Култура је интегрални спој свих облика човековог овладавања светом

Истини за вољу, морам да признам да сам са извесном зебњом стао пред говорницу. Разлог је врло једноставан: један општи — што заједница научних радника којој, у ужем смислу, припадам, није укључена у припреме овог Конгреса, што осећам као хипотеку, и други лични — што су говорници пре мене располагали у толикој мери извесним даром говора, да се мени чини да само ваша посебна наклоност може да ми помогне и да учини вредним ово што хоћу да кажем.

И управо стога, ценећи ваше стрпљење, ја не желим да ризикујем: многи пре мене су управо тако лепо градили јединство целине културе, да ја немам потребе тој слици целине интегралног стваралаштва било шта да додам, а поготову да одузмем. Укратко, култура као и интегрални спој свих облика човековог овладавања светом јесте сасвим добра дефиниција. Али, ја ћу управо на овоме и покушати да задржим вашу пажњу. Таква слика хармоничне јединствености је само привидна, она ствара тај утисак, у основи сличан утиску, смислу, који посматрачу једно дивно сликарско дело оставља са погодног одстојања. Међутим, и овде се приближавањем откривају детаљи, више или мање прецизно обрађени, са више или мање хармоније уређени. Дакле, слично, ни тај спој стваралачких активности, свеукупни чинилац људског знања, правила, веровања идеја, вештина, обичаја итд. култура као таква није у свом унутрашњем бићу сасвим хомогена, хармонична; између делова целине присутни су конфликти, сукобљавања; нема паралелизма у развоју; слика, другим речима, када јој се ближе приђе пружа могућности за диференцијацију. Ситуација је потпуно идентична и у свакој условљено независној ужој целини, подсистему система вредности који називамо — култура. Дакле, култура као израз свеукупног стваралаштва духа има у целини и у својим деловима (подсистемима) само привидно израз бића које живи у условима једне специфичне унутрашње динамичке равнотеже. У ствари, све је у покрету, у сталном и неједнаком напредовању, постоје снажни продори али и једновремене потребе за консолидацијом. То с једне стране, а с друге — сам однос овог специфичног система према другим у оквиру „великог система“ — друштва у целини. Па чак и даље — према култури других народа, универзалној култури која неодољиво привлачи. Није ли тај однос битан за све, за напредак у целини, и није ли он услов за „боље сутра“? Јесте, свакако да јесте!

Ми смо, сведоци, добрим делом и саучесници, у стварању тог општељудског медијума — културе, наше културе у интегралном смислу и у првом реду, и ми смо без сумње, у дијалектичком смислу, одговорни за њен степен хомогенизације.

И управо стога, посебно што припадам делу активности које изазивају битне дилеме и контроверзне оцене степена истинског људског напретка, што припадам заједници научног и технолошког стваралаштва, која општој слици људских вредности даје посебне боје и утиче на целину, ја сам узео реч да помогнем, разуме се, у границама својих скромних могућности и времена на располагању, да се добије права слика наше културне стварности и употпуне концепти за акцију у њеном даљем развоју и њеној хомогенизацији. Јер, могући однос, чак и конфликтан, између науке и технологије, с једне стране, и осталих сфера културне активности човека с друге стране, сигурно да у високом степену одређује будућност сваке земље. Не упуштајући се у „вечну бригу“, око усклађивања научног, техничко–технолошког рационализма и хумане контроле и односа, дакле у бригу за човека a priori, ја налазим да је овај скуп позван да пројектује истински бољу будућност — будућност којој ће култура као систем стваралачких вредности и самих вредности људског ума, дати не само боју, смисао, већ и — основу.

