискује друкчију културу од других раздобља?! Треба да се учимо мислити, да свет који се око нас мења великом брзином не примамо само осетом, него и умом савлађујемо.