Национална култура у простору и времену

Национална култура живи у специфичном простору и времену.

Њен простор је шири не само од државних него и од етничких граница. Он је свуда тамо где се она ствара и где делује. Њу стварају и странци: на које се угледамо и које преводимо, или који се на нас угледају и преводе нас, или који производе дела нама посвећена. Она делује и на страни: на изложбама, на приредбама, међу људима који нас читају на нашем или на своме језику.

Њено време једва да познаје границе између садашњости, прошлости и будућности: оно је садашњост у којој је живо присутна прошлост и призвана будућност, не само национална него и општечовечанска. То вреди, мада у различитој мери, за тековине и материјалне и духовне културе, коју чине све делатности људског ума: наука, уметност, просвета. Данашњи становници Земље користе се безбројним производима руку и ума претходних покољења свога и других народа, и стварају нове производе којима ће се користити ближи и даљи појасеви човечанства. Међу тим производима једни су ограниченог а други неограниченог трајања. У прве спадају многи технички изуми, идеологије, облици друштва и државе, системи образовања. У друге спадају основне научне истине и велика дела књижевности и уметности, која су вечно млада: Хомер, Праксител, Шекспир, Сервантес, Леонардо да Винчи, Бетовен, Толстој и многи други у свако доба и на сваком месту, у свакој нацији и држави, налазе се у своме простору и времену.

У специфичном простору и времену, национална култура увек је и универзална и интернационална у већој или мањој мери. У мањој ако мање вреди, у већој ако више вреди. Ка њој и од ње воде многобројни мостови, преко којих иду утицаји, подстицаји, угледања, поређења, такмичења, превазилажења и подбацивања бескрајна поворка у којој се човечанство уобличава као целина и постаје бесмртно. Упркос расама, нацијама, класама, идеологијама, државама, ратовима, иако њима у високом степену одређена, култура се прелива преко граница појединих простора и времена и једина изражава и остварује општу људску потребу за узајамношћу и заједницом.

У томе је и дубока противречност културе. Она је истовремено афирмација и негација расе, нације, класе, идеологије, државе. Из њих се рађа, у њима се развија, њих изражава и потврђује, али их и непрекидно превазилази у својој безграничној тежњи за неомеђеним простором и временом.

Историја светске културе у ствари је историја непрекидног примања и давања, које не познаје никакве границе. Стара грчка култура, која изгледа најсамосталнија, веома много дугује претходним источним културама. Римска култура толико дугује Грчкој да се без ње не може ни замислити. Грчка и римска култура пресудно су утицале на настанак и развој потоњих европских култура, које су, опет, веома много једна од друге примале и једна другој давале. Упркос различитим облицима друштва: робовласничком, феудалном, капиталистичком, социјалистичком и упркос расним, верским и националним разликама: особинама романским, германским, словенским, постоје заједнички покрети, правци, школе, дела, који се с правом називају европском културом. Упркос свим могућим разликама још многобројнијим и већим, постоји нешто заједничко што се с правом назива светском културом и што из деценије у деценију и из године у годину бива све снажније, захваљујући у огромној мери и техничким проналасцима, између осталог.

Умиру облици друштва и државе, умиру класе и идеологије, умиру чак народи и расе (одавна нема старих Египћана, Вавилоњана, Асираца, Грка, Римљана), а њихова култура и даље живи и делује. Догађа се чак и то да од побеђеног прима културу победник — на пример, Рим од Грчке. Нема краја сведочанствима у универзалној и интернационалној суштини културе.

Међутим, таква суштина културе, ма како то парадоксално звучало, не искључује боју једне средине и једног времена, дух једног нараштаја и једне личности, боју и дух једне нације, једне класе и једне епохе, него их, напротив, чак претпоставља као ненакнадиве елементе сопственог богатства, разноликости, аутентичности, оригиналности, одбијајући их само онда кад прелазе у искључивост и у нетрпељивост — у антикултуру.

Ове истине, које открива општа историја културе, вреде за сваку националну културу, па и за српску. Оне нас упућују на троструку сарадњу: са претходним нараштајима наших и других народа, са савременим нараштајима и, колико год је то могуће, са будућим поколењима човечанства.

У сарадњи са претходницима — у оба њена вида: у усвајању културног наслеђа човечанства и у усвајању националног културног наслеђа — остварени су у наше доба резултати које не треба потцењивати, али који нас не могу задовољити.

