Култура и међунационални односи у СР Србији

Социјалистичка Република Србија је изразито вишенационална друштвена заједница. Заједно и равноправно са српским народом овде живе значајни делови свих југословенских нација и десетак многољудних колектива народности.

Као ни било који други разговор о важним друштвеним питањима, реч о култури у СР Србији не може, стога, да заобиђе оно што је у нашем животу национално и од утицаја на међунационалне односе.

I

Слобода националног опредељења и пуна национална равноправност били су пресудан услов за револуционарну обнову јединствене југословенске државе и друштвене заједнице. Уз јединство класно–историјских циљева, ти су принципи данас темељи нашег заједничког живота и јединства самоуправног социјалистичког развитка.

Међунационални односи су, зато, увек најосетљивија секција нашег друштвеног система. У економици, политици, али и у култури такође, јер је култура творачки чинилац у бићу сваке нације и битан унутрашњи елеменат система самоуправне социјалистичке демократије.

Пуна слобода културног живота сваке нације и народности и равноправности свих у развитку треба, зато, да буду полазиште сваке културне акције у СР Србији.

То је и једини начин да оно што стварамо и користимо заједнички буде истински демократско, код свих једнако прихватљиво и са свих страна унапређивано.

II

Историјска, социјална и духовна искуства појединих наших народа су различна. Економске и културне околности у којима данас живимо су, такође, још врло неуједначене.

Ако би се то превидело, јединствени критеријуми и инсистирање на заједничком, чему с разлогом тежимо, могли би имати и лоше ефекте — трајно заостајање једних за другима или упросечавање вредности онога што се досад више развило. Тиме би се поново отварала питања о равноправности и демократичности, јер нико не жели и не може да постане културнији само узимајући од другог, без аутентичног (националног) стваралаштва, и нико не пристаје да помаже другом тако да заустави свој напредак. Утолико пре, што смо сви скупа у великом економском и културном закашњењу за развијенијим нацијама (са мање од 600 долара националног дохотка по становнику, са 50 одсто сеоског становништва и неписменим сваким шестим грађанином).

Културна политика у СР Србији треба, због тога, дугорочно да рачуна не само са националном множином и различним језицима, него и са неопходно диференцираним конкретним друштвеним обавезама и акцијама према степену друштвено–економске развијености и културне еманципације у одређеним националним срединама и регионима, нарочито када је реч о појединим видовима културе и научног стваралаштва.

С тог становишта, водећи увек рачуна и о укупним економским реалностима, треба прецизније да се дефинише не само начин финансирања, него и систем потребних институција и начин образовања одговарајућих кадрова у свакој комуни, покрајинама, и Републици у целини.

III

Тековине културе су општечовечанске. Отвореност према вредностима које су створили други народи је, стога, позиција са које се добија. Губи онај ко се затвара у национални оквир, сопствени критериј и само своју традицију.

У непосредној вези са нашим републичким приликама то значи да ствараоци, просветни радници, културне институције и друштвене организације треба убудуће да улажу више напора да припадници народности и других нација боље упознају историју и културу српског народа, а Срби њихову историју, културу и језике.

Временом бива и у томе код нас извесног напретка, али је ипак тачније рећи да је оно што се практично догађа у издавачкој делатности, што се представља у штампи и на телевизији, што се садржи у школским програмима и обрађује у научним студијама, још у озбиљном заостатку за вербалном популаризацијом ове потребе.

Не ретко, речи о богатству у разликама, културним мостовима и преплитању схватају се, зато, нарочито међу мање упућенима и млађима, као пропагандно–политичке пароле.

Између наших националних култура постоје, међутим, не само велике тематске, филозофске и естетске подударности у савременом, него и многоструке традиционалне повезаности. Њихово познавање и ширење не сме бити препуштено само приватној заинтересованости и уским специјализацијама, него треба да буде широко подстицано, друштвено организовано и материјално боље потпомогнуто.

IV

Језичка равноправност је незамењив услов за слободан развој националних култура и складне међунационалне односе уопште.

О томе се код нас често говори, али је важније да су у том правцу, нарочито последњих година, у СР Србији учињени крупни кораци напред, не само у нормативно–политичком погледу, већ у пракси — у просвети, издавачкој делатности, информацијама, администрацији.

Да би се брже уклањали неспоразуми којих још има, да би било јасније да у овој ствари ништа није тако скупо као неравноправност, да би, најзад, ова тема била више у средишту културе, а не толико политизирана као досад, неопходно је да се јаче нагласи и шире објашњава да језик није само основно средство свакодневне комуникације, него и медиј у којем су кондензована укупна искуства нације. Слободна употреба матерњег језика и његово неговање у свим подручјима друштвеног живота, у Војводини и на Косову посебно, треба, зато, да буду схваћени као средишни принцип равноправности народа и народности.

V

Политичко искуство социјалистичких снага Србије, као и Југославије у целини, стицано још у време Светозара Марковића, али нарочито у току револуције и потом, недвосмислено потврђује да је национализам највећи непријатељ нашег друштвеног и државног јединства и демократског развитка.

Значајно је да се на то чешће упозори, јер су могућности манипулисања помоћу националног данас још увек знатне у свакој нашој нацији и народности и у свим крајевима Југославије.

Зато су, уосталом, национализам и бирократизам обично први савезници.

И на подручју културе, или с позивом на културу, са нашег подручја према другим и од других према нама, то се последњих година потврђивало прилично учестало. За ширу јавност чак најприметније.

Од пресудне је важности, зато, да водеће друштвене снаге у Србији и даље ни у једном случају не буду попустљиве према национализму, да му нигде не дају извињење, у првом реду због односа у самој СР Србији и сопствене будућности.

Уочљиво је, међутим, да је наша борба против национализма пренаглашено политичка, да се одвија углавном у сфери политике.

То не значи да политика на овоме фронту треба да буде попустљивија, још мање да се са њега повлачи. Она мора да спречи покушај национализма да се организује и завлада појединим друштвеним институцијама. И треба то да чини убудуће још ефикасније, без обзира на примедбе да су други у томе мање строги, да има хитнијих послова.

Требало би, међутим, више да наглашавамо да национализам није само реакционарна политика, него и дегенерација националног духа, ограничена свест, негација човечности, провинцијализам.

Непомирљив и најјачи противник национализма треба, зато, да буду слобода, хумана садржина, интернационалистичка усмереност и демократски облици васпитања, науке, уметности, публицистике.

То није захтев да култура служи политици, поготову не дневној и практичној. Реч је о суштини и смислу саме културе, њеној одбрани.