Ако, као и увек, култура настаје из љубави и склоности за вредностима духа, она такође садржи — за људе нашег времена — огромне могућности акције, дакле, она не нуди само збир пасивних вредности, знања и вештина, већ и најдиректнији прилаз научној радозналости, партиципацији, одговорности за напредак. У томе су, у том поимању нове позиције научника — истраживача, ствараоца уопште. У директној зависности од значајног повећања знања (обим и ритам промена су већини познати), овај моторни елеменат, овај фактор луцидности, рађа — код оних који га као таквог признају — истраживачки дух усмерен у свим правцима на стварање правих вредности. У мери у којој се схвата да прогрес представља пре „повећање“ него „побољшање“ мора се прихватити и крајња, потпунија дефиниција: повећање у првом реду значи веће знање. И управо стога што знање постаје све одлучнија мера, што императивно упућује на веће образовање и културу, што постаје основна снага напретка, водећи део свеобухватног рада, што нема краја у свом испољавању, што као шанса припада свима, оно је — видљиво већини, истина првенствено кроз своје спектакуларније манифестације моћи: атомска бомба, сателити итд. — побудило свеопшту наду у општи убрзанији напредак, у „боље сутра“, покренуло читаву револуцију „растућих надања“, један нов оптимизам за супституисање јаза између развијених и неразвијених. Реалност оваквог става откриће и оценити будућност. Али, без сумње да је сигурно да вера у напредак никада није почивала на сигурнијим темељима, на знању и способности да се оно користи за напредак. Па ипак, у основи овај напредак тражи, пре свега, једно изузетно — бар у нас! — убрзано успостављање духа прогреса у најширим слојевима народа, како би се извукле све креативне потенце и стваралачки, зналачки, усмериле ка виталним циљевима нашег самоуправног друштва, истинског напретка развоја, раста „у дубину“.

Ја, у ствари, желим да истакнем до одлучујућег за нас улазак у „научну цивилизацију“, богатије — у пуном смислу речи — друштво, чињеницу да је управо под дејством спреге наука (у ширем — култура) развој производних снага, измењена вековима стара и успостављена потпуно нова револуционарна стратегија развоја: знање, по први пут, постаје одлучујућа снага чак и услов напретка; оно у развоју људских добара постаје доминантно у односу на рад и капитал, оно је све више синоним напретка!

И управо стога, та нова стратегија развоја НАС посебно обавезује: с једне стране она указује на ефикасније и сигурније путеве у модерно друштво, а с друге, она захтева поседовање таквог знања које ће ове путеве — циљеве обезбедити, тражи нову димензију, нову структуру и нове стваралачке импулсе, тражи нову велику „иновативну перформансу“ која може да обезбеди ову трансформацију, тражи супституцију „науке у танком слоју“ какву ми данас поседујемо. Све ово тражи, дакле, дубоке трансформације у концепту, у свести, у акцији усмереним на развој. Тражи измену односа према науци и у самој науци, тражи нову политику за науку и нову политику науке. Тражи једну нову свеобухватну политику која ће једновремено да елиминише клаустрофобију елитизма, али и да успостави адекватнија одмеравања вредности, садржаја структура и акција. Науку — истраживање и развој, борбу за „иновантну конкурентност“ треба избацити као ударну иглу, клин напретка, треба јој додати снагу да би могла да се одвоји од приземља, да би могла да повуче остале подсистеме у систему производних снага. Треба, дакле, у избору виталних друштвених циљева, „стваралачкој перформанси“ дати приоритет. Мање без сумње због ње саме, због њеног унутрашњег бића, а знатно више због њеног изузетног кумулативног дејства на свеопшти развој због њеног спољњег бића. А то није једноставно: није једноставно друштву да определи динамику раста многих циљева развоја, није једноставно ни науци да успостави посебне напоре ради адекватне садржине свог развоја. И ето дилема!

Наша научна политика и политика за науку покушали су на овом плану да учине нешто позитивно, и то бих управо хтео да вам презентирам.