За једну малу културу, са танким и лабилним континуитетом, каква је српска, усвајање највећих вредности културног наслеђа човечанства значи стицање неопходне основе за нормалан развој, освајање правих узора и мерила, без којих би дивљала локална зачауреност и паланачка ограниченост, а код нас још увек постоје знатне празнине и у примању основних европских културних тековина, док су ваневропске — међу њима и тако крупне као кинеске, индијске, јапанске — остале до данашњега дана скоро непознате.

За културу са танким континуитетом, каква је српска, посебан значај има и национално културно наслеђе, као сведочанство о степену сопствене даровитости, која је нашла израза и у најтежим искушењима, али и као опомена да се, због недовољности постигнутог у ранија времена, морају данас удвостручити напори. Но и ту, поред прегнућа поштовања достојних, постоје многобројне празнине. Многе старе књиге нису поново објављене, многи стари рукописи још нису издани, а о значају националног културног наслеђа постоје не само различита него и супротна мишљења. Има и таквих која га своде само на веснике или заточнике социјалистичких идеја, и таквих која га у целини истичу као узор савременом човеку, без нужног разликовања трајног и пролазног, истине и заблуде, врлине и мане. Истина, пак, мора бити између ова два екстремна става. Културно наслеђе не сме се поистоветити са класном идеологијом, Која је више или мање ограничена, бољи или гори услов за стварање, састојак и боја дела једне епохе, него се мора ценити према трајним вредностима, тежњама и опредељењима, према ономе што позитивно обележава национално биће. Таква је, на пример, патриотска тежња за независношћу земље, која је формулисана пре осам векова, којом је прожето читаво наше културно стваралаштво од постанка до данас и која повезује све нараштаје нашега народа. Иако данас, и већ одавно, феудална и буржоаска идеологија не могу бити узор, ова тежња, изражена и у виду отпора сваком поробљивачу и сваком издајнику, јесте и узор и идеал, без обзира на то што је у култури феудалног и буржоаског доба имала и неке погрешне тонове. Дакле, уз неопходна критичка објашњења, национално културно наслеђе треба да се прикаже савременим нараштајима у свој ширини — да би знали сву истину, не само о својим прецима него и о себи.

Културна сарадња са савременицима, због посебног положаја српског народа, мора да буде трострука: са странцима, са другим народима у Југославији и са српским народом у другим југословенским републикама.

Сарадња са странцима, која је све живља и разноврснија, има, уза све лепе резултате, и крупне недостатке, који се могу означити као стихијност, спектакуларност и сваковрсна некритичност — како у примању тако и у давању. Није установљена ни приближно одговарајућа мера у односима са најразвијенијим културама, од којих највише имамо да примимо и у којима најбоље можемо да се потврдимо, са суседним културама, које треба посебно да познајемо и у којима треба посебно да будемо присутни, и са другим културама, удаљеним или мање развијеним, са којима у одређеном степену и ради одређеног интереса треба да сарађујемо. Не постоје поуздани критеријуми при избору страних и домаћих културних вредности које се размењују. Запостављају се трајни облици сарадње, у корист спектакуларних манифестација, којима се постижу тренутни ефекти.

Сарадња са другим народима Југославије, по природи ствари, треба да буде и дубља и тешња него са странцима, али, уза све позитивне појаве које заслужују свесрдно признање, не можемо бити задовољни ни током, ни обимом, ни облицима, ни духом наших међусобних веза. Овде, много оштрије него у односу са странцима, осећа се одсуство одређене концепције. Уместо да се једни према другима све више отварамо, да се наше културе све снажније прожимају, бар толико колико наше привреде, све су гласније појаве затварања, искључивости, нетрпељивости. Уместо да се предузимају нове заједничке акције, обустављају се започете. Уместо да се отварају нове споне, кидају се старе, које су створене у прошлим вековима, кад смо живели у различитим и чак непријатељским државама. Грозница дефинисања националног идентитета претвара се у бунило сваковрсног разграничавања, које не штеди ни природне истоветности и сродности, каквих има у језику на пример, ни у знатној мери заједничко културно наслеђе у усменој и писаној књижевности, на пример, које би требало да се сматра као срећна, а не несрећна околност. У националној загрижености иде се дотле да се људима који су славно помрли приписује национално осећање које нису имали. Можда ни у једној области живота у Југославији политика није толико подбацила колико у области културе. Можда никад раније интелигенција у Југославији није била мање на висини својих хуманистичких обавеза него данас. Пред судом времена неће је оправдати ништа: ни неодређене политичке концепције, које нису јасно дефинисале природу и однос класног и националног у социјализму и које су за то крупан узрок пометњи, ни нов талас национализма у светским размерама, који се прелива и преко граница Југославије налазећи плодно тле у националној разноликости и вековном примитивном менталитету њених становника. Управо због таквог стања, интелигенција у Југославији има особиту дужност и прилику да одигра изванредну хуманистичку улогу у потврђивању универзалне и интернационалне суштине културе. У југословенском простору, где уз словенске народе живе и несловенски: Албанци, Мађари, и други, процес повезивања и прожимања националних култура, мала у мањем обиму, истоветан је као и у светском простору. Према томе, ако нећемо да представљамо ретку трагикомичну појаву у историји, не можемо бити за интеграцију културе у светским размерама и за дезинтеграцију културе у југословенским размерама.

