Развој и неки проблеми културе народности на Косову

Сваки осврт на друштвени живот и проблеме једног националног, економски и социјално хетерогеног региона као што је САП Косово, на његове тако значајне компоненте као што је, у овом случају, култура — изискује дубљи научни приступ, комплексну анализу наслеђа и стања у моменту стартовања ка новом, анализу битних проблема и степена ангажованости друштва у њиховом разрешавању до сада, као и утврђивање реалних аспирација и могућности развоја тог „феномена званог култура“.

То је, разуме се, обиман и тежак задатак који захтева више времена и простора. Но, на основне проблеме и културну физиономију данашњег Косова могуће је осврнути се и преко оних елементарних резултата, потреба и преокупација, нарочито у садашњем тренутку акутне друштвене акције да се неразвијеност и привредна заосталост Покрајине не само ублажи већ и превазиђе.

Од три временска периода и три квантитативно и квалитативно различита тока културе треба говорити истовремено и повезано, без потцењивања околности које су их условиле, с обзиром, на то колико такво посматрање имплицира и дубљи осврт на политику националне равноправности, односно на општи контекст националних односа у Покрајини и политичку и друштвену оријентацију шире заједнице.

Реч је заправо, о свеукупним односима и друштвеним процесима у Покрајини, и не само у њој. Јер, развој друштва је јединствен процес. Све што се догодило раније, укључујући ту и политику класне владавине бивших режима, која је, угњетавајући масе, сејала раздор међу народима и народностима, и правилно и дубоко хумано решење националног питања у револуцији, те на тим основама стварање широких могућности и услова за исказивање и афирмацију стваралаца, уметника и култура народности после рата, као и перманентно трајање револуције до данас и појаву бирократско–етатистичких тенденција, отпора и деформација које су се дубоко уплитале у процесе културе и стваралаштва Албанаца и имале озбиљне реперкусије све, дакле, прогресивно и демократско што се збива у постбрионском периоду до данас и што ће се догађати у даљим токовима у области културе и стваралаштва — јесте и биће живо сведочанство и одраз склада или несклада у друштвеним процесима на свим разинама, у нашем хуманистичком опредељењу, праћеном социјалистичком доследношћу и етиком, а не равнодушношћу, бирократским вербализмом и сличним. Од тога зависе многе компоненте и друштвеног и културног развоја Покрајине, а посебно витални интерес стваралаца Албанаца, Срба и других на Косову; и степен стварне или привидне одвојености културе народности од других друштвених области, од заједничког циља и интереса за културу, и степен отуђености стваралаца и конфликтности и инцидената који неминовно прате културу, у условима сиромаштва и неразвијености или, обрнуто, степен прожимања и међусобног зближавања, интеграције и интереса за културу која је, у крајњем, по нашим социјалистичким схватањима, општа, свељудска, свима једнако нужна, јер је предуслов за унапређивање производње, за мењање схватања и пораст стандарда друштва, мање или више у свим раздобљима и срединама — зависна од економских односа, степена свести и демократизације друштва, од буџетских императива и узуса, њеног учешћа у националном дохотку, буџету и сл. Једном речи, култура зависи од свог третмана и материјалног положаја.

Сваки од ова три тока можемо сагледати и кроз једноставна питања и одговоре, ако их тако поставимо. На пример — како је и на чему регион Косова и народности у њему затекло ослобођење земље од окупатора? Колико је хуман и револуционаран одраз имало решење националног питања, иницирање низа стваралачких активности и стварања широке мреже културних институција, зависно од могућности после ослобођења? Колико је негативан одраз на процес културе и стваралаштва, нарочито кад је реч о Албанцима, имао период сумњичења, деформација и слично? Како нас је и, што је најважније, на чему затекао процес децентрализације материјалних средстава и управљања и шта смо могли постићи у култури и њеном стимулисању у условима непрестаног настављања неразвијености и сиромаштва, неповољне националне структуре у културним установама, у условима друштвене и економске реформе? И даље: кад нам је свака буџетска година, нарочито кад је била реч о култури, била изузетно тешка и кад су наде културе у следећу буџетску годину биле и мале и изневераване, јер је и свака следећа, све до данас на сличан начин била тешка? А аспирације и потребе овог региона расле су линијом опште динамике у развоју друштва и културних аспирација, тако да смо дошли до ситуације у којој јавно мњење, посебно културна јавност, са видном забринутошћу гледа на стагнацију неких процеса и, посебно, неких области културе, на укорењено задовољавање постојећим, које је већ само по себи сметња даљем напретку, на многе неостварене замисли и прокламоване циљеве културе, на још увек недовољно јасне ни за наше прилике довољно прецизне дефиниције културе, културне политике и слично.