Укратко, ДВА ГЛАВНА ЦИЉА, смо сматрали одлучујућим како за успостављање целокупног система циљева, тако и за мере које треба да обезбеде њихову реализацију, па према томе и концепт наше научне политике. Они би могли да се искажу следећим: први, успоставити мере чији је циљ да се научно–истраживачка делатност стави у службу не само напретка људског и нашег знања уопште, него и економског и друштвеног напретка наше земље; и друго — успоставити адекватан систем мера за обезбеђење материјалних средстава — средстава потребних за одговарајуће динамизиран развој научних истраживања и повећање њихове продуктивности.

Нама се учинило да у мноштву закључака до којих смо у једном интензивном разматрању дошли, привучени посебном бригом за проблеме како да се и наша земља, као и све друге напредне земље, определи између могућих користи од алтернативних врста активности и трошкова које такве активности садрже, рекох дошли до закључка да су овакви напред речени циљеви и разумни и сврсисходни. Јер, остварујући напредак — који у целини није споран али чија брзина тражи перманентну додатну акцелерацију да би била увек све већа, ми у условима свеукупних последица присутне научнотехнолошке револуције, као и све друге земље, морамо да вршимо и то непрекидно — избор: између све бројнијих могућности — циљева на које можемо употребити своје снаге, али и избор начина помоћу којих се те снаге могу комбиновати да би послужиле тим циљевима. Процес у коме настају нове потребе и у коме се проналазе нова средства за задовољење тих потреба, је — то је већ довољно познато — у савременом свету веома динамичан. Као резултат управо „експанзије новина — знања“ стари економски проблем ефикасне расподеле оскудних могућности међу конкурентним потребама је постао знатно комплекснији. Могућности су, истина, још увек у свим земљама, у нас поготову, ограничене у односу на ниво потреба за које се они могу употребити. Поента је управо у томе да знање и његова моћ нађу место међу економским (и другим — друштвеним, политичким ...) принципима који служе доношењу одлука у вези с овим многим новим факторима. Избор који је по правилу тежак и дилема између раста и благостања као циљева политике нису, дакле, данас једине и основне тешкоће, чак не и ако би им се додали мање–више већ инвентарски модели које треба проучити у конкретним условима као што су: „економско благостање“, „просперитет“, „корисност“ или „равнотежа“. Национална тела која формулишу политику друштвеног развоја би, стога, морала да буду способна да процене ефикасност алтернативних могућности науке, и то како у вршењу избора циљева, тако и у њиховој реализацији. Другим речима процењивање улоге коју може да има научна политика на овом плану не представља чисто техничку или политичку (у арбитрарном смислу) праксу, већ је то задатак од највећег друштвеног значаја.

Стога, из свих ових и других бројних разлога, у основе концепције наше научне политике и политике развоја треба уградити бригу око повезивања целине разних карика јединственог процеса стварања и експлоатације научних, техничких, технолошких, организационих, социјалних и других новина.

Ја сам до сада говорио углавном о нашој бризи за успостављање адекватне научне политике са становишта економских потреба, о елементима бриге за политику истраживања који доприносе технолошком и економском прогресу. Знатно мање речи сам изрекао о осталим истраживањима које, природно, мора да потпомаже једна конзистентна научна политика. У ствари, не ради се овде о некој посебно мотивисаној диференцијацији, о неком олаком резоновању a posteriori; хтео сам само да посебно укажем и на формалне императиве за истраживањем и непрекидним приближавањем знања и акције, као захтеву који проистиче из једне наше опште воље за истинским напретком а не из једне закаснеле реакције. Другим речима, покушао сам да вас у контексту бројних размишљања упознам са сложеношћу напора ради успостављања једне здраве наше научне политике, која би, у крајњем, требало да:

(а) имајући у виду САДАШЊОСТ, обезбеди најбоље управљање постојећим снагама и могућностима и

(б) имајући у виду БУДУЋНОСТ, обезбеди развој и прогресивну адаптацију ових постојећих снага као и нове адекватније концепције напретка.