Сарадња српског народа у Републици Србији са српским народом у другим југословенским републикама, као и слична сарадња хрватског народа, ради остваривања јединства националне културе, наилази на посебне препреке и извор је низа противречних и негативних појава. У недоследности и збуњености, сматра се нормалним да се једна национална култура интегрише у светску, па чак и у југословенску, а ненормалним да се сама интегрише. Тако се опет долази до чудног парадокса да се оно што је само у дезинтеграцији нуди као елеменат интеграције! Разлози су политички. Јединство националне културе, уколико треба да се оствари на простору више република, схвата се као удар на неприкосновеност република као држава и жигоше се као многоимени смртни грех, при чему се не прави разлика између националног и националистичког, па се чак — државних потреба ради — мења и смисао речи народ, која одсад треба да означава само најмногобројнији народ у једној републици, а не и оне његове делове који живе у другим републикама као народ вековима и с колена на колено на истим огњиштима.

С тим у вези су и настојања на деоби језика, све упорнија и све ближа исходу, упркос томе што државно–политички органи још нису поништили осуду изречену Декларацији и Предлогу за размишљање. Неприхватљив је сам начин прилажења деоби језика, у оквиру државне самосталности република, без заједничког договора заинтересованих република, са неубедљивим и противречним аргументима, без правог и чак без икаквог одговора на многобројна не само научна него и политичка питања. Да ли су престали да важе разлози са којих је српскохрватски или хрватскосрпски примљен као заједнички књижевни језик четири републике: Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије? Да ли је оповргнута научна аргументација, стварана у низу деценија од најкрупнијих хрватских и српских имена да су у неким деловима поменутих република, у народном говору и усменој и писаној књижевности, уза све разлике, српски и хрватски више један језик него што је то често српски у самој Србији или хрватски у самој Хрватској? Шта ће бити, ако се подели језик, са мешовитим школама у четири републике? Како ће, после деобе, свој језик називати Црногорци и Муслимани — српскохрватским као и досад, или ће га Црногорци назвати црногорским, а Муслимани муслиманским, или ће и једни и други бити принуђени да се опредељују између српског и хрватског, што би се могло осетити у извесној мери и као ново национално опредељивање? Да ли ће разграничавање од источног говора, то јест од Србије, бити услов за спајање или за раздвајање српске и хрватске културе у Хрватској, да ли ће довести до асимилације или до кобног расцепа? Шта би све изишло из сличног разграничавања у Босни и Херцеговини? Зар овако смишљена деоба језика неће довести у неприродан положај не само српски него и хрватски народ: да имају по два или три књижевна језика? Сва ова питања остају отворена, и многа друга, а деоба језика се наставља, и пометња се шири, и неспоразум се снажи, и преграде расту.

Одиста, ретко је кад, и у нашој историји, показана толика беда духа и толики недостатак моралних обзира и према претходним и према будућим поколењима. Најгоре је то што се догађа у знаку социјализма, и то самоуправног, који такав може да буде само ако је дубоко интернационалан и који у националном и регионалном затварању губи и смисао и оправдање.

Национално затварање је увек и враћање у зачаране пределе прошлости. Али и бекство из садашњости увек има узроке у недостацима садашњости. Сјај прошлости се разгорева кад је садашњост сумрачна и будућност неизвесна. Ако хоћемо да сведемо на праву меру, морамо да дамо сјај садашњости. А њега не може бити без пуног размаха универзалне и интернационалне суштине културе у њеном специфичном простору и времену.