Без обзира на то колико је ова забринутост основана, а она то јесте, култура на Косову (Албанаца а и осталих), стварно је сиромашна, неразвијена а у неким гранама чак и угрожена — не само због опште заосталости овог неразвијеног подручја, већ и посебно због досадашњег начина и степена материјалних улагања у културу, због веома ниског степена учешћа културе у националном дохотку, и иначе најмањем у земљи, као и у буџету Покрајине.

Развој националних култура на Косову представља, свакако, опширну и сложену тему. Реч је о 80% становништва, колико чине народности, а уједно и о такорећи комплетној културној физиономији, резултатима и проблемима националне културе на овом подручју. Реч је о историји и култури, пре свега Албанаца, али и других, о друштвеном и привредном развоју и култури у њеном садашњем тренутку, о сутрашњој визији Косова у интеграционим процесима на самоуправној основи и култури итд. Дакле, о готово свим чиниоцима културног живота, о мрежи установа и институција и стваралаштву, о многим резултатима и иницијативама, који се углавном своде на заједнички интерес за културу — што, разуме се, подразумева пре свега нужност пуне афирмације култура националности у Покрајини, али и њиховог признавања и узајамног прожимања са културама у Републици Србији и Југославији.

Упркос чињеници да народности, нарочито Албанци који данас чине три четвртине становништва на Косову, имају своје културно наслеђе, своје књижевно и уметничко стваралаштво које сеже у дубоку прошлост, своје културно–историјске споменике и друге облике културе — зла времена су све то затрпавала или уништавала. Тек после ослобођења први пут су створене релативно повољне околности за истраживање и реафирмацију испрекиданих нити традиције и културне баштине Албанаца. Сличну судбину је имала и култура осталих, јер је у суштини и она била препуштена стихији и зубу времена.

Ослобођење је, дакле, нашу Покрајину затекло у изузетно неповољном друштвено–економском положају и образовној и културној заосталости, са изузетно ниском образовном и културном структуром: 80% укупног становништва је било неписмено, а степен неписмености се пео чак и на 89% кад је била реч о албанском становништву. Мрежу културних установа и активности заступао је незнатан број библиотека и неколико скучених приватних биоскопа у већим градовима, тек по који повремен и просечан облик аматерске делатности и сл. — и то на српском језику, јер за развој културе и културних активности на албанском није било никаквих могућности, нити политичких и друштвених слобода. Све је, дакле, чак до заштите културно–историјских споменика, у том периоду, зависило више од приватних иницијатива и случаја, него од било какве бриге тадашњег буржоаског друштва и система.

Мада богато привредним резервама и многим могућностима за развој привреде, Косово је у том периоду искључиво пољопривредно подручје, са великим бројем незапослених и врло неповољном квалификационом структуром становништва, са неразвијеним тек рудиментним облицима радничке класе и свести маса, (што је нарочито карактеристично), утопљено у своју патријархалност, конзервативизам, предрасуде и антагонизме, без знатнијег броја интелигенције, без најосновнијих информативних средстава и комуникација, без најбитнијих друштвених и културних претпоставки и веза са другим крајевима Југославије, Албанијом итд. Као такво, оно је, разуме се, представљало најнеразвијенији и најзаосталији део ондашње југословенске заједнице, са низом друштвено–политичких импликација и проблема.

Све то треба имати на уму данас и овде, не само зато да би се приказао историјат и генеза одређених култура, не прескачући и не заобилазећи ни раднички покрет нити ослободилачку борбу, као зачетнике и важне чиниоце данашњег развитка новог друштва, већ управо због тога што све то заједно говори и о огромним напорима народне власти, радничке класе и уопште нашег социјалистичког друштва у стварању основних друштвених, материјалних и кадровских претпоставки за развој културног живота и мреже културних институција и облика културних активности на овом подручју. Мислим да смо, у сваком случају, и при критичком посматрању и евентуалном незадовољству тренутним положајем културе, сходно дијалектичком принципу напретка дужни да резултате постигнуте у послератном периоду нагласимо, да их имамо на уму. Јер, они су, без икакве сумње, крупан корак и сигурна плодотворна основа даљег напретка и свега што смо у стању да видимо или замислимо као визију културне будућности Покрајине — и то утолико значајнији што је основа од које се почело била веома скучена.