Оно што дугујем чини ми се да се односи управо на реинтеграцију целине — целине науке, целине која науку чини оним што је она одувек била: интегралним делом свеопштег рада. И стога ми дозволите да то покушам указујући на одговорности хуманистичких и друштвених наука и одговорности према овима. Оне многима данас још увек изгледају као „сиромашни рођаци“, као „пратиоци пратиоца“, као дисциплине вештина. Основне предрасуде се односе на сам циљ ових наука одложених у арсенале апстрактних изучавања основне суштине ствари. Активност хуманитарних и друштвених наука се данас већ не ограничава само на анализу и чисто економско предвиђање. Свако озбиљније друштвено планирање имплицира и осврт на друштвене групе чији интереси могу да буду не само различити већ и супротни, те разуме се не треба да буде свеједно какве ће реакције и ефекте имати нове одлуке. У основи, ове науке могу помоћи да се адекватно дејствује на читав рад повезивањем различитих интереса; оне су позване да, тиме што имају могућности да упознају функционисање тих група и њихових односа, допринесу бољем разумевању и рационалнијем одлучивању. Овај утицај ових наука је за сада недовољан, обично у фазном закашњењу. Међутим, следеће године ће сигурно постављати сложеније захтеве, управо праве захтеве, пред ове науке и прихватање рестриктивног става могло би да има апсолутно нежељене последице. Било би сигурно узалудно ићи напред ако се овај напредак удаљује од разлога свог постојања — човека!

Тешкоће опредељивања за научну политику у нас су, као што се може наслутити, изванредно велике; оне су и објективне и субјективне природе. Објективне у односу на све оне битне факторе који стоје на страни: великих сопствених тржишта, одмерених и билансираних односа извоза/увоза, снажних предузећа (посебно по својој унутрашњој природи — способностима да иновирају и (или да користе иновације), великих концентрација способних истраживача и средстава, развијене друштвене потребе за новим, итд., дакле, на страни која није наша; субјективне — првенствено у односу на наш стваралачки менталитет, на способност рада за потребе развоја — човека у крајњем, на ширину спознаје процеса друштвене репродукције и улоге знања у ово итд. Укратко, ми — иако су учињени огромни напреци, чак и добар корак у интегрисању снага развоја — нисмо још у позицији са којом можемо да будемо задовољни, и ту су потребни даљи додатни напори и изузетна мудрост. Ја вас нећу замарати цифрама да бих показао овај напредак — оне су напросто само један показатељ који не открива битну „трећу“ димензију стваралачке моћи — немоћи. Довољно је ако кажем да се чине вредни напори, да су у току неопходне и комплексне адаптације, да радимо на новим квалитетима.

Али, да закључим: наши услови за развој су врло специфични иако не и битно другојачији од сличних, типичних за већину земаља у развоју. И стога, избор најбољих циљева и начина да се они остваре представља изузетну тешкоћу. То је и разлог што дефинисање ових основних праваца напретка и потребних мера да би се они остварили чини обавезним друштво у целини; напредак је могућан само ако нам је логика и стратегија напретка иста и сагласна времену и условима у којима напредак остварујемо. У основи, неопходна је општа одлучност и чврстина у ставу да су услови за истински напредак данас, више него икада до сада у историји, везани за напредак у знању. За такву одлучност се треба изборити. И то на најширем плану, по ширини целокупне друштвене структуре Србије.

Ја сам уверен да и овај Конгрес може да у овоме пружи нове изванредне и позитивне импулсе. Јер, истини за вољу, све је сложеније него што на први поглед изгледа, све је у изванредно живом вртлогу промена. Радници културе морају стога да преузму одговорности и ван традиционалних — они морају да откривају да указују на боље, али и да се боре за боље, за све новије, садржајније и сврсисходније вредности. То су императиви времена у којима живимо и у којима стварамо, то су нови изазови и нове велике шансе.