У току четврт века социјалистичке изградње, Косово је из основа измењено.

Дубоке револуционарне промене, настале после победе и у перманентном трајању револуције, у самоуправном социјалистичком друштву, имале су и овде снажан прогресиван одраз на укупна кретања — без обзира на претежно неповољне материјалне, социјалне и културне прилике. Социјалистички преображај је, упркос разним отпорима, чињеница која се не да порицати, иако смо још далеко од тога да се крећемо, да напредујемо укорак са другима који већ дуго имају далеко повољнију базу за још динамичније кретање и напредак, не само у области културе.

На Косову је данас већ створена бројна радничка класа и интелигенција. Учињено је доста у погледу броја и структуре запослених, нарочито у неколико последњих година, упркос чињеници да је стање и данас неповољно. Значајно је порастао друштвени стандард и свест људи, што су свакако важни елементи, и они речито сведоче о нашим опредељењима и погледима, о нашем начину успостављања односа садашњости с прошлошћу и пуној економској и културној афирмацији народности у односу на ту садашњост и будућност, у којима је култура и културни развитак свакако једна од најбитнијих димензија.

Културни живот и стваралаштво Албанаца, Срба, Црногораца и Турака на Косову је на неуједначен, али занимљив начин, за наше прилике доста садржајно текао и тече у једанаест домова културе и неколико домова ЈНА; у три радничка дома и све већем броју биоскопа (од 16 у 1947. тај број се у 1970. години пење на 60 покретних и непокретних); у низу професионалних покрајинских установа културе, као што су: Покрајинско народно позориште, Покрајинска народна библиотека, Покрајински ансамбл народних игара и песама „Шота“, Покрајински архив, Музеј Косова, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Покрајински културно–пропагандни центар итд.; у делатности разних секција и удружења као што су: Удружење књижевника Косова, Удружење ликовних уметника, Удружење библиотекара и архивиста Косова и слична; у делатности издавачких кућа: „Рилиндје“, „Јединства“, и Покрајинског завода за издавање уџбеника; у институцијама као што су: „Косово филм“, Радио–Приштина, Телевизија–Приштина (као огранак РТБ Београд) и сличним.

Разуме се, било би потребно много више ангажовања и простора да се било шта ближе каже о појединачним резултатима ових установа у току протекле две и по деценије, о структури запослених у њима и афирмацији онога што је национално и опште у том оквиру. Мада праћени неравномерношћу, противречностима, плимама и осекама, увек с посебним нагласком на материјалној кризи и сиромаштву — ти резултати су очигледни, значајни, и присутни. С обзиром на данашњи положај и тежње у развоју друштва, ми на њих гледамо с поштовањем, али много више као на основу за даље иницијативе и разрешавање проблема него као на комплекс резултата којима се у овој фази можемо задовољити.

Развој културе на подручју Косова је, од самог почетка, праћен низом разноврсних проблема који, у контрадикторном посматрању друштвено–идејне и националне проблематике, некад нису могли, а некада нису хтели бити решавани на одговарајући и ефикасан начин. То је имало дубок одраз и на укупне резултате, нарочито када је реч о уметничком и књижевном стваралаштву Албанаца, о мрежи и степену културних установа и структури запослених у њима, о броју школованих кадрова, њиховом стипендирању или планирању даљег програмирања културе итд. Међутим, та пракса је иза нас, иако остаје и даље проблем неразвијености и ниског друштвеног стандарда, као и културног нивоа Албанаца као најбројнијих, а и осталих. Данас, када се Албанци, Турци и други све видније осећају једнаки с осталима, јер је све конкретније опредељење и ангажованост социјалистичке заједнице у стварању могућности и услова за њихову економску и културну афирмацију, њихова преокупација није више прошлост, већ садашњост и будућност, односно реалне могућности да и у тој садашњости и будућности равноправно конкуришу и доприносе привредним и културним кретањима, да не буду само консументи, већ и активни ствараоци културних добара, како у оквиру својих култура тако и културе уопште. Отуда и све изразитије критичко посматрање тренутка, резултата и ситуације, као последица чињенице духовног раста, и стога одлучнијег тражења правих путева за превазилажење досадашњег стања и неразвијености, као и конкретних решења културног развитка у складу са динамичним кретањима времена и као потврда суштинске, а не декларативне и формалне афирмације.

Данас већ постоје неке могућности у том смислу. Створени су предуслови привредног и друштвеног, што значи и културног развитка, у духу укупне културне политике социјалистичке заједнице. На Косову је створена бројна радничка класа. Она, мада још увек није достигла онај степен развијености да стварно буде „субјект властитог ослобођења и ослобођења рада“ у свим друштвеним процесима, већ игра улогу значајног покретачког чиниоца и инспиратора културе. Пред њом смо, све одговорнији, поред осталог и зато што основу њене структуре на овом подручју чине и до јуче обесправљени и потлачени Албанци, Турци и остали. Део смо самоуправно конституисаног друштва које сад већ јасно увиђа своје реалне потребе, проблеме и обавезе, и поред тешкоћа са којима смо се стално сретали. А то нас обавезује да себи постављамо увек актуелно питање: Каквим нам културним животом живи радничка класа и које су њене потребе, колико од ње тражимо и шта јој практично дајемо?

Уз то, у нашим условима, колике су и какве могућности да се, у оквиру радничке класе, на културном и стваралачком плану афирмишу припадници албанске и турске народности, њихово културно стваралаштво и тежње, што је једна од суштинских компонената културне политике на овом подручју.

Косово је веома напредовало. Али оно је и даље најнеразвијеније подручје југословенске заједнице. Да би се од тога отргло и превазишло или бар ублажило неразвијеност и заосталост, потребни су огромни напори не само Албанаца, Срба, Црногораца и Турака на Косову, већ и целе друштвене заједнице. Потребно је и самоорганизовање и одлучније наступање у захтеву да се и на овом подручју конкретније и дубље осети удео научно–техничке револуције и степен који у тим динамичним кретањима треба и мора имати култура и културна афирмација народности, као важан чинилац у овим оквирима. Јер, све то укупно захтева много виши образовни степен и ниво културе од оног на коме се данас налазе радни људи у овој Покрајини.

Култура на Косову је најнеразвијенија област и кад је гледамо у општем комплексу, а нарочито уколико је рашчланимо на поједине области и националне оквире и структуре. Проблеми у њој су акутни и нагомилани, до те мере да изазивају и дозу скепсе и незадовољства, будући да се већ осећа тескоба и да је та тескоба, кад је реч о култури, последица управо оног што је досад постигнуто и из чега практично проистичу већи захтеви и веће тежње као саставни чиниоци друштвеног и културног преображаја кроз који пролазимо.

Више не можемо бити задовољни степеном дате културне развијености, нарочито кад је реч о неким културним делатностима и особито о култури народности.

Култура уопште и култура народности посебно, не може се, помирити са готово апсурдном чињеницом да на подручју где живи најхомогенија целина Албанаца, од које културне резултате и активности очекују и други припадници ове народности у СР Србији и целој Југославији, где живи велики број и других припадника народности, има практично само једна сценска установа, и то класичног типа — Покрајинско народно позориште, а и оно смештено у неодговарајућој згради, без других театарских облика осим албанске и српске драме, на свој начин осиромашених, са нагомиланим унутрашњим професионалним, кадровским, материјалним и другим проблемима, са бројним задацима и улогом да буде и културна установа и просветни чинилац у Покрајини. О опери и оперети, о балету, експерименталним и камерним програмима, као и о другим видовима театарске уметности да и не говоримо.

Послератни развој библиотека у Покрајини је значајан и карактеристичан, али и противречан, јер је повећан број библиотека, не само сеоских и школских већ и матичних, али се није развијао нити у пракси култивисао библиотечки систем, онемогућујући или бар ублажујући укидање библиотечких огранака, сталну пасивност библиотека, посебно карактеристичних по томе што је у њима једва 30% књига на албанском језику, скучених са недовољним бројем седишта и слично. Највећи број библиотека, нарочито оних у мањим центрима и на селу, нема ни најосновније услове развоја. Годинама се расправља о покрајинској библиотеци и планира њена изградња, а она и даље ради у сасвим неодговарајућим просторијама, више налик на магацински простор него па простор библиотеке њеног ранга. Посебно актуелно питање је недостатак одговарајућих просторија и сиромаштво књижног фонда библиотека и у осталим развијенијим центрима Покрајине, нарочито кад је реч о књижном фонду на албанском језику, који нигде не прелази 30%.

Косово је врло богато културно–историјским споменицима и природним реткостима. Чињеница је да Покрајински завод за заштиту споменика културе чини доста, али није ни довољно јак, нити материјално и кадровски обезбеђен да би учинио колико је потребно за заштиту овог не само нашег културног блага.

До ове године истражена је тек једна трећина територије Покрајине. Конзервиран је и рестауриран само део покретних или непокретних споменика културе, док је највећи део препуштен зубу времена. Споменицима културе народности, тако рећи по навици, још увек није посвећена довољна пажња, мада их, вихорима времена, није остало много. На целој територији Косова ни данас практично нема културног или историјског споменика који би достојно репрезентовао културну и историјску прошлост Албанаца. А чињеница је и то да нема тако рећи ниједног споменика културе, чак и кад је реч о оним најзначајнијим — на којима су стварно и у потпуности завршени заштитни радови и споменик доведен у стање у коме треба да буде презентиран јавности. Тако, с једне стране, имамо богатство, разноврсност и прворазредну вредност споменичког фонда, а с друге — неистраженост, и мало иницијативе да се споменицима обележи богата културно–историјска прошлост свих.

Издавачка делатност на Косову је забележила низ значајних резултата, па ипак „Рилиндја“ и Завод за издавање уџбеника још увек нису успели да тржиште у Покрајини обезбеде чак ни комплетном лектиром за школе на албанском језику, нити пак најнужнијим преводима из области светске, југословенске или албанске класике. Чињеница да се решавању овог задатка озбиљно пришло тек последњих година говори довољно јасно о томе колико смо у закашњењу и колико је све то имало одраза на просечно мали тираж и на укупне друштвене процесе у Покрајини.

Доста дуго на Косову постоје и раде музеји у којима је прикупљено преко 40.000 музејских предмета. Међутим, они, пре свега, нису успели да обраде ни половину инвентарисаног броја предмета, а тек једна десетина је изложена и доступна јавности. На прикупљању, чувању и обради музејског блага и споменичког фонда ради низ установа, но њихова материјална и кадровска снага је таква да не могу обавити ни део најакутнијих програмских задатака. Сувишно је говорити о томе да су музеји стално суочени са просторним, кадровским и материјалним тешкоћама и да, с обзиром на природу свога посла и низ активности које императивно треба обухватити, нису у могућности да прикупе, обраде и обезбеде од пропадања велики део наслеђа.

На плану кинематографије учињени су значајни потези, с обзиром на оно што је на старту наслеђено. Али, стање у Покрајини не задовољава, не само услед неравномерно неразвијене мреже биоскопа која не покрива све општине, или зато што на 25 000 становника у Покрајини долази само један, какав–такав биоскоп, већ и стога што је врло мали број документарних (око 130) а нарочито уметничких филмова синхронизован на албански језик (свега 3 уметничка филма у 25 протеклих година), што новоосновано предузеће „Косово филм“, упркос амбициозним плановима и низу задатака којима треба да одговори у оквиру свог програма, захтева културне политике и нарочито афирмације албанске филмске културе и стваралаштва, — још увек нема ни основне просторне, ни кадровске нити материјалне предуслове за своју активност. Сем тога, мрежа биоскопа не пружа много наде да ће од доприноса моћи побољшати ситуацију, чак ни кад је реч о побољшању кино мреже, да и не говоримо о филмској делатности и стваралаштву.

Посебну компоненту у културном животу Покрајине с обзиром на програмску оријентацију, структуру и време трајања, од ослобођења до данас, представља Радио–Приштина. Но, ни она нема довољно услова ни претпоставки за обимне задатке које се пред њу постављају у овом тренутку. Проблематика Покрајине је још увек заступљена са 30%, а други програм из финансијских разлога се није ни могао основати, мада је један од најакутнијих задатака. Разуме се, значајан фактор у афирмацији културе Покрајине је и огранак ТВ Београда на албанском језику. Он већ сад значи солидну базу за даље развијање Телевизије Приштина чија је будућност, с обзиром на образовну и културну улогу овог медијума питање и акутно и веома значајно.

Најзначајнији резултати, постигнути су у области књижевног, ликовног и музичког стваралаштва. Створена је и афирмисана књижевност Албанаца, и она већ има иза себе плодове од око 200 оригиналних дела у разним књижевним родовима и преко 100 афирмисаних књижевних стваралаца, а и низ дела и стваралаца на српскохрватском као и зачетке литературе на турском језику. И књижевно, и ликовно и музичко стваралаштво се афирмисало на ширем плану, изван граница Републике, па и Југославије. Али, и поред многих успеха, овом стваралаштву недостаје простор и реална материјална основа. Само по један књижевни часопис на албанском и један на српском, уз још две књижевно–културне ревије више не задовољавају потребе, утолико пре што и млади данас траже свој књижевни орган и простор, што се већ стварају посебни стилови, школе и слично. Готово је необјашњиво да, упркос богатом ликовном стваралаштву, у Покрајини нема ниједне галерије нити иницијатива које би бар обећавале решење акутних проблема у овој области.

Не може се правдати чињеница да ни Приштина као средиште, нити Покрајина до сада нису имале могућности да створе бар један симфонијски оркестар или друге облике неговања квалитетне музичке културе итд.

Све то јасно илуструје културну ситуацију Косова, била реч о култури Албанаца или народности уопште, или о појединим областима и смислу културе као дела удруженог рада.

Ми на Косову, разуме се, кад је реч о култури, делимо судбину културе у Србији, али много више на плану комплекса нерешених и нагомиланих проблема, него у смислу стварног нивоа и могућности културе. Отуда се да разумети доза скепсе и у овом тренутку кад постављамо ова питања;

Хоћемо ли у петогодишњем развоју моћи да разрешимо све ове проблеме сами, без озбиљнијег ангажовања шире друштвене заједнице?

Може ли се култура Албанаца и народности уопште стварно афирмисати у условима сталне неразвијености, уз још увек велики број неписмених (42%)?

Хоћемо ли моћи и када да изменимо културну ситуацију на селу, где живи највећи проценат Албанаца, а где се о правој култури не може ни говорити? Ње практично нема, јер су села још увек са 40% неелектрификована, а половина је електрификована за последње три–четири године итд.

Многа питања културе на Косову постављају се у све оштријој форми, како са становишта материјалног положаја који је врло неповољан (укупна средства за културу, на пример, у 1970. години износе 1 934 000 000 старих динара укупно, што је мање од улагања, рецимо, једног развијенијег града Србије, као што су Нови Сад, Ниш или слични), тако и са становишта даље перспективе и могућности програмирања и развоја, а имајући у виду неразвијеност.

Озбиљно задржавају нашу пажњу, на пример, друштвена улога културе као битне компоненте привредног и друштвеног развоја, и уједно даље обезбеђивање присуства духа и улоге нашег социјалистичког покрета у култури уз рационалнију организацију културног и забавног живота у социјалистичкој оријентацији Косова као делу југословенске заједнице.

Унапређење улоге школе као културног фактора и највеће могућности за афирмацију народности, превазилажење „дилетантског менталитета“ створеног у условима недостатка квалитетне културе и њених облика у условима немања основних могућности за реализовање прокламованих културних циљева и савремено организованих културних институција — модернизација и подизање нивоа наших сопствених критерија, кад је реч о култури, готово искључиво зависи од школованих кадрова.

Схватљиво је зашто је битна преокупација, на пример, на пољу албанске културе, чињеница да већ дуго не постоје нормалне везе са матичном албанском културом, и ово је озбиљно утицало на процес албанске културе на Косову и осиромашило је. Чињеница је да је пружен такорећи неразумљив отпор сваком такозваном „вертикалном повезивању“ Албанаца у Југославији чак и кад је реч о култури, иако се зна да је Косово најхомогенија стваралачка средина и једина која може пружити значајније плодове културе.

Без обзира на све, ми из САП Косова, активни ствараоци и потрошачи културе, верујемо и са оптимизмом гледамо на културну будућност нашег подручја, осврћући се на оно што смо досад постигли. Верујемо у овај Конгрес културне акције и у његове резултате, у трајање његовог духа и у његове закључке, у којима ће, надамо се, Косово имати посебно место.